Poznati bugarski teoretičar Ivan Krastev je u analizi dešavanja u zemljama Istočne Evrope koje su ušle u tegobni proces ekonomske, socijalne i političke tranzicije uočio izuzetno zanimljiv i danas veoma prisutan paradoks. On kaže da je u tom regionu u devedesetim godinama bilo veoma teško vladajućim strankama i koalicijama da dobiju drugi mandat nakon izbora, jer su kao po pravilu gubile vlast koju su osvajale na prvim višestranačkim izborima. Jedino je tu Srbija izuzetak od ovog pravila. Međutim, “poslednjih godina vlade retko gube izbore čak i ako većina građana otvoreno izražava nezadovoljstvo načinom na koji vladaju“.
Politički život u Srbiji i izbori koji se nižu kao na pokretnoj traci neposredno izražavaju ovaj teško objašnjivi fenomen i paradoks.
Očigledno da je nezadovoljstvo građana difuzno, raspršeno i više ne predstavlja onaj presudni politički i socijalni faktor koji može dovesti do promene vlasti i poraza vladajuće napredne stranke i njene zbrda-zdola sakupljene koalicije. Očigledno da naše postojeće etablirane stranke koje pripadaju opozicionom bloku nisu i dalje u stanju da politički artikulišu postojeće nezadovoljstvo građana i, što je još pogubnije, one nisu sposobne, a ni spremne da izvuku elementarne pouke iz izbornih poraza.
Stranke i dalje deluju po starom oprobanom receptu i kao da su zapale u neku vrstu političke rutine. Ostale su čvrsto ukopane u postojeće političke pozicije, štiteći jedino mogućnost prolaska izbornog cenzusa kao jedino važećeg uslova njihovog daljeg političkog opstanka. A previđaju i ne žele da vide i prepoznaju jedino validnu poruku proteklih predsedničkih izbora – da moraju da se objedinjuju i usredsređuju i stvaraju uslove za zajedničko političko delovanje i isticanje zajedničkih kandidata na izborima.
Nije ovo zalaganje za stvaranje neprincipijelnih i politikantskih saveza, već ukazivanje na prihvatanje jasno izražene činjenice da opozicija može da pomogne sebi i našem društvu jedino ako se otvori prema novom političkom i generacijskom senzibilitetu i novom načinu političkog delovanja.
Zar je toliko teško spoznati ovu jednostavnu poruku koju smo dobili na ovim predsedničkim izborima i ne samo na njima? Da se ovaj autokratski režim upravo hrani nedoslednostima, anahronošću i nedostatkom kredibiliteta i moralnog integriteta postojeće opozicione „političke elite“.
Predstojeći izbori za Skupštinu grada Beograda su jedinstvena prilika da se vidi da li je opozicija spremna da usvoji i otelotvori ovu jednostavnu političku poruku: pokazati sposobnost da se režimskom jedinstvenom nastupu suprotstave što konsolidovaniji i kompaktniji blokovi stranaka, lokalnih inicijativa i uglednih pojedinaca jer jedino tako se može postići ozbiljniji izborni rezultat koji će dramatičnije uzdrmati vladajući režim u celoj republici. Jer izbori u Beogradu imaće izuzetan simbolički i politički značaj, posebno imajući u vidu da Aleksandar Vučić nije uspeo da na ovim predsedničkim izborima prebaci zacrtanu izbornu normu od 50% podrške, već je pretrpeo poraz u nekoliko važnih opština (na Vračaru Vučić je izgubio od Jankovića 28%: 39% , u Starom gradu 27%:39, na Savskom vencu 33%:35%), ali i na teritoriji Beograda jer je osvojio 44% podrške.
Prateći delovanje opozicionih stranaka, uočavamo da je i svest o nužnosti i neophodnosti zajedničkog stranačkog i aktivističkog delovanja samo manifestno i prigodno izražena jer niko još jasno ne predlaže (a već se kasni) konkretne političke poteze i izražava jasnu političku volju da do dogovora o što jedinstvenijem nastupu dođe na gradskim izborima.
I dalje se ne vidi mogućnost da se u dogledno vreme pojave artikulisane akcije koje bi dovele do konsolidacije opozicionog bloka koga ne čine samo postojeće opozicione stranke (ili one koje se tako tek nazivaju). A vremena za oklevanje i politikanstvo više nema, bez obzira na to što naše stranke žive i dalje u svojim iluzijama i opsenama o njihovoj nekadašnjoj moći u nekim već prohujalim vremenima.
To se najbolje može videti u izjavi predsednika gradskog odbora DS Balše Božovića, koji je na toj funkciji opstao i pored toga što je ova stranka izgubila lokalne izbore u svim beogradskim opštinama. On je ovako opisao poziciju DS pred gradske izbore:
„DS je raspisala izbore u svim lokalnim odborima. Imamo 1.183 lidera, koliko i biračkih mesta, oni će doneti pobedu. Kada budu raspisani izbori, veoma ozbiljno ćemo pristupiti pregovorima sa svima koji o ovoj vlasti i njenim rezultatima misle kao i mi. Sasvim sam siguran da će na narednim izborima koalicija oko DS uspeti da obori ovu vlast, ali se još nisu vodili pregovori o kandidatu za gradonačelnika.“
Očigledno je da ovaj stranački funkcioner, kao i mnogi drugi stranački predstavnici, ne može da shvati elementarnu i jasnu poruku predsedničkih izbora – da stranačke platforme ne mogu biti više stožer akcionog i programskog okupljanja i delovanja na predstojećim gradskim izborima. Jedino široki društveni pokreti stranaka, udruženja i uglednih pojedinaca, koji će biti negacija postojećeg klasičnog partijskog delovanja, mogu biti ona društvena i transpolitička forma koja može biti pravi odgovor ovom autoritarnom režimu, koji sada kontroliše sve državne i medijske resurse.
Zato je nužno pokrenuti sve kreativne i aktivističke potencijale građana koji su jasno pokazali svoje nezadovoljstvo i prezir prema vladajućim, ali i opozicionim strankama. To se moglo videti u načinu funcionisanja protesta građana i studenata koji su se odvijali nakon izbora, a bili su označeni kao demonstracija protiv diktature i uvođenje ličnog režima vladavine.
Mora se naći novi politički okvir za društveno delovanje jer će gradski izbori (ako ne budu raspisani) i vanredni parlamentarni izbori (što ne bi bilo veliko iznenađenje jer bi se opet stvarala referendumska atmosfera, a gradski izbori bi otišli u drugi plan) biti jedinstvena prilika da do izražaja dođe kreativnost i probuđena energija građana koji su već uveliko pokazali spremnost i odlučnost da brane svoj grad od aktuelne bahate i kompromitovane gradske vlasti. Ona samo sledi političku tehnologiju naprednjačkog upravljanja, uspostavljenu na republičkom nivou vladavine, a koja služi kao značajno političko, finansijsko i administrativno uporište ovog režima. On je u proteklom periodu samo pokazao da ne poštuje elementarne demokratske principe, kompetentnost u o donošenju odluka, ali i dostojanstvo građana Beograda.
Prvi korak u stvaranju širokih društvenih pokreta i udruživanja jeste organizovanje ozbiljne i temeljne rasprave o najvažnijim pitanjima vezanim za razvoj Beograda i stvaranje tima kompetentnih i časnih ljudi, spremnih da učestvuju u realizovanju glavnih programskih ideja i ciljeva. To ne mogu da učine i obave samo stranke, ma koliko sebe i dalje smatrale i neosnovano proglašavale vodećim i stožernim organizacijama, to može samo probuđena energija pobunjenih građana, koja je već na ulicama Beograda pokazala da je spremna da se bori za revitalizaciju prestonice i stvaranje preduslova za unošenje novog, nekorumpiranog i inovativnog duha u dosadašnji oveštali i učmali način političkog delovanja.
Nama je neophodno, kako je to svojevremeno govorio profesor Mihailo Đurić u „Pozdravu studentima“ (1977. godine), „ono što ovih dana duboko uznemirava, ali u isti mah i neodoljivo zadivljuje svakog kome leži na srcu dobro ove zemlje besprimerna samovolja i zlovolja postojeće vlasti s jedne strane i neverovatna, nepresušna, nesalomiva energija pobunjenih studenata i građana s druge“. Jedino tako iskazana i programski artikulisana energija otvoreno nezadovoljnih, pobunjenih i politički punoletnih građana može biti garant dubokih političkih i društvenih promena, a pre svega načina upravljanja Beogradom i celom Srbijom.
U tom istom govoru profesor Mihailo Đurić je rekao da danas, možda više nego ikada ranije, mora se imati na umu jedno – da se uvek neprekidno moramo vraćati onome što nas uistinu čini slobodnim ljudima – a to je „radost stvaranja“.
Ako nas politika ne čini iznad svega slobodnim i samosvesnim ljudima i ne podstiče naše kreativne i stvaralačke snage, onda mi i ne možemo u tom polju pokrenuti odlučnije promene. Ali zato možemo tragati i iznalaziti nove forme i izraze političkog, društvenog i stvaralačkog delovanja koji će funkcionisati i mimo postojećih stranačkih oligarhijskih struktura, koje u velikoj meri služe da porobljavaju, a ne da oslobađaju prometejski i zapreteni stvaralački duh građana, koji će nas izvući iz okrilja „nametnutog ropstva jučerašnjice“, kako je to govorio naš veliki moralni uzor Mihailo Đurić. A reafirmacija principa moralnog uzora, republikanskih vrlina i stvaranje punoletnih građana su zaloga za revitalizaciju našeg političkog i društvenog života i delovanja.
Marinko M. Vučinić
www.nspm.rs
