Beskonačni rat

0
920

RTS je juče, 29.11.2012. emitovo prvi deo dokumentarnog filma Televizije RAI i autora Rikarda Ikone „Beskonačni rat“.

Film verno prikazuje dešavanja na Kosovu i svedočenja o zločinima zbog kojih je Haradinaju bilo sudjeno u Hagu. Svedoci, koji su sveočenjem reskirali lične žiivte i živote svojih najbližih, mogu da nas uvere da li je Hradinaj oslobodjen zato što je zaista nevin, ili što je presuda bila određena pre nego što e suđenje i počelo?

Portal www.koreni.rs je za naše čitaoce, koji nisu videli ovaj dokumentarac, napravio transkript koji vam, ma da je objavljivanje teksta u dužini od 24 stranice retkost, puštamo ga u celini. Prenošenje trnskripta je dozvoljeno i poželjno.

Dokumentarni film Rikarda Iakona, novinara RAI-a, o surovoj kosovskoj stvarnosti – transkript

Rikardo Iakon: Ovo su slike NATO bombardovanja Beograda. 19.30, 24. mart 1999. Pre devet godina. Da bi pobedili u ratu, NATO avijacija uništava: 82 mosta, sve rafinerije nafte i 14 termoelektričnih centrala, 13 aerodroma, 20 železničkih stanica i 121 fabriku. Da bi pobedili u ratu, NATO avioni nanose Srbiji štetu od sto milijardi dolara, ostavljaju za sobom dva miliona nezaposlenih, i greškom su ubili najmanje 500, a ranili na hiljade civila. I dok u Beogradu nedostaje hleba, Albanci su na Kosovu ostali sami. Iz osvete Srbi ih proteruju iz njihovih kuća. Osamsto hiljada Albanaca prinuđeno je da napusti Kosovo. Na stotine je ubijeno iz osvete kao represije ili greškom NATO avijacije. Zašto sve to?

Bil Klinton: Mi smo na Kosovu jer želimo da etničko čišćenje zamenimo tolerancijom i međusobnim poštovanjem. Naša poruka je jasna: mir i humanost prevladaće Kosovom. Izbeglice će se vratiti domu, gde će ponovo otkriti sigurnost.

Kosovo – Devet godina kasnije

Rikardo Iakon: Jedan momak, Srbin, upravo je ubijen ovde, unutra. (Snimak kioska) Albanac ga je rafalom iz kalašnjikova pogodio pravo u lice. Zvao se Dimitrije Popović i imao je samo 17 godina. Ovo su njegovi majka i otac.

U kući Dimitrija Popovića

Majka Dimitrija Popovića: Vidite ovog čoveka sa američkom zastavom na glavi?

Rikardo Iakon:: Kojeg? Ovog ovde? (pokazuje na fotografiju u novinama)

Majka Dimitrija Popovića: Da ovog sa američkom zastavom na glavi.

Rikardo Iakon:: Da li je to ubica?

Majka Dimitrija Popovića: Ne, ne, to je Stari, on je vođa klana.

Rikardo Iakon:: On je otac ubice?

Majka Dimitrija Popovića: Da.

Rikardo Iakon:: Da li su priznali?

Majka Dimitrija Popovića: Da, piše ovde. Albanac je priznao: „Motiv je etnička mržnja.“ Pogledajte, jedno pleme komanduje umesto NATO-a. Evo ovaj sa šlemom je vojnik NATO-a.

Rikardo Iakon:: Vojnik NATO-a?

Majka Dimitrija Popovića: Da, vojnik NATO-a. Eto, vidite. Rekla sam: „Kako ste mogli da ga pustite da prođe sa kalašnjikovim?“ Prošli su sa kalašnjikovim putem pored vas. Kako štitite našu decu? Bio je samo muk. Samo su ćutali. Nijedne reči nisu mogli da kažu. Ovo su fotografije. Tu je cela sahrana. A ovo je Dimitrije. Evo gde smo ga sahranili, a ovde je bio ubijen. (pokazuje fotografije). Uspeo je da pojede pljeskavicu, a oni su imali kalašnjikov sa 22 metka i ispalili su ih u njega.

Rikardo Iakon:: Ubica je sada u zatvoru ili napolju?

Majka Dimitrija Popovića: Ne znamo, možda više nije u zatvoru. Ne možemo znati. Kako možemo znati kada odavde ne idemo nikuda. Možete li mi dodati tu fasciklu? (pokazuje rukom u pravcu iza novinara)

Rikardo Iakon:: Fasciklu?

Majka Dimitrija Popovića: Da, tu iza vas, da. Tu su Dimitrijeva đačka svedočanstva. Išao je u 3. razred Medicinske škole. Ovo su njegove diplome. Bio je dečko za primer,  Dinitrije Popović. Voleo je ceo svet, bio je tako nasmejan, (plače) tako nasmejan dečko koji je voleo život.

Baka Dimitrija Popovića O, Bože! Dimitrije, otkako smo ga izgubili, mi smo kao mrtvi. (plače)

Majka Dimitrija Popovića: (Vadi iz tašne fotografiju i pokazuje) Gledajte, on i njegova devojka. Kako da ih nazovem? Kako mogu imati nezavisno Kosovo ako su ubice, teroristi, ne znam kako da ih definišem? Kako možete da im kažete – priznaćmo vas. Koga? OVK? Teroriste? Ubice? Koga?

Rikardo Iakon:: Dimitrijeva majka živi u Gračanici na 12 kilometara od Prištine, prestonice Kosova, i na manje od sat vremena leta od Rima. Od naše kuće. Gračanica je jedino mesto u blizini Prištine gde još žive Srbi sa Kosova. I kao zatvor je pod otvorenim nebom. Crkva i manastir, pravi dragulj iz 14. veka, opasani su bodljikavom žicom i betonskim ratnim preprekama. Ne mogavši da izađu odavde, svi Srbi su izgubili posao koji su ranije imali. A dovoljno je pogledati u kakvom su stanju kuće da bi se shvatilo izuzetno siromaštvo Gračanice. Trgovina se svela na ova 4 kioska koji gledaju na put,  dok su srpski seljaci, bez mogućnosti da odu bilo gde, osuđeni da prodaju svoju robu na samom putu.

Starija žena koja prodaje na ulici: Prete nam svakog dana. Ko god hoće može da prođe ovuda,  da baci bombu i sve nas pobije. Meni su oduzeli kuću i posao. Je li to ta demokratija koju ste nam doneli?

Rikardo Iakon:: Gračanica je prepuna montažnih kuća poput ove. U njima su našle utočište na hiljade srpskih familija koje su Albanci isterali iz njihovih kuća. Kao gospođa Milosava.

Milosava: Da samo znate kakvu sam lepu, veliku kuću imala. Sve smo imali – i zemlju i stoku. Skoro ništa nismo kupovali.

Mlađa žena, srpkinja: Evo, ovde smo živeli u Nerodimlju. (pokazuje na geografskoj karti)

Rikardo Iakon:: Nerodimlje.

Milosava: Da, 70 kuća. 70 srpskih familija. Sada tamo nema ničega. Sve je spaljeno. Sve su spalili do temelja.

Rikardo Iakon:: Njenog supruga Miloša, radnika, otela je grupa Albanaca dva meseca posle rata.

Milosava: Albanci su došli i odveli ga. Rekli su da treba da ga ispitaju. I od onda se nije vratio.

Rikardo Iakon:: Znate li Albance koji su vam odveli muža?

Milosava: Da. Naravno. Sve ih znam. Evo, napisala sam i njihova imena.

Rikardo Iakon:: Svi iz OVK! I šta se događa sa njima, da li su oni još tamo?

Milosava: Da, niko ih ne dira.

Rikardo Iakon:: Da li ste se obratili međunarodnoj policiji?

Milosava: Da, naravno da jesmo, ali nisu pridali nikakvu pažnju. Oni su tamo slobodno šetaju a mom mužu se izgubio trag; dovoljno bi bilo ispitati ih, zar ne? Dovoljno bi ih bilo pitati: „Šta ste uradili sa mojim mužem? Zašto su ga oteli?“ zato što hoće da nas proteraju sa Kosova. Ali i tako je svejedno jer neće uspeti. Dok živim, ostaću ovde. Odavde se ne mičem … dok ne nađem svog muža.

Snimak žene na grobu kćerke, plače, grli spomenik …

Rikardo Iakon:: Mirjana je imala samo 20 godina. Upisala je fakultet u Beogradu i autobusom se vraćala kući na Kosovo. Svojim roditeljima u Gračanicu. Albanski komandos je digao autobus u vazduh. Roditelji su Mirjaninu sobu ostavili onakvu kakva je bila ništa nisu pomerili. U autobusu je sa Mirjanom bila i njena sestra koja je čudom preživela eksploziju.

Mirjanina sestra: Samo što smo ušli na Kosovo. Autobus je bio pun – nisu svi ljudi sedeli, neki su bili na nogama, i odjednom, i ništa, iznenada se dogodila eksplozija.

Rikardo Iakon:: da li je bomba bila u autobusu ili napolju?

Mirjanina sestra: Bila je sakrivena pod asfaltom i aktivirana je kada je autobus naišao.

Rikardo Iakon:: Pravi teroristički napad?

Mirjanina sestra: Da.

Rikardo Iakon:: Da li su uhvatili teroriste?

Mirjanina sestra: Da, kažu da su uvatili jednog, ali ne znam da li je opet pobegao pošto im je jednom već bežao.

Mirjanin otac: Svejedno, naš advokat kaže da nije mogao sve ovo da organizuje sam.

Mirjanina sestra: Da, to zaista svi kažu.

Mirjanin otac: Upravo. Smisliti bombu, povezati daljinski, upravljač, morala je biti grupa.

Rikardo Iakon:: Kakva je bila Mirjana?

Mirjanina sestra: Uvek je bila najbolji đak. Bila je najbolja u razredu u srednjoj školi u Prištini. Izuzetna studentkinja, već je bila položila tri ispita na Pravnom fakultetu.

Mirjanin otac: Onog dana kada je dolazila ovamo, dobila je devetku. Otišao sam da kupim flašu pića da proslavimo.

Rikardo Iakon:: Koje su njene poslednje reči kojih se sećate?

Mirjanina sestra: Smejala se.

Rikardo Iakon:: Albanac Kosovar koji je uništio Mirjanin osmeh zove se Florim Ejupi … Evo, vidite ga. To je bio on u blizini debla odakle je bomba aktivirana. Njegova DNK je pronađena na opušcima cigareta ostavljenih na mestu događaja. Hapse ga i odvode u Bondstil, najveću američku vojnu bazu u Evropi. I neverovatno, Florim uspeva da pobegne odande. Niko nikada nije uspeo da shvati kako je to izveo.. sledeće tri godine Florim je u izbeglištvu, krije se. Potom se ponovo pojavljuje 2004. na ovom istom putu za Prištinu. Ovaj put je sa još trojicom Albanaca. Odeveni su u uniforme srpske vojske. Namera im je bila da izvrše atentat za koji bi optužili srpsku vojsku. I u napadu ubijaju policajca Ujedinjenih nacija. Florim je sada u zatvoru. Osuđen je na 40 godina, ali nikada nije ništa rekao. Ne znamo ko su saučesnici, i još važnije – ne znamo od koga je dobio naređenje da digne autobus u vazduh. Smao je jedna stvar sigurna: Albanac sa Kosova Florim Ejupi je terorista. Kao i oni koji su u akciji u Starom Gracku, malom selu srpskih seljaka, 15 km od Prištine … Ovde su albanski teroristi u samo jednom danu od njihovih najbližih oteli i ubili 14 muškaraca.

Muškarac Srbin: Ovde je sahranjen moj zet, muž moje sestre. Ovde su mu sahranjeni dva brata i nećak.

Rikardo Iakon:: Kako se to dogodilo? (Polomljeni srpski spomenici)

Muškarac Srbin: Otišli su u polje na vršidbu, bilo je popodne, 23. jula 1999. I nikada se više nisu vratili. Uveče smo pronašli njihova tela. Svi su pobijeni, četranestorica, svi zajedno. Svi su poklani, tela masakrirana, ubice su preko leševa prelazile vršilicom i traktorima …

Rikardo Iakon:: Da li je NATO već bio na Kosovu kada se to dogodilo?

Muškarac Srbin: Da, i mi smo se obratili NATO-u da zatražimo zaštitu. U tom periodu ovde su bili britanski vojnici, ali su nam rekli da nemaju dovoljno vojske da nas brane.

Rikardo Iakon:: Šta se dogodilo sa grobnicama ovih ljudi 14 ljudi? Ko ih je uništio?

Muškarac Srbin: To su uradili Albanci koji ovde žive. Žele da nas izbrišu kao da nikad nismo postojali. Eno tamo dole su ih sve pobili.

Rikardo Iakon:: Tamo? (pokazuju prema njivi)

Muškarac Srbin: Da. Kada su završili žetvu, natovarili kola i pošli prema selu. Zasedu su napravili i napali baš kod onog stuba.

Rikardo Iakon:: Od tada je selo Staro Gracko kao mrtvo. Seljaci nemaju više hrabrosti da idu i rade u poljima, živi se od premalih penzija koje još uvek stižu iz Beograda.

Žena Srpskinja: Ovo je moj muž. Vidite? A ovi ljudi su bili muževljeva braća … ovo je sin jednog od njih.

Rikardo Iakon:: Svi su pobijeni … tri familije su uništene, oteta im je i jedina mogućnost da nešto zarade.

Žena Srpskinja: Brak je trajao četiri godine. Proživeli smo ga u ljubavi i slozi. Imali smo dvoje dece, jedno smo izgubili još kao malo. Ostala nam je samo ona. Moj muž je bio izuzetan čovek. Imala sam sreće da ga nađem. Mnogo patim jer mi nedostaje, mnogo mi nedostaje, još uvek mnogo. (Plače)

Starija žena, majka: Izgubila sam tri sina. Sve što sam imala. (plačući priča).

Žena: Rekla sam mužu da ne ide na rad u polje, da je opasno. Morate znati da su svi u selu bili ostali bez posla i da je žetva za nas bila najvažnija jer je to bila mogućnost da se nešto zaradi i da deca jedu. Bar malo žita. Nismo imali izbora, bez toga bi naša deca ostala bez hleba.

Rikardo Iakon:: Da li se nešto moglo naslutiti pre masakra?

Žena: Osećao se strah. Svi smo se plašili, ali nismo mogli ni da zamislimo da bi nam se moglo dogoditi nešto slično. Niko nije mogao da zamisli da će pobiti običan svet koji radi u polju, one koji nisu u uniformama i nikome nisu učinili ništa nažao. Niko. Zašto poiti seljake koji rade na svojim njivama? Koji je bio razlog?

Rikardo Iakon:: Da li mislite da će pravda biti zadovoljena?

Žena: Ne, ne. Mislite li da postoji pravda da bi se čekalo devet godina do istine, do pravde?

Rikardo Iakon:: (Na kompjuteru gleda fotografiju) Evo je scena masakra … A evo i raskomadanih leševa. Zašto se nisu zadovoljili samo ubistvima? Zašto je bilo potrebno masakrirati leševe? Odgovor je samo jedan: isprepadati i užasnuti one koji su ostali da žive ovde. Ako ne budete otišli, evo šta čeka i vas. U Kosovu Polju je pre rata živelo skoro 6.000 Srba. Radili su u velikom državnom mlinu i živeli su u kućama poput ovih … (prikazuju stambenu višespratnu zgradu sa stanovima) Stotinak kosovskih Albanaca našlo se u 17 sati 17. marta 2004. i prvo što su napali u mestu bila je srpska bolnica. Kao što vidite, potpuno su je uništili. Albanske vlasti su posramljene odmah rekle da će sazidati novu, veću i lepšu. I posle 4 godine, evo obećane bolnice (snimak prayne, nove zgrade).

Muškarac Albanac: Za sve krivi srpski lekari koji ne žele više da se vrate da rade i ne žele ni da otvore bolnicu. Nismo mi Albanci krvi. Oni to rade jer im političari iz Beograda kažu da tako rade i da se ne vraćaju.

Rikardo Iakon:: Da li su lekari Srbi bili dobri lekari?

Muškarac Albanac: Da, da, bili su.

Rikardo Iakon:: Dakle, onda je šteta što nisu još tu.

Muškarac Albanac: Svakako, sada više nemamo bolnicu i ako nekome pozli, moramo da zovemo Hitnu pomoć da prebaci bolesnika u prištinu. Ali ne zaboravite, za sve krivi srpski lekari koji neće da se vrate ovamo iz političkih razloga.

Rikardo Iakon:: Zašto se srpski lekari ne vraćaju u Kosovo Polje? Evo zašto se ne vraćaju. Ovo su kuće koje su im spalili u martu 2004. zatim je rešeno da se ponovo izgrade, i evo obnovljenih. Potpuno nove, nov krov, nova stolarija, sve novo,  a pogledajte šta su uradile komšije Albanci. (ulazi u kuću) Kako su sagrađene nove, Albanci su ih ponovo potpuno uništili, polomili drvenariju, stakla, pokrali sanitarije iz kupatila, pločice … Čini se da jedino nisu odneli krov. A ne, i deo krova su odneli. Gledajte kakva šteta. Sve su bile moderne i iznad ovdašnjih standarda. Pogledajte, sva drvenarija je nova, drvo je novo, a ovu kuću koriste kao ve-ce i potom razmazuju po zidovima. (Prolazi kroz prostorije i pokazuje zidove). Ovo je sve izmet. Evo zašto se Srbi iz Kosova Polja ne vraćaju. I u Obiliću je pre rata živelo na hiljade Srba. Skoro svi su radili u velikoj termoelektrani koja strujom snabdeva celo Kosovo. Danas među 7.000 radnika i radnica – nema ni jednog jedinog Srbina. Samo Albanci. Zašto? Ovo su bile kuće srpskih rukovodilaca firmom. Sagrađene odmah blizu fabrike, Albanci su ih sravnili sa zemljom tako da se vide samo temelji. Potom su napali četvrt gde žive familije radnika i sveli su je na ovo. (Ruševine)

Albanac: Ovo je ranije bila srpska kuća i onda je uništena.

Rikardo Iakon:: Prva ili druga?

Albanac: Obe.

Rikardo Iakon:: Sada više nema Srba ovde?

Albanac: Ne.

Rikardo Iakon:: Na kraju je grupa Albanaca napala srpsku crkvu u centru. (snimak crkve) prvo su polomili stakla a potom unutra ubacili na desetine boca sa molotovljevim koktelom. I sve je izgorelo. Od Srba danas u Obiliću žive samo dva ostarela para i to pod vojnom pratnjom NATO-a iz one braon zgrade tamo. Ovo je Belo polje. Pre nego što smo došli, ovde je živelo 1.800 Srba, što muškaraca, što žena, dece i starih. Danas zaštićeni italijanskim vojnicima ovde živi njih 27, a on je glava sela. ( Stariji Srbin se zdravi sa novinarima i vojnicima italijanskim). I ovo je bilo vaše?

Stariji Srbin: Da.

Rikardo Iakon:: Da li je ovo bila stara kuća? (Pokazuje na zidine, ruševine kuće)

Stariji Srbin: Da, to mi je bila prva kuća.

Rikardo Iakon:: Ali su je uništili 1999. ili 2004?

Stariji Srbin: Ovu su uništili 1999.

Rikardo Iakon:: I onda su je opet dotukli 2004?

Stariji Srbin: Upravo tako.

Rikardo Iakon:: Znači, ovo je već treći put kako rekonstruišete kuću!

Stariji Srbin: Treći put.

Rikardo Iakon:: Ko je živeo ovde?

Stariji Srbin: Ovde su živele dve familije, očevi rođaci sa ženama i sa decom. Sada su u Srbiji, nisu se vratili. Ono tamo bila je kuća koja je već 1999. obnovljena, pa su je onda opet uništili Albanci 2004. ovo je bio glavni trg u selu i tu je ranije bilo svega od prodavnica. Na primer, vidite onu kamenu kuću, onu iz vaših leđa, (sada samo ruševine) to je bio seoski Dom kulture. A ovo je bila škola, bila je potpuno nova, sagradili smo je nešto pre rata i pohađalo je 400 dece.

Rikardo Iakon:: Bez obzira na to što selo čuvaju italijanski vojnici, kosovski Albanci su ga napadali 3 puta, tako da je Belo Polje postalo jedna enormna ruševina u kojoj se ne mogu prepoznati čak ni ulice. Preostalih 27 Srba živi među ovim ruševinama. Bez škole, bez pošte, bez jednog jedinog javnog telefona,  bez Hitne pomoći ili ambulante, bez ijedne jedine prodavnice gde bi mogli kupiti hleb. Njihova crkva je ona montažna žuta kuća. Posle trećeg paljenja crkve do temelja, rešili su da je ne obnavljaju više od kamena … dok su grobovi njihovih predaka polomljeni,  srušeni i razvaljeni udarcima krampova i ašova. Ovo je Prizren, drugi grad po veličini na Kosovu. Ovde je, da bi oterala 400 Srba koji su živeli u gradu, pobesnela rulja kosovskih Albanaca spalila čitavu četvrt. Najlepši deo grada. Najstariji deo grada.

Albanac iz Prizrena: Hoću ja da pitam nešto tog novinara. Da li znate šta su Srbi uradili na Kosovu? Ha? Ovo je samo kap u moru poredeći sa onim što su oni uradili. Zaboravili ste kada su nas Srbi proterali iz naših kuća na traktorima. Među onih 800 hiljada izbeglih na traktorima bio sam i ja sa detetom!

Rikardo Iakon:: U redu. Ali vi ste mogli da se vratite kućama?

Abanac iz Prizrena: Mi smo se vratili jer smo imali prava da se vratimo.

Rikardo Iakon:: Zašto Srbi nemaju to isto pravo?

Abanac iz Prizrena: Ne, nemaju i znate zašto? Zato što su im ruke krvave. Nemaju nikakva prava.

Rikardo Iakon: 4000 Srba iz Prizrena ima krvave ruke?

Abanac iz Prizrena: Čujte! Srbi su ovde došli kao kolonizatori, uzeli su ove kuće. Zašto? Zato što im je dala država, ali sada više nema Jugoslavije, sada smo mi država i kraj priče.

Rikardo Iakon:: Etničko čišćenje i to ono najžešće napravljeno je u Prištini, glavnom gradu Kosova. Ovo su slike snimljene dan posle napada na jednu od prištinskih četvrti gde su živeli Srbi. Od besa 500 kosovskih Albanaca nije ostao čitav ni jedan jedini stan. Prvi put smo ovde stigli noću. Velike zgrade društvenih stanova u kojima sada skoro isključivo žive stanari albanske nacionalnosti. Gospođa Drašković ne želi da govori pred kamerama. Poslednji put kad je govorila javno,  komšije Albanci su joj kamenicom razbili prozor, a ima tri kćerke o kojima mora da brine. Dogovaramo se da se ponovo vidimo sutra. Po podne … ali pre toga moramo da sakrijemo kameru u torbu da komšije Albanci ne primete ništa …

Gospođa Drašković: Albanci su napali naselje negde oko pet po podne. U osam uveče su isključili struju i ostali smo svi u mraku, sa decom koju nismo mogli da umirimo. Plakala su preplašena divljačkim urlanjem sa ulice. Ne mogu opisati kako je bilo. Bilo je jezivo. Bacali su kamenje kroz prozore, vrištali „svinje, svinje“. Izlazite napolje divljaci, napolje, napolje. Bacali su molotovljeve koktele u stanove i spaljivali automobile. Da je NATO hteo da nas zaštiti, bilo bi dovoljno pet vojnika da obezbeđuje ulaze u zgrade.

Rikardo Iakon:: Koliko je Srba otišlo posle ovog napada?

Gospođa Drašković: Ovde nas je bilo ostalo 200. Posle napada su se vratili samo oni koji nisu imali kuda. Nas šest familija.

Rikardo Iakon:: Kao vi?

Gospođa Drašković: Da, mi nemamo novca da iznajmimo stan u Srbiji, ma, ni za stan u Gračanici nemamo para.

Rikardo Iakon:: Ali sada kada vas je ostalo samo šest srpskih familija, da li vas barem komšije Albanci ostavljaju na miru?

Gospođa Drašković: Ne, apsolutno ne. Naše ćerkice ne mogu da idu u školu same bez pratnje NATO-a. Kada se vrate iz škole, ostaju u kući. Ne mogu da izađu napolje i igraju se jer ih Albanci provociraju. Desilo se da je mala Marija izašla, a jedan Albanac joj je, čupajući je za uvo, rekao: „Ovo je naša zemlja, zašto si došla da se igraš“.

Rikardo Iakon:: Šta će se dogoditi posle dobijanja nezavisnosti?

Gospođa Drašković: Dogodiće se to da će Albanci biti mirni i dobri još koju godinu, dok ne budu otišli posmatrači EU. Zatim, kada međunarodne snage odu sa Kosova, napašće nas i sve će nas proterati.

Snimak albanskog slavlja u gradu

Rikardo Iakon::  Pre rata je u Prištini živelo 40.000 Srba. Sada ih je ostalo 40. Ali sve ovo nije bilo dovoljno. Bilo je potrebno dokazati da Srbi nemaju nikakvo, pa ni istorijsko pravo na ovu zemlju. Eto zašto su grupe Albanaca odmah počele da uništavaju srpske pravoslavne crkve najstarije u zemlji. Ovo je bio manastir Svetog Trojstva, crkva iz 14. veka. Prelepa, koja je dominirala celim Kosovom. Sedamsto godina hrišćanske istorije na Balkanu poništeno je eksplozijama.

Albanac: Spalili su je odmah posle rata.

Rikardo Iakon:: Ko je to uradio?

Albanac: Ne znam … nisam bio ovde, bio sam u Albaniji.

Rikardo Iakon:: A kada ste se vratili u selo, niko vam ništa nije rekao? Ne mogu da verujem da ljudi u selu nisu pričali o tome … Ma recite mi istinu, hajde. ( Albanac se okreće i odlazi, ne želi da priča) Je li bolji život bez Srba?

Albanac: Da.

Rikardo Iakon:: Zašto?

Albanac: Zato što ima manje problema.

Rikardo Iakon:: Ali to su bili normalni ljudi.

Albanac: Srbi nisu normalni.

Rikardo Iakon:: Ko je srušio crkvu, ljudi iz sela?

Mlađi Albanac: Da.

Rikardo Iakon:: A ti nisi, eh?

Mlađi Albanac: Bio sam previše mali. (smeje se)

Rikardo Iakon:: A tvoj otac?

Mlađi Albanac: Ne, on je bio u Švajcarskoj.

Rikardo Iakon:: Ovo su retki snimci koje smo pronašli i koji svedoče o uništavanju srpskih crkava na Kosovu. Pogledajte koliko ljudi čestvuje u napadu, praktično celo selo. I ovako još satima, a da ih niko ne zaustavi. Ni vojnici NATO-a, ni policija UN, ni kosovska policija. Ovo su snimci jednog srpskog snimatelja, koji svedoče o sukobima 2004. u Severnoj Mitrovici. Vidite li onaj beli dim … grupa kosovskih Albanaca upravo je potpalila crkvu Svetog Save. Šest sati je trajao požar … a bilo je dovoljno poslati šačicu vojnika da zaustave Albance. Kada su sutradan Srbi došli do crkve Svetog Save, evo šta su zatekli. Od kada je NATO preuzeo kontrolu nad Kosovom, pa do danas, kosovski Albanci uništili su 110 crkava i drugih srpskih svetinja. Ipak, kada je NATO želeo, umeo je da zaštiti hrišćanske svetinje. Ovo je Pećka Patrijaršija,  i za to što je i danas cela, zaslužne su ove zidine visoke pet metara … ovi kontrolni punktovi i stotinak italijanskih vojnika koji čuvaju i danju i noću ovo neverovatno mesto. I evo šta smo izgubili, i evo šta su kosovksi Albanci spalili … Otac Andrej nas vodi i pokazuje gde je izloženo ono malo što je spaseno iz sto spaljenih crkava.

Otac Andrej: Iz crkava u Petriču, Brestoviku, Košu i Istoku. Tu su i svećnjaci i drugi objekti za liturgiju, krune za pravoslavna venčanja, vidite?

Rikardo Iakon:: Da.

Otac Andrej: Spaljene ikone.

Rikardo Iakon:: Ovo mogu biti jako stare ikone.

Otac Andrej: Da, mi pričamo o 40-ak uništenih crkava čija je vrednost neprocenljiva i zauvek izgubljena.

Rikardo Iakon:: Da li ima slučajeva ovakvog uništavanja u novijoj istoriji?

Otac Andrej: Teško je reći, ali mislim da nije bilo. Imajte u vidu da pretnja uništenjem i dalje postoji. Na primer, manastir u Dečanima je bio napadnut prošle godine.

Rikardo Iakon:: Da. Da, minobacačkom granatom.

Otac Andrej:  Želimo da zahvalimo italijanskoj vojsci jer štiti naše manastire. Sa njima imamo dobre odnose, ljudske odnose

Rikardo Iakon:: Naravno da ovaj kompliment nama Italijanima godi, ali koja tuga obuzima misao da na slobodnom Kosovu jedna srpska crkva može biti vojni objekat koji treba braniti. U stvari, pogledajte šta je sve potrebno da otac Andrej uradi kada treba da izađe odavde da bi služio liturgiju. Još jedan kontrolni punkt, neki drugi italijanski vojnici naoružani do zuba i evo onog što je ostalo od malog manastira Budisavića. Otac Andrej služi liturgiju okružen celim ovim vojnim aparatom. Na slobodnom Kosovu ovo je maksimum verskih sloboda za hrišćane.

Dragan Velić: Ovo je bila situacija pre rata. Tamnocrvene zone označavaju mesta gde su Srbi bili u većini, preko 50 posto.

Rikardo Iakon:: Ovo je Dragan Velić. On je čovek koji je uredno vodio evidenciju o etničkom čišćenju na Kosovu. Grad po grad, selo po selo.

Dragan Velić: Želeli ste da znate koliko je Srba silom oterano sa Kosova posle rata? 223.409 muškaraca, žena i dece.

Rikardo Iakon:: Ko je naredio ovakvo veliko etničko čišćenje? I ko ga je obavio? U Beogradu, bivša strana u sukobu, očigledno sa mnogo pažnje prati ono što se događa na Kosovu …. U ovoj zgradi, ovde rade najstručniji ljudi u odeljenjima za bezbednost, borbu protiv terorizma, , ili za suzbijanje narkotika Republike Srbije. Nisu želeli intervjue, ali su pristali da razgovaraju sa nama. Ono što su nam rekli moglo bi se sažeti u sledeće.

Srpski obaveštajac: Nećete valjda poverovati da se 225.000 ljudi može proterati od danas do sutra, tek tako,  bez dobre organizacije? Etničko čišćenje na Kosovu je bilo planirano. Mi znamo ko je to uradio. Naše službe su napravile listu od 800 terorista među kosovskim Albancima. Svi su bili bivši borci OVK. Mi smatramo da OVK nije raspuštena, da su isti ljudi u mreži, i da su prava, ozubiljna vojna sila, i to je tajna. I ova vojna sila direktno odgovara naređenjima aktuelnog političkog vrha na Kosovu.

Rikardo Iakon:: Naravno, ovo kažu Srbi koji su zainteresovana strana u procesu. Ali, pročitajte šta kaže poverljivi dokument UNMIK-a, to jest Ujedinjenih nacija, priča o KSHIK-u, tajnoj i ilegalnoj vojnoj organizaciji kosovskih Albanaca aktivnoj na Kosovu. Tu je i karta gde su komande ove vojne strukture. A evo i kako se finansiraju švercom droge, švercom oružja i ucenama. Tu su čak i imena i prezimena pripadnika ove vojske … i svi su veliki kriminalci. Švercuju gorivo, i bave se iznudama. Skoro svi se bave i švercom droge, a poneko se specijalizovao za trgovinu vojnim naoružanjem … svakog tipa. Sva ova gospoda su članovi iste tajne vojne organizacije o kojoj se priča u ovom izveštaju. Iste vojne organizacije o kojoj su mi pričali Srbi. Zatim, tu je spisak svih komandanata ove vojne strukture, kao i njihove veze sa političarima. PDK je partija Hašima Tačija, bivšeg komandanta OVK i današnjeg premijera nezavisnog Kosova. Isti političari o kojima su mi i Srbi pričali. Čak je i u Prištini bio neko ko se bavio ovim stvarima. Nije bio Srbin već Albanac, novinar Barulaj Ajeti. Pisao je za “ Bota sot“, novine bliske partiji Ibrahima Rugove, lidera umerenih Albanaca, koji je od oružja više voleo pregovore i koji nikada nije odobravao vojni izbor OVK. Bardulaj je u svojim člancima pisao o tajnoj vojnoj strukturi i istraživao je odnose između bivših pripadnika OVK i Hašima Tačija, aktuelnog premijera. Pucali su mu u glavu 6. juna 2005.

Kolega novinara Bardulaja: Bardulaj je bio jedan od mojih najboljih prijatelja i možda najveći novinar kojeg sam imao u „Bota sotu“. Ubili su ga i mnogo nam nedostaje. Pet godina zaredom radili smo u istoj kancelariji, za istim stolom, rame uz rame, uvek zajedno. Ne možete zamisliti koliko puta smo išli da kucamo na vrata međunarodne policije, istražitelja, ali i na vrata naše policije, i tražili smo da pronađu …

Rikardo Iakon: Ubice?

Kolega novinara Bardulaja: Ubice, da …

Rikardo Iakon:: Ali i one koji su ih poslali da ubiju, one koji su dali naređenje?

Kolega novinara Bardulaja: Naravno, pre svega to, ali do danas nismo dobili …

Rikardo Iakon:: Nikakvih vesti?

Kolega novinara Bardulaja: Nikakav odgovor.

Rikardo Iakon:: Nije pokrenuta bilo kakva istraga, ni protiv koga, ništa, baš ništa?

Kolega novinara Bardulaja: Ništa.

Rikardo Iakon:: Čitam članke koje je pisao Bardulaj poslednja tri meseca pre ubistva. Piše o vladi u senci koja deluje po naređenjima Hašima Tačija, i daje imena članova te vlade. Svi su bivši komandanti OVK. Potom, tu je i neverovatan intervju sa gospodinom Imerom Imerijem. Ko je Imer Imeri? On je patriota Albanac kome su oni iz OVK ubili brata. Evo ga. Profesor Haki Imeri. Imeri kaže Bardulaju da je Tačijeva OVK u Albaniji imala organizovane desetine zatvora gde su mučili i ubijali Rugovine pristalice. I Tači, trenutni premijer, sve je to znao. U ovom selu se rodio Hašim Tači. I familija Imeri živi ovde. U seoskoj školi Tačijevog rodnog sela, kao nastavnik je radio mladi Haki Imeri, evo vidite fotografiju. Nastavnik Imeri je izašao iz škole i vraćao se kući kada su ga presrela tri nemaskirana Albanca, u uniformama OVK i uhapsila ga. Njegov,mecima izbušeni leš, pronađen je samo tri dana kasnije. Familija Imeri je uništena. Kod kuće je sada ostao samo otac, okružen ženskim članovima porodice. Udovica nastavnika, supruga Imera Imerija. Posle intervjua koji je dao Bardulaju,  morao je da pobegne u Nemačku ali dokle je stigla istraga o hapšenju i ubistvu Haki Imerija?

Žena: Ne znamo ništa.

Otac Hakija Imerija: Naravno da znaju, ali niko nema hrabrosti da kaže. Oni koji danas komanduju odlično znaju ko su ubice. Moj sin je bio u LDK, Rugovinoj partiji. Upravo je bio dobar na izborima i trebalo je da postane opštinski odbornik. Oteli su ga istog dana kada je dobio na izborima.

Rikardo Iakon: Da li su po vama osobe koje su ubile vašeg sina mogle biti pripadnici PDK partije Hašima Tačija?

Otac Hakija Imerija: PDK?

Rikardo Iakon: Da.

Otac Hakija Imerija: Naravno da su bili oni, iz partije PDK.

Rikardo Iakon: Tačijeve partije?

Otac Hakija Imerija: Da.

Rikardo Iakon:  Znate li da su ubili i novinara koji je intervjuisao Imera, vašeg muža?

Supruga Imera Imerija: Da, Bardulaja Ajetija, tačno?

Rikardo Iakon: Svi protivnici Tačija i OVK bivaju ubijeni?

Supruga Imera Imerija: Da, kao mafija?

Otac Imera Imerija: Zamislite da je moj sin kod Srba bio na crnoj listi. Hteli su da ga ubiju. Spasao se od Srba ali ne i od Albanaca iz PDK!

Rikardo Iakon: Ovo mesto se zove Gnjilane i ovde je živeo Bardulaj Ajeti, ubijeni novinar „Bot Sota“. A ovo je, zapravo, kuća familije Bardulaja Ajetija, majka, rođaka i brat Bardulaj.

Brat Bardulaja Ajetija: Slučaj moga brata je prilično komplikovan, jer se radi o političkom ubistvu.

Rikardo Iakon: Zašto?

Brat Bardulaja Ajetija: Moj brat je bio slobodan novinar, nezavisan, i svakako svojim pisanjem nije činio usluge onima o kojima je pisao.

Rikardo Iakon: Pročitao sam članke Vašeg brata. Neverovatna je težina onoga što je uspeo da iznese u javnost, posebno intervju sa Imerijem, a to su zločini koje je počinila OVK. Sve u svemu Vaš brat je bio hrabar čovek.

Brat Bardulaja Ajetija: Vi možda ne znate da se moj brat obraćao NATO-u i UN i da je tražio zaštitu.

Rikardo Iakon: Zaista?

Rođaka: Da, a oni mu nisu ni odgovorili.

Brat Bardulaja Ajetija: Tražio je da mu daju pratnju ili da ga sklone u neku od zemalja NATO-a, privremeno, da prođu pretnje, noćni telefonski pozivi. Vidi se da NATO trpi pritiske političara.

Rikardo Iakon: Dakle, osobe o kojima govorimo sada su na vlasti?

Rođaka: Zato i ne uspevaju da pronađu ubice i nalogodavce, jer su i sami umešani i žele sve da zataškaju.

Rikardo Iakon: kako ste se osećali kada ste na televiziji videli premijera Tačija kako slavi nezavisnost?

Rođaka: Mi nismo slavili nezavisnost!

Rikardo Iakon: Zašto?

Rođaka: A šta je trebalo da slavimo? Činjenicu da na Kosovu jedni Albanci ubijaju druge Albance? Da li je to ta nezavisnost za koju smo se borili?

Rikardo Iakon: Poslanici su uzmuvani, niko ne želi da ne bude prisan danas. I evo ga Hašim Tači, bivši komandant OVK zvani Zmija, pred kamerama, sa najvažnijim govorom u životu.

Snimak govora iz kosovske skupštine

Hašim Tači: „Kosovski parlament na vanrednom zasedanju dana 17. februara 2008. u Prištini glavnom gradu Kosova,  proglašava nezavisno i demokratsko Kosovo“!

Rikardo Iakon: Dečani su malo mesto na zapadu Kosova, koje je pod kontrolom italijanskih vojnika NATO-a. Ovde u Dečanima komanduje jedan važan veteran OVK koji je kao i Tači vatreno želeo nezavisnost Kosova. To je general Ramuš Haradinaj, bio je čak i kosovski premijer. Dečane se nalaze baš ispod planina koje vode u Crnu Goru i Albaniju, i zbog toga je na putu od izuzetne važnosti za šverc droge na Kosovo. 80 posto sve droge koja se proizvede u Avganistanu, da bi ušla u Evropu prolazi baš ovuda, švercerskom mrežom kosovskih Albanaca. Samo ovako može se objasniti da u mestu od 5.000 stanovnika sa 80 posto nezaposlenih, postoje jedna, dve, tri, četiri banke, četiri hotela poput ovog, a evo kakvi se automobili voze. I familija Haradinaj zaradila je gomilu novca od kraja rata do danas. Pogledajte kuću koju je sazidao Ramuš Haradinaj u svom rodnom selu.

Mlađi Albanac: Ovo će biti rezidencija generala Haradinaja.

Rikardo Iakon: Ah, ovde će baš on živeti?

Mlađi Albanac: Da. Potom će unutra napraviti restoran i sobe za najvažnije goste.

Rikardo Iakon: Znate li koliko je sve ovo koštalo?

Mlađi Albanac: Ne, ne znam. Sigurno je koštalo mnogo ali vredelo je. Ovaj zamak će jednog dana biti važno mesto za istoriju Kosova.

Rikardo Iakon: Čini se da je milione evra potrošeno na zidanje privatnog zamka bivšeg premijera Kosova. Broj koji doseže zvezde u mestu gde je prosečna plata jedva sto evra mesečno. I pogledajte, trebaće još mnogo novca da se završi. Ovo je, naprotiv supervila, koju je Haradinaj podigao u Prištini, glavnom gradu Kosova. Snimamo je tajno iz jedne kuće u blizini, jer znamo da ako se sa TV kamerom približimo kući, odmah ćemo imati telohranitelja familije za vratom. Evo odavde je možete videti bolje. Najveća na celom brdu. Ramuš Haradinaj je osnovao čak i stranku i ovo je centrala u Prištini. Stranka se zove Alijansa za budućnost Kosova. Stranka je tapacirala ceo grad enormnim, džinovskim fotografijama svog lidera. Kosovo te čeka, piše na njima. Ramuš Haradinaj zaista se nalazi u pritvoru Haškog tribunala gde mu se sudilo za teške zločine protiv humanosti. Evo, vidite ga dok tužilac za njega traži kaznu od 25 godina zatvora. Ramuša Haradinaja svedoci optužuju da je naredio i da je fizički učestvovao u ubistvu 30 osoba čije su ostatke pronašli u ovom jezeru. Svi su civili, muškarci i žene. Najveći broj žrtava su Srbi i poneki Rom. Prvo su bili mučeni, a potom divljački pobijeni u ovoj kući koja je vlasništvo familije Haradinaj. U ovoj štali su ih mučili i ispitivali,  kažu svedoci. U iščekivanju da se Ramuš vrati kući i presvuče se,  u Prištini je njegov mlađi brat Daut Haradinaj. Prva stvar koju ga pitam jeste kako su Haradinajevi uspeli da zarade toliki novac.

Daut Haradinaj: Mi smo bogata familija. Još od pre rata. U dolini Dukađin bili smo jedna od  najjačih familija u ekonomskom smislu.

Rikardo Iakon: Imali ste više imanja?

Daut Haradinaj:  Da, imali smo zemlje, pašnjake i na stotine životinja, ovaca, krava, konja, i više kuća.

Rikardo Iakon: Na pitanje, pak, kako će se završiti suđenje bratu pred Haškim tribunalom, Daut je hiperoptimista.

Daut Haradinaj: Moj će brat biti proglašen nevinim sto posto. Dobro znam šta je bio rat, i ja sam u njemu učestvovao. Mi smo branili našu zemlju, naša sela, naše kuće od napada srpske vojske. Ja sam ponosan na ono što smo uradili, jer sve što smo radili radili smo za nezavisnost, a danas je ceo svet na Kosovu i svi su uz nas.

Rikardo Iakon: Da li je istina da su mnogi od svedoka u u procesu protiv Ramuša bili izloženi stalnim pretnjama i da su se pod pritiskom povukli?

Daut Haradinaj: To ne znam. To je sudska procesna materija i ne mogu ništa da kažem. Ja samo kažem da je dos ada iz svake sudske rasprave izašao kao pobednik.

Rikardo Iakon: Čak je i Daut imao problema sa pravdom. Bio je osuđen zbog otmice četiri Albanca poput njega, ali pripadnika Rugovine vojske FARK. Njih četvorica su potom pronađeni mrtvi u jednom bunaru. Streljani.

Daut Haradinaj: Tačno je da sam bio osuđen, ali moja kazna je istekla i ja sam sada slobodan čovek. Štaviše, pušten sam ranije ako obećam da neću pričati i to bih i da ispunim ovom prilikom sa Vama.

Rikardo Iakon: Oni koji svakako ne mogu više da govore jesu svedoci u procesu protiv Haradinaja. Enis Zemaj, Tahir Zemaj, Hasan Zemaj (pokazuje grobove) i svi mrtvi istog dana 4. januara 2003. On je bio političar … on je bio komandant FARK i bliski saradnik Ibrahima Rugove.

Policajac UN: Da, da i jedan od glavnih svedoka optužbe u procesu protiv Ramuša Haradinaja. I ove tri osobe, otac, sin i njihov rođak,  ubijeni su u Prištini rafalom iz kalašnjikova. Pucale su nepoznate osobe čiji se identitet ne zna ni danas.

Rikardo Iakon: I ništa se ne zna?

Policajac UN: Ništa se ne zna. Apsolutna „omert“ među stanovništvom. Nema istrage jer se svi plaše. Na pitanja se osmehuju i svi pričaju: „Bio je dobar čovek“.

Rikardo Iakon: Čak ni informatori, ovde ih sigurno imate.

Policajac UN: Informatori mogu da daju indicije ali to posle …

Rikardo Iakon: Ne može da se prevede u proces.

Policajac UN: Tačno.

Rikardo Iakon: Vitorio di Pukio je italijanski policajac koji danas radi u policiji UN. Veliki je istražitelj, čovek velikog iskustva,  i već više od šest godina na Balkanu.

Policajac UN: Ovde je lako pucati iz oružja kada su svi naoružani. Ovde nema malo naoružanja, naprotiv, na hiljade.

Rikardo Iakon: Zar nije bilo sakupljanja oružja još 1999?

Policajac UN: Jeste jedno veliko, u više faza. Svejedno, danas ovde ima i eksploziva i oružja. Kada se uđe u kuće zbog pretresa i danas pronalazimo kalašnjikove, pištolje, ručne bombe.

Rikardo Iakon: Dakle, da kažemo, ovi ljudi su pobijeni?

Policajac UN: Da, ova familija je pobijena.

Rikardo Iakon: Ono tamo trebalo bi da bude njihova kuća ali mi se čini da tamo nikoga nema.

Policajac UN: Nema ih više, Tahirova žena je sa sinom u Nemačkoj.

Rikardo Iakon: Zašto su ga ubili, šta mislite? (pita Albance na ulici)

Albanac: Ništa mi ne znamo …

Rikardo Iakon: Po Vama, zašto su ga ubili?

Drugi Albanac: Ništa ja ne znam – ni ko ga je ubio, ni zašto.

Rikardo Iakon: Mnogi ljudi iz Rugovine partije su ubijeni.

Albanac: Da to je tačno.

Rikardo Iakon: Mora postojati neki razlog, zar ne? Šta Vi mislite?

Albanac: Ne znam ništa. (smeje se)

Rikardo Iakon: Možda zato što su sve ove osobe mogle svedočiti protiv Ramuša Haradinaja, zar ne?

Albanac: Ne mogu da odgovorim.

Rikardo Iakon: Imate li nešto da kažete? (pita grupu Albanaca koja je prisutna i posmatra)

Albanci: Ne.

Rikardo Iakon: Jeste li videli? Neće ništa da kažu.

Policajac UN: „Omert“?

Rikardo Iakon: A svi žive u selu. Ne mogu da verujem da nisu pričali o ubistvima.

Policajac UN: Svakako da su pričali o tome,  samo se plaše da bi njihovo mišljenje stiglo do ušiju onih do kojih nikako ne bi smeli čuti i da će zbog toga ispaštati.

Rikardo Iakon: Ovde je jedna druga albanska familija,  takođe pobijena. I oni bliski Rugovi, ne?

Policajac UN: Da. To je familija Musaj.

Rikardo Iakon: Ovde leži Sadik Musaj ubijen 31. januara 2005, a ovde bi trebalo da bude …

Policajac UN: Sadikov brat ubijen šest meseci kasnije.

Rikardo Iakon: On je mlađi?

Policajac UN: Da, mlađi i prethodno mu je ubijen i još jedan brat odmah po završetku rata.

Rikardo Iakon: Sa njima se praktično rasplamsao sukob sa familijom Haradinaj.

Policajac UN: Da, njih četvoricu je uhvatila OVK, familija Haradinaj, odveli u polja i pobili.

Rikardo Iakon: Leševi su pronađeni u jednom bunaru?

Policajac UN: Da u bunaru su pronađeni kao što kaže svedok Morići.

Rikardo Iakon: Šta radi Morići?

Policajac UN: Ništa, retko izlazi, uvek u blindiranim kolima, čak je i na kuću stavio blindirana stakla.

Rikardo Iakon: A i ovi ovde su isto pobijeni, je li?

Policajac UN: I oni su pobijeni. Oni su se obratili vlastima.

Rikardo Iakon: Međutim, Haradinajevi nikad?

Policajac UN: Nikada nisu došli da prijave nešto. Nikada, ne, ne.

Rikardo Iakon: Ramuš nikada nije došao i rekao: „Gledajte, tamo ima oružja“?

Policajac UN: Ne, nikada. On nije imaopotrebu za pomoći, kako se kaže. On je sam rešavao probleme.

Rikardo Iakon: Pričamo o bivšem premijeru ove države.

Policajac UN: Naravno, pričamo o bivšem premijeru ove države. Zakazao je susret  jednom od onih najnovijih restorana koji na Kosovu niču kao pečurke i koji beskrajno zaudaraju na reciklažu prljavog novca. Evo ga, stiže deset minuta posle nas. Zove se Ramiz Murići, stric Vesela Murićija, glavnog svedoka optužbe u procesu protiv dauta Haradinaja, o kome nam je upravo pričao Vitorio di Pukio. Ramiz je odabrao restoran jer je pun ljudi. Već su tri puta pokušali da ga ubiju. Ne želi da reskira

Ramiz Murići: Prvi put sam bio ranjen dok sam bio u kolima sa rođacima, ispalili su u mene rafal od 32 metka. Drugi put su ranili mene i još 15 osoba dok smo u jendom baru bili sa Tahirom Zemajem.

Rikardo Iakon: Tahir Zemaj, onaj ubijeni?

Ramiz Murići: Da, komandant FARK-a. Treći put su, naprotiv, stavili 6 kg eksploziva u moj auto koji je trebalo da bude aktiviran daljinski, ali sam ih prozreo.

Rikardo Iakon: Vi ste jedan srećan čovek.

Ramiz Murići: Da, mislim da sam srećnik.

Rikardo Iakon: Srećnik i naoružan. Evo šta nosi sa sobom na oslobođenom Kosovu.

Ramiz Murići: Ovo je nemački pištolj. (vadi iz džepa pištolj)

Rikardo Iakon: Ramiz Murići je jedan od komandanata FARK-a i odlično je poznavao četvoricu vojnika koje su Haradinajevi oteli.

Ramiz Murići: Ja sam doveo ovu brigadu iz Albanije u Peć. Poznavao sam svakog od mojih ljudi. OVK je tražila od nas da se stavimo pod njihovu komandu i mi smo odbili. Eto zašto su ta četvorica bila oteta i ubijena.

Rikardo Iakon: Upravo su svedočanstva Ramiza Murićija i njegovog rođaka Vesela zapečatila presudu Dautu Haradinaju. Daut Haradinaj je bio prisutan u trenutku otmice. Bio je prisutan u toku transporta. Bio je prisutan dok su vojnici FARK-a bili premlaćivani. Bio je odsutan samo kada su ih ubili i bacili u bunar. U Italiji se za ovo rizikuje doživotna robija. Na oslobođenom Kosovu je prošao sa pet godina, i odmah potom vratio se da se bavi politikom.

Ramiz Murići: To i jeste problem, NATO ili policija UN nisu razotkrili ove grupe koje su prave pravcate mafijaške organizacije.

Rikardo Iakon: Mafija? Kao u Italiji?

Ramiz Murići: Kao u Italiji, kao u Americi.

Rikardo Iakon: Kad smo već kod toga, kako se familija Haradinaj obogatila?

Ramiz Murići: To ne znam, ali svakako da je odmah po završetku rata bio jedan period prave anarhije i familija Haradinaj nije bila jedina koja se obogatila.

Rikardo Iakon: kada pričate o anarhiji prvih dana, i o tome kako su se neki obogatili, da li ste mislili i na šverc droge i na drugi šverc ilegalnih roba?

Ramiz Murići: Svakako. Kosovo je strateška zona za šverc droge, prostitucije.

Rikardo Iakon: Ovaj gospodin se zove Antonio Evanđelista. Danas je šef interventne jedinice u Astiju, ali je četiri godine radio na Kosovu. Evanđelista je bio šef istraživačkog tima koji je trebalo da se bori protiv terorizma i organizovanog kriminala na Kosovu. Toliko je bio posvećen poslu da je rešio da svoje enormno iskustvo pretoči u odličnu knjigu. Postoji jedna epizoda o kojoj Enagelista piše u svojoj knjizi, a koja me je najviše pogodila. Epizoda koja se tiče upravo Ramuša Haradinaja. Ovo je scena: vila familije Musaj. Danas tu više niko ne živi jer, kako nam je upravo ispričao Vitorio di Pukio, otac i sinovi su pobijeni. Ali pre nego što će biti ubijeni, jedne večeri pred ovom vilom se pojavljuju Daut i Ramuš Haradinaj. Dva brata, oba naoružana.

Antonio Evanđelista: Došli su, prema izjavama, zbog privatne svađe i tokom rasprave dogodila se pucnjava. Ramuš tom prilikom biva ranjen. Ono što je sledilo ranjavanju …

Novinar: Dakle, da kažemo – bivši premijer je stajao dole naoružan i pucao na ovog gore i tada je ranjen.

Antonio Evanđelista: Pucali su međusobno, nije samo ovaj pucao …

Rikardo Iakon: Jednostavno da se bolje razume. Šta to znači da mi imamo Prodija koji ide nekome da preti pod prozorom.

Antonio Evanđelista: Teško je zamisliti Prodija kako sa nekim ulazi u oružani sukob, ali želim da ovo podvučem baš zato. Ali stvar koja je, da kažemo, zbunila sve jeste činjenica da su ramuša odmah zbrinuli američki pripadnici KFOR-a, i oni su ga prebacili na lečenje u bazu u Nemačkoj, jer su rane bile ozbiljne. Kada je bilo odelo vraćeno na Kosovo, jer albanski policajac je tražio dokaze, Ramuševo odelo … nisu im dali … Naravno da su im dali odelo, pravo iz vešeraja lepo oprano i ispeglano i bez krvi i rupa od metaka. Podvala. Naravno i ovi su rekli: „Ovo ne može biti njegovo odelo“. Da te pantalone nemaju rupa, ta je činjenica bila svima poznata, a niko nije hteo da taj događaj bolje prouči. Postoje ozbiljni problemi sa javnošću, to jest ako bi ga uhvatili … to bi izazvalo proteste …

Rikardo Iakon: Da, javne nerede? I onda je bilo jednostavnije ne istraživati?

Antonio Evanđelista: Upravo.

Rikardo Iakon: Samo što se posle ispostavilo da su svi njegovi neprijatelji pobijeni. Da. Vi ste poznavali Sadika Musaja?

Antonio Evanđelista: Da. Razgovarao sam sa njim. On je bio ubeđen da postoji kod pripadnika međunarodnih organa neka vrsta jake pozitivne predrasude o familiji Haradinaj i to je ono što je opasno. Dakle, Sadik je rekao da je cela igra nameštena . vi štitite Ramuša, a mene će ubiti.

Rikardo Iakon: Nažalost.

Antonio Evanđelista: Ako pogledamo šta se dogodilo te noći a moglo je da se istraži, bilo je moguće dobiti informacije tada … Ali Amerikanci su ga odveli.

Rikardo Iakon: Da. Ali zašto bi po Vama Amerikanci trošili novac na avion kojim ga transportuju čak u Nemačku?

Antonio Evanđelista: Zato što najverovatnije, a i događaji to pokazuju kada je nezavisnost Kosova u pitanju za koju su se oni uvek zalagali, postoji logika po kojoj Ramuš Haradinaj ima izuzetno važnu ulogu. Ali tako igraju na kartu ekstremizma.

Rikardo Iakon: To je potrebno pitati Amerikance.

Antonio Evanđelista: Ja to ne bih radio, pre bih pronašao nekog pouzdanijeg kandidata

Rikardo Iakon: Mislite ne sa mitraljezom u rukama. Ali on je insajder, i bio je u ratu primio je oružje. S obzirom na to da je to finansirala CIA, moguće je da njihovi odnosi potiču iz tog doba.

Antonio Evanđelista: To bi bilo jedno od mogućih tumačenja koja bi mnogo toga objasnila.

Rikardo Iakon: Poslednja, poslednja stvar. Za Vas kao istražitelja, da li će nezavisnost pomoći Kosovu?

Antonio Evanđelista: Pitanje je da li u ruke dajemo Kosovo onoj zdravijoj ili onoj manje zdravoj strani …

Rikardo Iakon: Pitanje je sad .

Antonio Evanđelista: Da, to je veliko pitanje.

Policajac UN: Evo, ovo su čaure metaka ispaljenih pre neki dan. Sveže su.

Rikardo Iakon: Kako se zna? Još nisu oksidirali. Pošto su pobili svedoke u procesu protiv Haradinajevih, na Kosovu su počeli da ubijaju i policajce Albance koji su istraživali ta ubistva. Ovde u policijskoj stanici u Dečanima radili su Sabahate Tolaj i Isuf, dvoje sposobnih policajaca. Bili su sjajni istražitelji i radili su sa Antonijom.

Policajac UN: Komesar Evanđelista je komandovao istragom i ovo dvoje su po svojim sposobnostima i poštenjem zaslužili da budu na višem i odgovornijem položaju.

Rikardo Iakon: Znate li kako su ih ubili?

Policajac UN: Uvek rafal iz kalašnjikova. Jer su takli nekoga koga nije trebalo dirati. Zaista nisu bili korumpirani, radili su pošteno svoj posao.

Rikardo Iakon: Istraživali su slučaj Haradinaj?

Policajac UN: Istraživali su Haradinaja.

Rikardo Iakon: I onda su ubili i njih.

Policajac UN: A onda su i njih ubili.

Rikardo Iakon: Sabahate Tolaj je bila žena koja je pre nego se zaposlila u policiji bila prva žena pilot na lovačkom avionu u bivšoj Jugoslaviji. Brat je radio u Nemačkoj. Kada su ubili Sabahate, napustio je posao i vratio se na Kosovo. Od ušteđevine je kupio ovu benzinsku pumpu gde prvi put pristaje da razgovara sa novinarima.

Brat Sabahate Tolaj: To se dogodilo 24. novembra 2003. Ona je kolima krenula na posao kada su joj neki ljudi presekli put i zaustavili je. Ubili su je rafalima iz kalašnjikova.

Rikardo Iakon: Da li su kriminalci uhvaćeni?

Brat Sabahate Tolaj: Jednog od njih su uhvatili 15. septembra prošle godine osudili na 27 godina zatvora. Zove se Bedri Krasnići.

Rikardo Iakon: Ko je Krasnićiju dao naređenje da ubije Vašu sestru?

Brat Sabahate Tolaj: Mogu samo da kažem ono što je sam Krasnići na suđenju rekao, a to je da je do mesec dana pre ubistva radio kao telohranitelj Ramuša Haradinaja.

Rikardo Iakon: Vaša sestra je vodila istragu protiv Ramuša Haradinaja?

Brat Sabahate Tolaj: Da, istraživala je ubistvo Tahira Zemaja.

Rikardo Iakon: Ovde je situacija teška?

Brat Sabahate Tolaj: Mnogo teška. Mnogo teška.

Rikardo Iakon: Zato što su oni moćnici?

Brat Sabahate Tolaj: Da, izuzetno su moćni.

Rikardo Iakon: Imate li povrenje u kosovsku policiju ili mislite da je previše veza sa Ramušem Haradinajem s obzirom na to da su mnogi njegovi ljudi bivši borci OVK?

Brat Sabahate Tolaj: Ne, nemam ni trunke poverenja u lokalnu policiju. U međunarodnu da, njima verujem.

Rikardo Iakon: Da li mislte da je lokalna policija korumpirana?

Brat Sabahate Tolaj: Da, mnogi od njih. Do sada je sve bilo prava propast. Videćemo kako će biti od sada. Nadajmo se da će posle proglašenja nezavisnosti, barem malo stvari leći na svoje mesto.

Rikardo Iakon: Otkud tolika ubistva ovde posle rata?

Brat Sabahate Tolaj: Zbog novca i zbog otimačine oko svih rukovodećih mesta. Ovde ima ljudi koji su pre rata bili pastiri a sada su dogurali do generala.

Rikardo Iakon: Da, veliki generali sa velikim kućama i zamkovima.

Brat Sabahate Tolaj: Bravo, ovde to svi znaju. Pre dve nedelje sam bio sa prijateljem u Prištini. Odveo me je da mi pkaže kuću koju je sebi podigla familija Haradinaj. Ma, odakle im taj novac?

Rikardo Iakon: Meni je Daut Haradinaj rekao da su oni i pre rata bili bogati.

Brat Sabahate Tolaj: Ma, hajte, molim vas, pa pre rata su imali jedan mali dućan ne veći od ovog ovde. Čujte, možda ne znam nešto o nekome u prištini, ali ovde u Dečanima se svi poznajemo i dobro znamo ko je bogat a ko ne.

Rikardo Iakon: Iako su žrtve, familija Tolaj živi potpuno izolovana u selu. Dve Sabahatine sestre bliznakinje bile su prinuđene da zatvore radnju koju su držale u Dečanima zbog stalnih pretnji  Haradinajevih ljudi, i žive između četiri zida. Glava porodice, njen brat, nema hrabrosti čak ni da prijavi policiji svakodnevne pretnje jer im ne veruje. Ramuš Haradinaj je u međuvremenu oslobođen optužbi pred haškim tribunalom za ratne zločine. Vrhovni tužilac je, pak, rekao da su mnogi svedoci bili uznemiravani i zastrašivani, neki su ubijeni, a neki nestali. Zbog ovoga, Haškom sudu je upućen apel da ponovi suđenje protiv Ramuša Haradinaja. On se i tako vratio na Kosovo kako bi trijumfovao i odmah krenuo da se bavi politikom. U sledećoj epizodi pričaćemo vam o švercu droge. Neprekidna reka heroina koja stiže iz Avganistana u Evropu, prešavši upravo planine i doline Kosova. Potom ćemo preći granicu i povesti vas u Makedoniju kako bismo otkrili da je put droge onaj isti koji koriste albanski teroristi sa Kosova koji pokušavaju da destabilizuju Makedoniju. Pokazaćemo vam ih kako se obučavaju u korišćenju oružja. I evo vojnog arsenala koji imaju na raspolaganju. Sve oružje je došlo sa Kosova i sve oružje je prošlo ispod nosa nepažljivim vojnicima NATO-a. Dok ih intervjuišemo, potpuno su naoružani i bezbedni, otkrivenih lica. Potom ćemo vam pokazati na stotine džamija koje su izrasle na mestima spaljenih crkava i dokumnetovaćemo prvi put kampove Al Kaide za obuku na Balkanu, u srcu Evrope, na sat vremena leta od Rima. Sve to još jednom NATO nije uspeo da zaustavi. I na kraju ćemo otići putem droge, ostavićemo Balkan za nama, proći ćemo kroz Tursku i stići ćemo u Avganistan.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime