Beograd

 Naš otpor je u kulturi, bez nje idete u sukobe bez svesti i bez ideje. Imamo mentalne slike u kojima mislimo, a mi mislimo u titoističkim mentalnim slikama

Knjiga „Duh samoporicanja“, knjiga Mila Lompara, profesora Srpske književnosti 18. i 19. veka i Kulturne istorije Srba na Filološkom fakultetu u Beogradu svojom intelektualnom pobunom, filosofskim, geopolitičkim i književno-kritičkim promišljanjem, neuvijeno, pitko i bogato ogoljava utopiju srpske političke svesti danas. Knjiga je stilski bliska čoveku modernog senzibiliteta: cinizam, karikirajući i duhovit lament nad tragizmom ideološkog čoveka – sve to čini da se knjiga od 650 strana čita poput ruskih klasika. Svest da istinski nacionalni intelektualac nema uporišta ne sprečava Lompara da u vremenu svojevrsne abdikacije srpske inteligencije kritikuje – i u ovom razgovoru za Ekstra magazin (Banja Luka) – „lektirske pisce“, ideološke plaćenike, neotitoiste i druge nosioce „infantilizma javne svesti“.

Govorite o sinhronizovanom napadu na srpski nacionalni korpus. Ko sve stoji iza tih napada?

— Ono što bi se u istorijskoj rezultanti moglo opisati podrazumeva težnju da se sve što je srpsko svede na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko – kao Njegoš, Petar Lubarda, Andrić, Selimović – vremenom prestalo da bude srpsko.

Kao Vukova reforma srpskog jezika i integracija hrvatskog nacionalnog bića?

— Vuk je duhovno formiran unutar Prvog srpskog ustanka. On je, međutim, čitav svoj život proveo u Beču. Njegov saradnik Jernej Kopitar bio je visoki cenzor Habzburške monarhije. Ideja o širenju Habzburške monarhije na jug, kao kompenzacija za gubitke na Zapadu, odnosno celokupno istočno pitanje, koje obeležava rivalitet carske Rusije i Habzburške monarhije, dobili su epilog na prostoru Balkana. Moguće je da je Vuk pogrešio u nekim vidovima reforme jezika. Vuk je smatrao da je jezik ono što određuje narod i pisao je: „Srbi sva tri zakona“. Vuk je u izvesnom smislu usvojio naloge prosvetiteljstva, njegovu kritiku vere, jer je prosvetiteljstvo ukinulo veru kao činioca razdora među narodima: izgledalo je da je religijsko načelo ustuknulo pred načelom nacionalnosti. Ali istorija Balkana je to demantovala. Milorad Ekmečić u svojim studijama kaže: „Vera se pojavljuje kao vododelnica nacija na Balkanskom poluostrvu“. Da je vera bila neutralisana kao činilac, kao u Nemačkoj, možda bismo imali drukčije istorijske procese. Ovako se srpska nacija – kroz čitav dvadeseti vek – neprestano dezintegriše, dok se hrvatska nacija neprestano konstituiše.

Na srpski račun?

— Nema tu računa. U životu nikome ništa nije unapred obezbeđeno. To je borba.

Borba za teritoriju?

— I borba kultura. Kulture nisu u nekoj vrsti simboličkog sklada. Simbioza kultura se može videti samo u ideologijama. Kada vidite muslimane kako idu Bečom ili Berlinom, vidite da oni ostaju u svojoj veri kao bitnom činiocu svoje kulture. U borbi kultura na Balkanu se kao odlučujući faktor pojavljuje Katolička crkva. Ali i ukupan zapadni pogled na ovo područje. U pismu napisanom 1911. Siton Votson, koji je bio važan britanski čovek za ovaj prostor, na jednom mestu kaže: „Moguće je izvršiti jugoslovensko ujedinjenje, ali bi ono trebalo da bude biti ostvareno pod žezlom Habzburške monarhije“. Onda obrazlaže: „Trijumf srpske ideje ima dve mane. Prva je što ta ideja ne bi mogla biti ostvarena bez rata, a druga mana je što bi trijumf srpske ideje označio pobedu istočne nad zapadnom kulturom. To bih ja, kao neko ko pripada zapadnoj kulturi, smatrao velikim neuspehom.“ A, 80 godina posle toga, Semjuel Hantington u delu „Sukob civilizacija“ kaže da su granice Evrope upravo one granice koje su delile Habzburšku monarhiju od Osmanske imperije.

Preko srpskih leđa?

— Tu negde gde su Drina i Sava. Bitno je razumeti: Siton Votson je Britanac. Britanija ulazi u sukob sa Habzburškom monarhijom 1914. On tada menja politički pogled na Srbiju, koja je istorijski saveznik u tom trenutku, pa on automatski svoju argumentaciju prilagođava novonastalim okolnostima, ali ne treba misliti da on menja svoj osnovni pogled na kulturu.

Koliko Srbima nedostaje takav stav?

— Pitanje je ovo: zašto je srpska inteligencija podbacila i potcenila opasnosti jugoslovenskog ujedinjenja? Ovo pitanje povlači drugo: da li uopšte postoji srpska samosvest?

Otkud tolika apatija u srpskom korpusu?

— Nije to slučajno. Politički ambijent u Srbiji pokazuje da je po sredi nešto organizovano. Pored sveg grljenja naših predsednika u Kamengradu, mogli ste pročitati u nedavnom intervju predsednika Srbije da on nagoveštava koaliciju sa strankom čiji predsednik Republiku Srpsku naziva genocidnom tvorevinom. To pokazuje da unutar Srbije postoji izvestan monopol moći i medija, ideja i ideologija, koji sugeriše da se Srbija nalazi u jednoj kolonijalno-okupacionoj situaciji.

Kako se boriti?

— Naše sile jesu male u odnosu na velike sile koje o nama odlučuju. Nameće nam se izvesna ideologizacija (oličena u ideji o EU) koja podrazumeva potpunu dezintegraciju srpskog naroda. Zapadno rešenje za Balkan podrazumeva ili dezintegraciju ili jugoslavizaciju Srba kao oblike njihove neutralizacije.

Da li u ovom obračunu velikih sila postoji strana kojoj ide na ruku da srpski korpus bude integrisan?

— Problem je u nama. Nemamo unutrašnji kulturni obrazac. Pod kulturnim obrascem podrazumevam način na koji se svet razumeva. Mi stalno osciliramo između jugoslovenstva i evrointegracija. Čemu se nadati ako imamo u javnoj svesti negovanje ideje o srpskoj krivici za razbijanje Jugoslavije, ako se ciljano umesto Srbija neprestano govori Jugoslavija i ako predsednik Srbije poklanja predsedniku Hrvatske „Rečnik jugonostalgije“, dok istovremeno od njega prima monografiju „Bombardovanje Vukovara“?

Srpska inteligencija?

— Kompletna inteligencija je bankrotirala. Nacionalna inteligencija neće 20 godina da da definiciju jezika kojim govore Srbi. Ako vi u SANU ne možete da promenite ime „Rečnika srpskohrvatskog jezika“ u srpski, onda to nisu spontani procesi.

Ko stoji iza te struje?

— Nisu to struje. Postoji više elemenata. To celokupno kretanje sam naslovio sintagmom duh samoporicanja.

Da, ali on je unutrašnji elemenat, a koji je spoljašnji?

— Na ovom prostoru interese Zapada obeležava hrvatska dominacija. To je Tito uradio – obezbedio je hrvatsku dominaciju. A dalje su zapadne sile obezbedile hrvatskoj naciji državu, jer hrvatska politika ima nekog smisla samo ako je blizu Srbima. To nam jasno pokazuje istorija 19. veka: kad god je hrvatska politika bila u nekoj vrsti spora sa Peštom i Bečom, oni činioci koji presudno oblikuju hrvatsku politiku – Vatikan i Nemačka – davali su prednost Pešti i Beču. Jedino kada se usmeri prema Srbima, hrvatska politika Zapadu obezbeđuje nesmetan prodor ka šizmatičkim krajevima pravoslavlja, ka neutralizaciji potencijalnog ruskog uticaja itd.

Hrvatska inteligencija svjesno izbacuje svaki srpski trag u nastanku hrvatske kulture. Vi ste kritikovali predstavljanje u klubu-knjižari-galeriji „Glasnika“ knjige hrvatskog akademika Milivoja Solara „Ukus, mitovi i poetika“. Rekli ste da je Solar neko ko učestvuje u širenju hrvatske kulturne politike na račun srpske. Kako neko poput Solara, čoveka nesumnjivo ogromne erudicije može da stoji iza nekih podataka za koje zna da su lažni, izgrađeni na duhu laži?

— Milivoj Solar je vrlo poštovan i ugledan profesor, omiljen i prisutan na beogradskoj sceni veoma dugo, on je bio i poslednji ministar prosvete Socijalističke Republike Hrvatske. To bi značilo da je bio na levičarskoj poziciji. Njegovi motivi nisu bitni. Suština njegovih postupaka je u prilagođavanju novoj hrvatskoj kulturnoj normi. Hrvatska norma je postala takva. To nije lično pitanje iako je u pitanju lični moral.

Kada kažete norma, podrazumevate li pod njom jaku cenzuru unutar države?

— To je nekada i prećutna cenzura. To je jedno opšte raspoloženje koje se ustrojava na različitim nivoima: države, institucije, javni govor i javna svest, školski sistem. Hrvatska norma je ustrojena na sledeći način: gde god je situacija mutna, kao na primer u narodnoj poeziji, gde imate folklorne obrede koji su širi i stariji od nacionalnog terena – briše se srpsko prisustvo. Tamo gde ne možete da brišete srpsko prisustvo, kao kod Andrića ili Selimovića, onda uključujete drugo prisustvo, da bi se situacija učinila mutnom. To nisu spontani procesi. Kulture nisu samo prirodne pojave, one su i veštačke tvorevine.

Da li je ključni propust napravljen kada su Karađorđevići izuzeli Dubrovnik iz Zetske banovine i prisajedinili ga Hrvatskoj?

— Engleska je tražila od kneza Pavla da se zarad stabilnosti države, u predvečerje Drugog svetskog rata, zadovolje hrvatske federalne težnje. I to ne bi bilo tako strašno da smo u isto vreme dobili ono što je tražio Srpski kulturni klub – da se odrede i srpske zemlje. Komunisti su, međutim, stvar učinili nepopravljivo nerazrešivom – konstruisali su nove nacije samo na teritoriji potencijalnih srpskih zemalja. Zašto? Na delu je maksima o svođenju svega srpskog na srbijansko.

Da li je knez Pavle morao to da uradi?

— Bio je pod jakim pritiskom Engleza. Mi smo objekt a ne subjekt politike. I zato bi bilo važno da se bavimo sobom. Uvek imamo veliki problem kada nemamo srpsko već jugoslovensko, ili evropsko, ili globalističko stanovište. Vi danas, u Srbiji nemate srpsko stanovište. Imate popis u Crnoj Gori, na kojem se većina stanovnika Crne Gore, 42 odsto izjasnila da govori srpskim jezikom. Ne, dakle, Srba, jer je Srba negde oko 30 odsto. A vi imate Ustav Crne Gore koji kaže da se govori crnogorskim jezikom. E, sada, pitanje je zašto srpska politika to pitanje ne univerzalizuje, postavi na međunarodni nivo, jer srpska politika, po meni, treba da brine samo o Srbima, sve drugo treba da je u službi te brige: i jugosfera, i evrointegracije, i ujedinjenje sa Marsom.

Zašto srpska politika ne pokuša da zaštiti prava Srba u Crnoj Gori da svoj jezik zovu srpskim jezikom?

U Hrvatskoj je 1974. godine propisano da svi govore hrvatskim književnim jezikom. To je bila denacionalizacija srpskog – kako jezika tako i naroda. Hrvati, među kojima je znatan broj kajkavaca i čakavaca, koji su u školama učili da govore štokavskim dijalektom, nametnuli su Srbima, koji su svi štokavci, da je njihov jezik – hrvatski. To je moglo u titoizmu, ali danas, u sadašnjim prilikama, kada srpska politika propušta priliku da univerzalizuje problem – to je samoporicanje. Jer sada se utire put denacionalizovanju Srba u Crnoj Gori.

Zašto to vlast radi?

— Pa kako ćete jednu kolonijalnu vlast naterati da radi nešto drugo osim onoga što se od nje traži. Njena jedina sloboda je da krade: imate kolonizatora koji daje naloge, imate kolonizovani narod koji treba da udovolji tim nalozima i imate klasu (vlast) onih koji to obezbeđuju po cenu da mogu da se obogate. To je sve.

Može li se oformiti jedna grupa ljudi koja bi djelovala u čisto srpskom interesu?

— To bi značilo jednu političku stranku. Pitanje je kako je moguće da nacionalne stranke nisu spremne da ulože snagu i sredstva u oblikovanje nacionalne inteligencije, njeno povezivanje i organizovanje, jer bi to bila mnogo dugotrajnija podloga za njihove političke ciljeve? Kako da budu spremne da idu iznad svojih stranačkih interesa, kada im ti interesi obezbeđuju svu moć. Nema cilja kojem stranke podređuju svoje interese. To znači da nema ni nacionalne inteligencije niti nacionalne kulturne podloge u nas. Otud nema njihovih ideja ni u medijima, ni među ljudima, niti na javnim tribinama. Nema ničeg.

Ali su vaši tekstovi i tekstovi ljudi koji misle poput vas veoma čitani na internetu, koji je još uvijek slobodan medij. Kako se u njemu ne formira zdrava srpska samosvest, svojevrstan kružok?

— To je pravo pitanje. Jer to je organizacija. Kako je moguće da srpski nacionalni intelektualci nisu uspeli da stvore jednu organizaciju koja bi vršila neprekidan pritisak na vlast u vezi sa pitanjima identiteta i nacionalnog opstanka? Izgleda da srpskih nacionalnih intelektualaca nema toliko koliko oni tvrde da ih ima. Jer, između svoje koristi i opšteg cilja, oni uvek prednost daju sebi. To je predintelektualno stanje svesti.

Zar nemamo veliki broj vrhunskih intelektualaca?

— Nije reč o vrhunskim intelektualcima, reč je o tome da imamo jedan broj intelektualaca koje zovem „intelektualci u kupatilu“. U kupatilu oni misle najrodoljubivije misli ovoga sveta. Predsednik Srbije kaže na Jahorini u društvu hrvatskog i bosanskog predsednika da je Andrić naš zajednički pisac. Profesor Srpske književnosti 20. veka, srpsko čudo i polom u vremenima, laureat svih nagrada za neinventivnu i sasvim prosečnu knjigu o Andriću, kandidat za člana SANU – Jovan Delić – ni mukajet. Zašto? Zato što istina o Andriću manje znači od njegovih trenutnih interesa. Kod nas se konstituiše lik intelektualca onako kako ga je imenovao Slobodan Jovanović – poluintelektualac. To sam nazvao intelektualac sa psihologijom marvenovog trgovca: kilo za kilo. Imate, dakle jednu vlast koja je kolonijalna, neznalačka i ignorantska, i nacionalnu inteligenciju koja je zainteresovana prevashodno za sebe. Otud je logično da srpska politika odbija da imenuje srpska prava kao univerzalna.

U srpskom nacionalnom krugu nikako da nikne figura koja bi mogla integrisati naciju, stvoriti kvalitetan tim?

— Nije presudna figura nego kulturna podloga. Na pesku i najčvršća zidanica – tone. U moralnom smislu – intelektualci i nisu ljudi od velikog poštenja. U intelektualnim krugovima vlada duh samoporicanja. Nije izvesno da će biti bolje. Ako ljudi koji celi život pričaju o Andriću ostaju nemi kada predsednik Srbije kaže da je Andrić zajednički pisac, onda moram – kao neko ko ne predaje o Andriću – da se javno usprotivim ovom svođenju srpskog na srbijansko. Jer ne smemo pristati na samoizdaju. Protivljenje samoizdaji je, međutim, samo izolovani incident, jer su na snazi mimikrija, ketman i pretvaranje.

Ipak, vi ste uspjeli da u svojoj studiji „Duh samoporicanja“ objedinite filozofsku, političku i književno-kritičku misao, i učinili ste je pitkom – kako učiniti da ova samosvest, predstavljena u vašoj knjizi zaživi?

— Morate imati organizaciju: novac, medijsku zastupljenost, intelektualce i spremnost da se deluje. Morate otvoriti vrata mladima, morate im pokazati da ulog na tas nacionalnih vrednosti nije ulog u mučeništvo i izopšteništvo, nego i ulog u uspeh, u priznanje, u posao, u sreću. U ovakvom vremenu, koje je koristoljubivo, morate pokazati mladim ljudima da neće ostati bez hleba ako budu išli nacionalnom stranom – onom kojom su išli najznatniji ljudi srpske prošlosti. Da bi ste to uradili, morate imati sredstva i ne smete očekivati da se išta uradi u prvoj godini mnogovrsnih aktivnosti.

U posljednje vrijeme su se intenzivirali napadi na vas zbog stavova iznesenih u posljednjoj knjizi, kako se nosite sa tim?

— Nastojim da budem kritički i humanistički intelektualac. Po ugledu na one koje sam upamtio: takav je bio moj pokojni profesor Nikola Milošević, takav je bio Mihailo Đurić. Za mene je dužnost bila da napišem ovu knjigu. Ne verujem u neku brzu popravku naših prilika. Dozvoljavam i mogućnost da su stvari nepopravljive. Ali naša je dužnost da govorimo šta mislimo i kada nema nade da naše mišljenje bude usvojeno.

Nada?

— Neki novi naraštaji mogli bi se suočiti sa diskriminacijom na srpskoj osnovi. Ako jasnije sagledaju šta se dešava, možda će početi više da drže do nacionalnih vrednosti. Naša je dužnost da svoje znanje prenesemo nekome ko će biti u boljoj poziciji da ga iskoristi. Kako je bilo našem intelektualcu 1459. godine, kada je palo Smederevo, a Osmanska imperija tek hvatala zamah? Šta svedoči srpska ćutnja o Gavrilu Principu? Od raspada Jugoslavije nije u Srbiji ponovljen nijedan od dva filma o sarajevskom atentatu. Pet vlada se – posle 2000 – promenilo, a niko to neće da dira. Postoji izvestan prećutni sporazum po kome se to sklanja iz vidnog polja. Naš ulazak u EU – ako do toga dođe – ličiće na to kako je zamišljen naš ulazak u Habzburšku monarhiju. Nije najstrašnije ako uđemo u EU, već ako uđemo bez koncepta, bez jasno zacrtanih ciljeva i osvešćenih interesa – bez srpskog stanovišta.

Kuda bi otišao srpski nacionalni korpus kada bi RS i Srbija ušli u NATO?

— U svakom slučaju će se obnoviti jugoslovenska konfiguracija kao titoistička reminiscencija: sa, dakle, hrvatskom dominacijom. Očekujem dalje kretanje ka neutralizaciji srpskih interesa. Svud – i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, i u Srbiji.

Kako se Srbi mogu odupreti?

— Tako što će se vratiti srpskom stanovištu, sve stvari odmeriti sa srpskog stanovišta. Da li je srpski interes da u Banjaluci, Palama, Novom Sadu i Beogradu programi za humanističke nauke budu saobraženi u velikoj mjeri? Jeste. Da li je srpski interes da studenti iz tih sredina mogu da provode jedan semestar u različitim srpskim sredinama? Jeste. Ako studenti iz Berlina, Graca, Brna i Beča dolaze u Beograd, zašto to ne bi mogli oni iz Banjaluke i sa Pala. I obrnuto. Da provedu jedan semestar, da upoznaju taj svet, da imaju svest da je ovo ovde i to tamo takođe njihov narod. U ovome nas niko ne sprečava. Zašto to ne radimo? To je pitanje. Takođe, možemo da nađemo načina da napravimo zajedničke projekte kao što je Srpska enciklopedija, da delujemo integrativno. Zašto imamo petsto univerziteta umesto pet i zašto imamo ceo niz rđavih odluka unutar humanističkog obrazovanja? To su minimalna, ali ključna pitanja.

Izvori današnje razuđenosti školstva?

— Još je Benjamin Kalaj govorio da treba podsticati srpski regionalizam. To je onaj regionalizam po kome su Srbi koji su Bosanci ili Srbi koji su severno od Save i Dunava nešto drugo od Srbijanaca. Šta je tome suprotno? Integralizam. Šta je integralizam? On ima više strana: nije integralizam kada dajemo prvenstvo srbijanstvu, ali nije integralizam kada – u Srbiji, u okviru njenih institucija, bilo državnih, bilo političkih, bilo kulturnih – obnavljamo bratstveničke, plemenske, regionalne svesti: hercegovačke, crnogorske, vojvođanske. Srbija je, međutim, centralna srpska zemlja. Ona ne podrazumeva rezervnu otadžbinu. Otud je integralizam kada – ne dozvoljavajući da srbijanstvo postane zamena za srpstvo – očitujemo spremnost da sledimo interese Srbije. Integralizam je, dakle, osetljiva ravnoteža, međuzavisnost različitih momenata srpstva, bezuslovno prvenstvo vrednosti. To nije lako ni shvatiti, ali je mnogo teže primeniti u životu.

Šta je Evropa danas?

— Evropa je jedno, EU je nešto drugo.

A srpskoj samosvesti se natura da su ti pojmovi izjednačeni?

— Tako je lakše objasniti neophodnost ulaska u EU. EU je jedna multinacionalna i neoatlantska konstrukcija. Pitanje je koliko i kako će trajati. A Evropa je stari kontinent koji polako, kao stara gospođa, pada u senku. Svi naši najbolji duhovi su gledali u Evropu, u njoj učili, ali niko nije prestao zbog toga da bude Srbin niti je zaboravio da njegova reč ima smisla prevashodno u svom narodu. Nijedan Nemac neće pristati da za roman austrijskog pisca kaže da je napisan na austrijskom jeziku, ali će reći da su neke knjige prevedene sa američkog jezika, ne sa engleskog. Nemci uvek štite svoje interese. Nemci, međutim, govore da postoji crnogorski jezik iako znaju da je to besmislica. U njihovom je interesu da se naše područje fragmentarizuje. To ne treba primati prevashodno emotivno. Treba prepoznati interes i organizovati kontrakretanje. Nemcima ne možemo pružiti otpor kada je, recimo, reč o automobilima, ali, kada je reč o srpskom jeziku, nije tačno da ne možemo pružiti otpor. Pitanje je samo želite li da pružite otpor.

Kako napraviti otpor?

— Napraviti kulturu. Bez nje idete u sukobe bez svesti i bez ideje. U Beogradu nemamo muzej genocida. Jer imamo određene mentalne slike u kojima mislimo. Mislimo u titoističkim mentalnim slikama. Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije. Narod od koga treba učiti su Česi. Oni su okruženi sa 80 miliona Nemaca, a ipak su našli načina da opstanu kroz istoriju.

Kako? Šta oni imaju što Srbima nedostaje?

— Osnovno – racionalizam i trezven odnos prema kulturi. Nemamo etiku rada, naši intelektualci ne veruju u pero, dok naš narod veruje samo u kuburu. U takvom rasporedu sila nestaje svakog osećanja dužnosti. Od celog Beogradskog univerziteta sam bio jedini koji je govorio kada je bio razgovor o Srebrenici u Ruskom domu. To nije normalno.

Kako shvatiti zaborav Jasenovca?

— Odgovornost za Jasenovac nosi titoistički režim. Da je titoistički režim učinio sa Jasenovcem ono što su uradili saveznici sa Aušvicom, nikada ne bi bila moguća neka ponovljena situacija. Titoizam je sakrio odgovornost za genocid nad srpskim narodom pod lažnom simetrijom ustaša i četnika.

Kakav je u tom kontekstu značaj rehabilitacije Draže Mihailovića?

— I dan-danas imate otpor rehabilitaciji Draže Mihailovića. Zašto? Zato što je Draža upotrebljen u lažnoj simetriji ustaša i četnika. Draža je vodio vojsku koja je bila gerilska. U kolopletu svetskih sila ispao je žrtva. To ne znači da njegova vojska nije činila zločine, ali ta vojska nije bila okupaciona. Draža je u suštini jedna tragična ličnost: gerilac, bez direktne komande nad mnogim svojim komandantima, slomljen nemačkim odnosom sto za jednog u Srbiji, nije pregovarao – u martu 1943. godine – sa Nemcima, nije im obećao da će ratovati protiv saveznika (kao Titovi izaslanici: Velebit, Đilas i Koča Popović), odrekao ga se kralj, odrekli su ga se saveznici, sin mu je poginuo u četnicima, deca-komunisti su ga se odrekla, osuđen na nepravednom suđenju, ubijen, ostao bez groba.

Zar nije mnogo za jednog čoveka?

— Nije. Čovek nema prava ni sad na grob iako ima mnogo dokaza koji menjaju komunističku sliku o njemu i njegovom pokretu. Zašto? Zato što sa rehabilitacijom Draža Mihailovića nestaje titoistička simetrije između četnika i ustaša. Samo to ne sme nestati. I vidite kako se hrvatski predsednik buni protiv Dražine rehabilitacije. Čega se on plaši kada mi nismo ista država? Plaši se onoga što se može desiti kada nestane lažne simetrije između ustaša i četnika.

Sve to pokazuje da ima nečeg neumitnog u našoj nesposobnosti da se odmaknemo od titoističkih sadržaja. Titoizam je osobena rešetka kroz koju je propuštena srpska istorijska egzistencija: menjaju se ideološka obrazloženja, ali raspored sila ostaje zadat. Titoizam je svetskoistorijsko ponašanje koje je zadato srpskoj naciji. Njegov unutrašnji plod je duh samoporicanja: kao duhovna pomirenost sa ovom zadatošću, kao pristanak na duhovnu neslobodu, kao spremnost na pounutrašnjivanje hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti. Svaki nagoveštaj srpskog stanovišta, kao onoga što osvetljava samu situaciju, unosi neku svest o njoj, biva otud predmet odmazde. Jer, promena svesti o situaciji poziva na promenu ponašanja.

infoport.co / srpskenovinecg.com

Napomena: Ovaj intervju s Milom Lomparom sačinjen je 2012. godine, ali danas je, čini se, aktuelniji nego ikada ranije.