Dođe vreme kad čovek pod pritiskom laži ovoga sveta oseti neodoljiv poriv da se bije za Istinu, za svoj narod, za čovečnost. Gledam Srbiju jadnu, opljačkanu i zbunjenu kako se snuždila u osami i bolu i ne zna kuda će i kako će napred. Promišljam to prokletstvo naroda koji je bogat duhom i jezikom, kako u sudaru sa okolnim bezdušnim svetom kruži oko svoje poljuljane i pohabane kućice, poput lasta kojima je gnezdo izgorelo zajedno sa štalom, i sakuplja poslednje mrvice duhovne i telesne sile, da bi se uspravio i pronašao izlaz iz mraka. Bilo je nebrojeno pomračenja i tmina u našem prohodu kroz vreme i prostore, mnogo dužem i širem no što je nauka povesti, to moćno oružje mračnih sila koje vladaju, nama Srbima razrezala.
Često se setim razgovora sa običnim seljacima iz valjevskih sela u kojima stvari nikada nisu dorečene do kraja, u kojima kao da je uvek ostavljen prostor za neki budući susret i neko naredno raspredanje. Ipak, jasno se ukazuje u njima razumevanje i istovetnost razmišljanja o našem drevu, o okeanskim dubinama jezika, o običajima ili opstajanju domaćina na svome. Premda opčinjen tim ronjenjem u dubine, uvek sam bivao svestan da naš čovek sa sela, ratar u miru i ratnik u nuždi, savršena slika Sv. Georgija, nikada ne očajava i ne predaje se slabosti zvanoj beznadežnost. Azbučnik njegove krvi je mnogo složeniji i sveobuhvatniji nego što se površnijem posmatraču može činiti. Može se on žaliti na lošu godinu, niske otkupne cene žita i šljive ili grditi vlast, čuditi se bezsmislenim novotarijama koje prikazuju na televiziji, ali ne i očajavati. To mi uvek daje snagu i uzleta mojim nadanjima da će ovaj narod u vremenu nestajanja naroda bez rata i siromaštva usred izobilja kojima nas Srbe nagradi Bog, ponovo iskopati snage i kovarnuti se, stresti okove spoljašnjih i unutrašnjih nenavidnika i zlotvora i zasukati rukave u novoj izgradnji napaćene i oplevljene domovine.
Kakvo ime dati ovoj moriji koja nas davi sa svih strana? U Jevanđelju učimo da se ne treba plašiti onih koji napadaju telo, već napasnika na dušu. Da, ovo su godine nasrtaja na dušu naroda, duše miliona ljudi. Opet iz Knjige saznajemo da je samo jedna duša pretežnija od celog sveta. Kakav nepokolebljivo zahtevan zakon! I kako su daleko danas ljudi, pogotovo Zapadnjaci, od njega. Kako sa lakoćom lažu, otimaju i ubijaju duše bližnjih koje su u svom slepilu, uskogrudosti i sujeti odredili kao manje vredne od sebe… Za sve koji brinu o tome da ne uvredimo Zapadnog građanina, samo jedno pitanje. Kako to da smo mi Srbi prokaženi i kažnjeni zbog navodnih zlodela naših vođa 90-tih godina besomučnim bombardovanjem, a pravi ratni zločinci Amerike i Zapada, podržani od ogromne većine svojih naroda, proglašeni za svetionike civilizacije?
Bolesti poput kuge, kolere ili tifusa traju neko vreme, pogotovo u godinama sukoba i olabavljenih stega morala i zakona. Stihije ili elementarne nepogode istutnje svoje naboje sile i utišaju se. Ali ova morija, ovo zlopaćenje, davljenje, mlevenje ljudskoga mesa u velikoj mašini prevare, obmane i bezbožja, ova bezimena stradija traje već nekoliko desetleća! Naravno da je naš čovek zapamtio i znatno ranija divljanja besova, ali ona nikada nisu imala tako nevin izgled, nisu nikad bila tako prijatno uvijena u celofan za tortu i tako dugo trajala. To je rat bez baruta kome kao da se ne nazire kraj. Možda je dobar naziv besovlada…?
Ipak, poučen mudrošću mnogih seljaka (naravno, i ponekog prijatelja iz grada) nalazim snagu u nasleđu tla i krvi, u jeziku, u Hristovom učenju i skrećem pažnju svima koji su na ivici predaje na to da je s-trpljenje veština suživota sa-trpljenjem, bilo bola, nepravde ili bezočnih vatrometa laži i obmana kojima nas sa svih strana zasipaju. Svetski zlotvori na sve načine bi da nam zatruju dušu i dovedu nas do ponora očaja. Čajanje je čekanje, od-čajanje odustajanje od čekanja. Čeka se ispunjenje Pravde i prihvatanje Istine. Srbski jezik ukazuje na to da je onaj koji u-pravlja darovan velikim osećajem za Pravo i Pravdu. Tako je bivalo nekada i ponekad u našoj povesti. Isti spoj značenja ima i kinesko čeng. Ovo nas dovodi do druge zanimljive i duge priče, za koju ovde nema prostora. I da začinim mudrošću i poslanstvom svima Srbima Njegoševim rečima:
„Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat
Dovesti ga k poznaniju prava
To je ljudska dužnost najsvetija“
Свака Вам је као Доситејева!!!
Koja je poenta ovog teksta?