Beskućnica sa osmehom sunca

0
119

Skoro kod svakog semafora blizu mostova i nadvožnjaka u svakom gradu u Americi vrzmaju se zapušteni beskućnici sa svojim malim kartonima na kojima pokazuju svojeručno ispisanu poruku ne bili isprosili neki dolar. Trude se da budu originalni i privuku pažnju tako da su sumnjive ratno veteranske natpise tipa ‘god bless America’ i srceparajuće ‘gladan sam’ potisnuli iskreni a pritom šaljivi kao: ‘treba mi dolar za pivo’.  Skeptični vozači sa pravom sumnjaju da oni tako pribavljaju novac za drogiranje pa mahom izbegvaju njihov umoran pogled i iskusno pipnu papuču gasa i prođu mimo njih kada im se neko od njih opasno približi, željno očekujući zeleno svetlo na semaforu. Tako je i na West Atlantic bulevru pre skretanja za ‘hajvej’ svima dobro poznatu ‘devedeset peticu’ koja se proteže od Majamija na jugu Floride skroz čak do Njujorka na severu. 

Ta beskućnica je bila neobična najpre zbog svojih verovatno tek punoletnih godina, svetlo neodređne slobodne i do ramena puštene kose, koja je nekad sigurno bila plava ali su je sunce i ostaci prethodne farbe pozlatili i njenih kao nebo plavih očiju. Lepa ili bolje rečeno prelepa za situaciju koja ju je snašla. Posmatram je dok je na bezbednoj distanci i dok je šoferi u drugim vozilima ignorišu izbegavajući njen pogled. Verovatno bih je i ja po automatizmu zaobišao da mi u prozorskom džepu ne igra i ne nervira me već nedelju dana previše novčića koji zveče dok vozim ulicama Broward County na Floridi. Ona je na svom reklamnom kartonu crnim flomasterom urednim rukopisom istakla poželjan, skroman i prepolovljen zahtev za pomoć od samo 50 centi uz kratko ‘thanks’! Simpatično. Pošto niko ispred mene ne reaguje i ne gleda u njenom pravcu a da bih izbegao mogući osećaj krivice ipak se odlučim, otvaram prozor spretno, zahvatim sitninu ne gledajući u hrpu ali pazeći da mi ostane dovoljno za jedno usisavanje nagomilane prašine, peska i trunja u staroj Toyoti Yarisu, jer pre detaljnjijeg čišćenja želim da ekonomično ispraznim i taj za sitnice predviđeni prostor. Ona je svakako iskusno primetila moj za nju obećavajući pokret i eto je u dva spretna produžena koraka sa bistrim pogledom kod mog prozora. Pružam ruku gledajući je znatiželjno u za tren iznova probuđene plave oči. Pruža i ona odmereno svoju ruku ka meni:

 -God bless you,

reče sa mladalačkim osmehom devojka zlatne kose kada su mi se odlepili i poslednji novčići iz oznojenog dlana i pali u njenu šaku dok joj sićušno sunce igra u zenicama. Samo plave oči mogu verno da dočaraju vedrinu i sjaj Floridskog sunca koje se na horizontu približava okeanu. Ogledam se u tom oblesku. Šaka je ostala malo duže u jednom mestu i naši su se prsti slučajno dotakli. Ona je topla kao taj vreli dan, ona je stvarno mlado biće i nije utvara ili pokretna slika koje se treba klonuti. Ona upšte ne bi trebala da je tu na ulici jer svojim zdravim izgledom tu ne pripada, očigledno dobro uhranjena ni malo ne liči na usahlu narkomanku kao ogromna većina beskućnika koji besciljno tumaraju okolo. Odmeravam je onako muški. Dovoljno ženstvenih oblina se nazire preko uskih izlizanih na par mesta bušnih farmerki koje joj stoje kao srasle za jake butine i naslućuje kroz skoro do grla zakopčane čiste ali ne baš nove šarene košulje dugačkih rukava na kojoj preovlađuje boja breskve, očigledno namerno usklađene sa njenom prirodno šatiranom kosom. Bolje je građena od većine prodavačica ljubavi u ulici ‘crvenih fenjera’ i lepša bez mrve šminke ali ipak nije tamo! Koja li je zla sudbina naterala na očajnički pokušaj da za preživljavanje spas potraži prošenjem? Šta joj je to kvrcnulo u glavi da se preda? Ko će znati gde su joj i da li uopšte ima roditelje i šta ih je snašlo u životu? Tragedije se svakodnevno događaju zar ne? I ja bih da kažem nešto, bolje reći da je pitam po ‘naški’: 

– šta ćeš tu crno dete? 

Pa da dobijem neki ohrabrujući odgovor da je to samo privremeno stanje…da je čeka školovanje…da se prijavila u vojsku ali još tri dana nem gde i nema šta…da  je sve u stvari skrivena kamera a ona neustrašiva reporterka na zadatku…da mi kaže bilo šta što će mi oterati crne slutnje, kako li će izgledati naša ‘Sunčica’ za koju godinu ako ostane na vetrometini asfalta i vrelog sunca u jednosmernoj ulici koja vodi u pakao. Na semaforu se pali žuto svetlo ali Tesla, Edison i drugo naučno pronalazačko društvo nisu izumeli sjaj koje nose zahvalne za malo pažnje ljudske oči koje me drže prikovane za njih. Otišao sam svojim putem i tu bi trebalo da bude kraj ove kratke priče.

Ma kakvi, ne ide to u životu tako jednostavno. Otvaram vrata kola i mahinalno gledam gde stajem nogom. Na prljavom asfaltu benzinske pumpe pored mog zaustavljenog vozila koje danima vapi za čišćenjem nešto sija. Sija izgaženo slomljeno srce od žućkastog metala.      

Da li je to zagubljeno srce zlatokose devojke sa suncem u očima? 

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime