„Nema se više ni gde, ni s kim,
nema se više ni šta, ni što,
zaslužili smo ovaj Rim,
onog Nerona i ovo zlo.“
(Brana Crnčević, „Crveni mak“)
Srbi, podeljeni oko toga da li onaj nevaljalac Tompson treba da peva Modriću, ili da li je bolje otići na Brač, ili Hvar ovog leta, jedva da primećuju šta se zbiva oko njih. Takvi su naši mozgići. Jednokanalni. Ne mogu da misle o dve stvari u istom danu, pa im promiču izuzetni govori našeg gradonačelnika (na Beograd mislim) Zorana dr Radojičića. Čovek je riznica esenesovske mudrosti i ko ga nije slušao, ne zna šta je bol.
Jutros, kad sam pročitao njegovu izjavu, mislio sam da još spavam, da me pokojna mati nije probudila na vreme da krenem u školu. Prosto – moj mozak je odbio da njegove reči prihvati kao javu.
Kaže dr sledeće: „Fontane i vrtići su dve povezane stvari – prvo fontanama privučete turiste, pa ćete imati i za vrtiće“.
Šta su, dakle, fontane? Na Vikipediji ćete naći definiciju da je to ukrasni građevinski objekt. Tako, međutim, misle samo naivni, koji nisu u stanju da dopru do u srž misli dr Radojičića: fontana je, zapravo, zamka za turiste. Poznato je, naime, da neko, kad odlučuje gde će na letovanje, prvo pogleda gde ima lepih fontana. Nema fontana – ne idemo! Jebeš grad bez fontana. Tako misli prosečni turista, a to dr Rdojičić zna. Nije znao kako da, kao načelnik, sredi Tiršovu, ali ovo zna u prste.
E, sad, osnovna postavka je prosta: kreneš da, pljoštimice i neštedimice, što narod kaže, praviš fontane, ali ne one kao na Slaviji, nego one manje, do milion evra, a koje na Ali-ekspresu koštaju oko pedeset soma istih, sa dostavom na adresu Skupštine grada. Posebno se obrati pažnja na now shiping varijante, da se ne bacaju pare poreskih obveznika uludo, kad može da ih uzme naručilac tendera. Posle nekog vremena, obično 2-3 nedelje stiže roba od Kineza, cifra se pomnoži sa dvadeset i fontana kaplje ko provizije.
Normalno, čim turisti iz Jevrope i šire overe da je u Bloku 45, ili na Ledinama prokapala fontana, odmah do najbliže turističke agencije i – cap! Evo ih u Srbiji! Ko može da odoli? Zar i vi to ne radite, kad čujete da se neka fontana otvorila u Budvi? Odmah palite auto da vidite to čudo i, usput, ostanete petnaestak dana na letovanju. A da li bi ste bez fontane otišli u Budvu? Naravno da ne. Samo neupućeni misle da se na more ide zbog mora, ili na planinu zbog planine: trik je u fontanama, ali nemojte nikom da kažete, da ne pokvarimo provizije dr Radojičiću.
Kad, dakle, navale turisti, a bogami i naturusti u Beograd, a bogami i u Beograd na vodi, pa kad odsednu u hotelima koje drže stranci, kad ručaju u Meku, ono što pretekne, to je naša neto turistička dobit, koju ulažemo u vrtiće. Ta neto dobit su, u stvari, novčići koje turisti ubacuju u fontane. Doduše, vađenje tog novca nije lako: prvo se mora raspisati tender za ronioce, koji novac vade po evropskim standardima, a posebno se mora voditi računa da crkva, ako overi kako je to dobar posao, ne počne sama da diže pravoslavne fontane sa svetom vodom i ne osnuje patrijaršijski ronilački klub, sa blagoslovom Njegove svetosti. Kad uđete u crkvu, obično se na vidnom mestu nalazi natpis: „Molimo vas da sveće kupujete u crkvi, jer time pomažete…blablabla“. Zamislite tek natpis: „Molimo vas da novac bacate u crkvene fontane, jer je voda sveta, a kamen osveštan“. Da bi se na tome zaradilo, nisu potrebni čak ni strani turisti, domaće zamlate će završiti posao, ali nije loše da u svetu vodicu kapne i neki evro.
Dokle smo stigli? A, da! Dakle, uzmemo nekoliko miliona od poreskih obeznika da nabavimo fontane i nekoliko desetina miliona da osvežimo naručioce tendera i lova počne da kaplje. Tu lovu, koja kaplje, presečemo malim provizijacama, ili Vučić postavi onog Blagojevića iz CESID-a da je inkasira, kao što je onomad inkasirao za potopljeni Obrenovac, a onda taj novac, okrajcovan za trud i muku gradskih otaca, uložimo u vrtiće. Opet tenderi, opet provizije… Onda roditelji plaćaju vrtiće, od toga opet uzimamo za fontane, onda opet od fontana za vrtiće i tako se pokreće privredni ciklus.
Ova odluka dr Radojičića je toliko vizionarska i hrabra, kao da mu je šapnulo samo Vrhovno biće – Vučić. Toliko hrabra, da bih, da mene neko pita, pesmu o malom Radojici nazvao „Mali Radojičić“.
A sad bez zezanja: kad neko bogosluži Vučiću, počnu da kaplju besmisleni projekti. Ljudi se ubijaju zato što ne mogu da plate struju, decu lečmo sms-ovima, a ovaj pajaco priča o fontanama. Mali vukovac: naučio, od malena, da bogosluži učiteljima, šlihta se nastavnicima i profesorima, tužaka Malog Pericu što mu lupa kokavce, potkazuje druge vukovce, nosi krmendalu oko vrata da bi ga bar psi voleli, liže dupe načelnicma, kad počne da radi i – završi kao ugledan član društva i SNS-a.
Sa retkim (ali onda i značajnim) izuzecima, mogli ste da primetite da su lekari uglavnom slabo obrazovani, u smislu opšte kulture, da su sujetni kao balerine, te da su spremni da vam ušpricaju otrov, ako to zakon od njih traži.
To nas dovodi do druge teme u ovom tekstu: proturiše zakon o donorstvu. Moji slušaoci znaju da sam o tome kontinuirano pričao bar tri, ili četiri godine, navodeći kakve sve opasnosti taj zakon nosi u sebi. Nikakvu predstavu nemam da sam ja neko ko može da spreči donošenje zakona, ali sam, današnjim opozicionarima, baš povodom ovog zakona, govorio da moraju da krenu u kampanju bar godinu-dve pre nego što dođe na dnevni red mašine za donošenje evropskih zakona, koju mi, od milošte i iz navike, zovemo Skupština Srbije. Nisu stigli. Morali su da se izbore za veliku bečku u Skupštinskom restoranu. Naravno, oni su i dalje patrioti, tu bečku jedu sa razmevanjem, a ne napamet, kao ovi iz vladajuće većine, ali, pošto ih krasi raskošna pamet, kao i dr Radojičića, oni protiv štetnih zakona počinju da se bore onog jutra kad bace pogled na dnevni red zasedanja one srpske institucije koja ima Skupštinski restoran.
Jedina šansa opozicije da spreči donošenje rđavih zakona je da ih predviđa, da krene u kampanju dve-tri godine pre vlasti, jer nema ni medijske, ni materijalne resurse da se protiv vlasti bori. Jedino njeno oružje je inteligencija i baš nju naša opozicija nema.
Ukratko, koliko da se razumeju odnosi u zemlji Provizijaniji:
-Šta će vam nacija donora, za desetak transplatacija, koliko se godišnje obavi u Srbiji?
-Da neće slučajno naši organi, na osnovu „prećutne saglasanosti“ da budu prodati strancima?
-Da li će pare od prodaje organa dobiti porodica preminulog, ili lekari, političari i policajci, koji ovakve transakcije obavljaju? U tesnoj vezi s ovim pitanjem je i sledeće: zašto se izjave da ne želite da budete donor deponuju u MUP-u, a ne u Ministarstvu zdravlja?
-Znajući da tipovi kao dr Raojičić, koji su u sebi spojili moral, stručnost i dignitet, nisu retki u našem zdravstvu, šta mislite, koliko su upravo porasle šanse da vaše, ili moje dete, od 18 godina, padne u komu na operaciji krajnika?
-Da li vam ovo makar malo liči na Žutu kuću, odnosno da li smo usvojili ideju da je vađenje organa dobar biznis?
Umalo da zaboravim da je dr Mali Radojičić dodao, u svom obraćanju naciji, da je još davne 2017. usvojen – čujte ovo – „smart plan“ za dve linije metroa. Ako je neko čuo da je nekad i negde usvojen stupid plan, neka mi javi. Jasno je meni da su svi planovi SNS-a smart, ali od plana, do realizacije, može da prođe neka godinica. Prvi plan za metro je malo mlađi od mene i bio je, valjda i on, smart. Treba obezbediti pare, papire, dozvole, ako treba i napraviti eksproprijacije, a posebno smart planom treba predvideti provizije, jer moraš da budeš smart, da te ne u’vate. Samo se dr vara ako misli da će on da ugrabi veliki komad od fontana, metroa i sličnih projekata. Lavoski deo ide lavovima, a za njega šta pretkne. On je tu da odigra Sašu Belopoljanskog iz Tajvanske kanaste.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
