O
erodiranoj i još uvek erodirajućoj srpskoj državnosti mnogo toga je rečeno i napisano. Ipak, kako se, nažalost, radi o tekućem procesu, njegovi novi primeri i manifestacije ne prestaju da iznenađuju i daju povoda za sveže analize. Njih je naročito mnogo u toku predizborne kampanje, najtrusnijeg perioda u inače učmalom političkom životu današnje Srbije, a mnogi se, po tužnom i neslavnom običaju, vezuju za nacionalne manjine i predele dražve koji one nastanjuju.
Najnoviji skandal tog tipa izbio je u opštini Bosilegrad, malom, siromašnom, pasivnom naselju u blizini tromeđe Srbije, Makedonije, i Bugarske. Tamošnji predsedik opštine, koji se na njenom čelu nalazi već deceniju i po, je finansijski, komunalni i u najboljem slučaju lokalpolitički spor pokušao da uzdigne na nivo međunarodnog skandala i strane oružane agresije. Prema izveštavanju televizije N1, balkanskog ogranka CNN-a koji po svim bitnim pokazateljima ima odlike strane televizije (vlasništo, uređivačka politika, jezik dobrog dela programa, stav i odnos uredništva i novinara prema Srbiji), sukob predsednika opštine i kupca lokala smeštenog pored benzinske pumpe, izbio je zbog odluke lokalnog suda o priključku za struju. Poznavaoci političkih prilika i mentaliteta ljudi manjih mesta bi cinično rekli da se radi o sukobu dve struje, od kojih jedna vlada opštinom, a druga predstavlja opštinski ogranak one političke snage koja vlada republikom. Međutim, ako je suditi po ponašanju bosilegradskog „kmeta“ (starosrpski izraz za seoskog starešinu, bugarski za gradonačelnika), reč je o agresiji „srpske“ policije na „Bugare“ usled koje je ovaj vapeći tražio pomoć suseda koga smatra svojom maticom. Kako prenosi bugarska agencija „Fokus“ (i predsednik Bosilegrada, na svom ličnom fejsbuk nalogu) on je izjavio sledeće: „Srbi udariše nas Bugare. Kažite celoj Bugarskoj. Štite mafijaše, premijer ne može da podnese što će da izgubi izbore i poslao je kod nas 500 policajaca. Tražim pomoć od Republike Bugarske, od majke Bugarske. Pomozite nam“. Na kraju je dodao i to da Bosilegrad, od jednog mirnog gradića postaje strašno mesto.
Zaprepašćuje razmera banalnosti koja je dovoljna da se dovede pod znak pitanja, ugrozi, ili prosto zanemari suverenitet države Srbije. Koliko god da smo na takve slučajeve navikli, novi koji nastaju ne propuštaju da nas iznenade. Ako je nekada za to bio potreban „genocid“, ili u najmanju ruku „etničko čišćenje“, sukob dve lokalne privredno-političke struje oko benzinske pumpe, jedne od „zlatnih gusaka“ siromašnog planinskog gradića, danas,u 2016. godini, dovoljan je da izazove poziv na stranu agresiju.
Mnogo bitnija od bosilegradskog opštinara i njegove šojićevske retorike (i estetike) jeste zakonitost koja nalaže da se u svakom pograničnom, ili etnički mešovitom kraju Srbije, strasti mogu zakuvati ni iz čega, ni zbog čega i za vrlo kratko vreme. Nema sumnje da se ne radi o spontanom procesu. AVNOJevska Srbija kao da je osmišljena s ovakim namerno ostavljenim konstrikcionim greškama, kakve arhitekte Novog svetskog poretka mogu o čas posla da aktiviraju i iskoriste za svoje (geo)političke naume. Rovitost Raške oblasti, takozvanog Sandžaka, i južnog dela Vranjske kotline koju tamošnja albanska manjima neosnovano naziva „Preševskom dolinom“ poznate su skoro svima. Međutim, otvaranje žarišta koja to nisu bila nikada, ili barem nikada u poslednjih sto godina, jedna je od odlika položaja današnje Srbije. Pokušaj rumunizacije istočnosrbijanskih Vlaha, na primer, sasvim je novog datuma i savršeno odgovara naumu NATO pakta da pokvari odnose Srbije i Rumunije i tu državu još više udalji od slovenskog sveta i moguće saradnje s Rusijom. Nakon propasti Južnog toka i pogoršavanja rusko-bugarskih odnosa, posete predsednika Bugarske Ukrajini tokom koje je izjavio da joj rusko poluostrvo Krim pripada, slučajno ili namerno, otvara se, ili se barem preti otvaranjem jednog od mogućih srpsko-bugarskih žarišta. Da li se radi o slučajnoj podudarnosti, spontanom malograđanskom sukobu koji je dostigao farsične razmere, ili još jednoj u nizu demonstracija nepovoljnosti položaja savremene Srbije, ostaje da se vidi. Dve stvari su, pak, već sada jasne i sigurne. Prva je da ništa od ovoga što se dešava nije nastalo krivicom Srba ili aktivnom odgovornošću države Srbije, a druga da će Srbi i Srbija na kraju svih dešavanja biti oglašeni kao krivci. Za šta, ostaje da se vidi.
Novak Drašković
katehon.com
