Beograd – Život ili Vesić

1
569

Mi smo kao narod godinama naviknuti da se nama vlada kao da smo marva. Nažalost, istorijski naš duh je najčešće bio podanički, ne slobodarski.

Izgradnja gondole počeće čim budu završeni svi pripremni radovi i ona će do kraja ove godine biti u funkciji, a radiće tokom cele godine, najavio je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić 3. aprila. Ova izjava je bačena rukavica zdravom razumu, našem samopoštovanju, opstanku, Beogradu kakvim su ga stvarale generacije onih koji su mu bezuslovno davali sve.

Vesićeve potvrde dolaze nakon opšteg bunta, do tada mahom umrtvljenih i apatičnih Beograđana koje je autokratija kiča trgla iz civilizacijskog sna. Probudio ih je višegodišnji neukus koji je postao naša svakodnevica, bahatost uprave koju mi plaćamo – koja nas ne poštuje, ne konsultuje, ne sluša.

Besomučni ekocid, beton kao spiritus movens njihove vizije grada, nebriga o predgrađima, potpuno unazađen duh Vračara, prljavština, bordelsko osvetljenje, pretvaranje Beograda u evropski Bangkok – mesto u kojem stranci za male pare piju, jedu i ****!

Na sve ovo i mnogo toga još, nadovezala se potpuna blokada centra grada, proizvoljno stvaranje pešačkih zona, brutalna seča najlepših drvoreda, i na kraju plan koji narušava autentičnost Beogradske tvrđave zarad interesne proteze moćnika – u vidu gondole.

Upravo je generalni plan ove vlasti iz 2016. potvrdio status tvrđave – kulturno dobro od izuzetnog značaja, u kojem se “izričito zabranjuje postavljanje dalekovoda i žičanih sajli za alternativni prevoz i rekreaciju”. Probudio nas je osećaj besmisla, nemoći, tuge.

Masa

Mi smo kao narod godinama naviknuti da se nama vlada kao da smo marva. Nažalost istorijski naš duh je najčešće bio podanički, ne slobodarski. Zbog toga se žute majice danas dešavaju u Parizu, a ne ovde. Protestvuju momci u Tommy Hilfiger majicama, sa prosečnom platom od 2000 eura, dok mi sedimo sa 400 i gledamo kako nam nestaje Beograd pred očima, o Srbiji da ne pričam.

Ishod bitke za Beograd simbolično predstavlja civilizacijsku i ljudsku prekretnicu za sve nas. Juval Noa Harari u svojoj knjizi “21 lekcija za 21. vek“ na slikovit način opisuje koliko smo mi, masa, u stvari nesvesni svoje snage. Kontroliše nas minorna oligarhija koja nas je uzurpirala. Zar nije uostalom i svo bogatstvo sveta koncentrisano u par procenata stanovništva? (bogatstvo koje je u 96% slučajeva nasledno).

Samosvesni ljudi

Seču drvoreda u Dušanovoj ulici moglo je da spreči dvadeset stanara, istih onih, koji se danas u svojim stanovima preznojavaju na prvih prolećnih 20 stepeni, udišući vazduh, čiji je kvalitet pre neki dan bio u nivou sa onim iz Teherana i Rijada. Čudite se? Beograd je pri dnu liste gradova u regionu kada je zelenilo u pitanju. Da li vas ovaj podatak dotiče, vas salonce kojima je politika passe, dok vaša deca polaze na nastavu u osnovne i srednje škole?

Nama grad ne ruše falange Daria III, niti specijalni vojni odredi, već nekoliko partijskih činovnika, sa par bagera, testera, kamiona, bušilica, koji se bez ikakve kontrole igraju životima i emocijama dva miliona ljudi.

Tuđa ruka svrab ne češe

Opozicioni političari su takođe doprineli tiraniji koja se nad nama sprovodi. Nijednu od aktivnosti koje kritikuju nisu suštinski pravovremenom akcijom (draga opozicijo, drvored Ruzveltova-Dušanova se sekao mesecima) sprečili, već su se usresredili na nemušti, mlitavi damage control, u kojem najčešće brutalno pokušavaju da ušićare političke poene. Odmah se setim kako Jelena Anasonović sa osmehom lepi stikere pored posečenog najlepšeg kalemegdanskog drveta. Baneri stranaka sa njima u kadru na Youtube videima u kojima gledam devastirani Beograd.

Nepartijski, građanski aktivizam

Zbog čega vam sve ovo pričam? Političke partije umiru – trome su, mahom pohlepne, nemaju kadrove, a predstavljaju ih neretko oni koji su do bola osioni. Nije Molijer konzumirao kanabis kada je rekao da je “učeni glupak gluplji od glupaka neznalice”.

Samoljubni ambiciozni tajkun je jednom rukom sahranio višedecenijske tekovine republikanaca u Americi, privatizujući ih u svojoj političkoj izvedbi. Treba li vam bolji primer? Ljudi koji su časni i kredibilni zaobilaze politiku u širokom luku.

Na svaki protest sam otišao, koliko sam samo “Jeca Trivan“ u najavio video. Mi kao građani moramo da prestanemo da se krijemo iza nezadovoljstva ponudom. Ko se krije iza teze o nesposobnim političarima, u stvari linijom manjeg otpora prikriva sopstvenu nesolidarnost, lenjost, mrtvilo.

Vi ne branite Kalemegdan Đilasu ili Jeremiću. On je naš ili moj više nego njihov. Najlepše kalemegdansko drvo predstavljalo je meni i mojim drugovima stativu za fudbal – čitavo detinjstvo. Ukrali su nam ga. Vi ne udišete čist vazduh za politički ešalon, već za sebe!

Budućnost je u građanskim inicijativama, udruženjima, pa neka budu i na mikro planu. Možda nikada nećemo moći da se izborimo sa pogrešnim ideologijama, populizmom, trilateralama, ruskom ili zapadnom šapom, ali čik da vidim ko će da seče drveće pored nas pedeset koji ga branimo! Ko će da ruši istorijska zdanja, zatvara ulice i naručuje za naš novac fontane koje se estetski uklapaju u Beograd kao Monmartr u Dubai.

Ko će da ruši predivne zgrade zarad staklenih rugoba partijskih mogula?Kada nas budu hapsili ili fizički ugrožavali, što me ne bi začudilo, znaćemo da smo dali sve od sebe, ali i u kakvom rezervatu nasilja živimo.

Foto: printscreen ( vitraz.net )

Poslednji ples

Da se vratim na početak, simbolika bitke sa onim što personifikuje Vesić nije politička, građanska, patriotska, ne, ona nas vraća u naša detinjstva, u bajke na kojima smo odrasili – Diznijeve junake, Simbu, Tolkina, i hiljadu i jednu epsku borbu dobra i zla. Patetika? Ne.

Kroz te priče odgajani smo da verujemo da ne pobeđuje uvek jači, bahatiji, da postoje iznenađenja, savest, ljudskost, iskrenost, da dobro pobeđuje zlo. Takve priče su mnogima od nas dale snagu, kada smo mislili da smo na mnogim frontovima rekli svoju poslednju reč. Naučili smo da verujemo u život, iako smo odrastajući shvatali da smo zapravo verovali u bajke.

Ukoliko i ovu “bajku” otpustimo od sebe, java će nam doći kao gorak san, koji čak nismo ni zavredeli. Ukoliko Vesić pobedi, možemo svi da se spakujemo i pobegnemo odavde, ili se roletnama zatvorimo u mišje rupe iz kojih više ne trebamo ni da izlazimo. Neće nas sunce, koje nema nijedna krošnja da zakloni posramiti, već pogledi dece kojoj smo ostavili Beograd, kakvim ga oni žele.

Pavle Jakšić
Izvor: vitraz.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime