Bestidni scenario

Po zlu poznati „Izveštaj o Srebrenici“ nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Dragana Čavića, poslušno sročen prema uputstvima stranih nalogodavaca i usvojen pod brutalnim pritiskom, naneo je trajnu bruku i štetu Republici Srpskoj. Sličan bestidni scenario sada je na redu i u parlamentu Srbije

Pre nekoliko godina, prilikom intervjua na sarajevskoj televiziji, lingvista svetskog formata i vodeći javni intelektualac današnjice Noam Čomski ovako se izrazio o Srebrenici: „Ako tvrdite da je Srebrenica bila genocid, to je u redu, vi imate pravo ako želite da to tako nazovete, ali onda ću ja, kao lingvista, morati da pronađem neki drugi izraz da bih verodostojno opisao Holokaust i ono što se dogodilo u Aušvicu.“

KUKAVIČJE JAJE Suvišno je napominjati da posle toga profesor Čomski nikada više nije dobio poziv da gostuje na sarajevskoj televiziji. Još je izlišnija pomisao da bi ocena ovog američkog intelektualca mogla uticati na razmišljanje intelektualnih gromada kao što su Čedomir Jovanović i Nenad Čanak. Pored devetorice drugih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije, oni su podnosioci predloga da se, po „hitnom postupku“, usvoji skupštinska rezolucija gde će, u ime srpskog naroda, Srebrenica biti proglašena za genocid a Srbija moralno i politički povezana sa tako definisanim zločinom. Sa svim nesagledivim posledicama koje iz te podlosti slede.

Slično podmetanje srebreničkog kukavičjeg jajeta Narodnoj skupštini Srbije srebrenički lobi je pokušao 2010. godine, ali bez željenih rezultata. Ključna reč, bez koje, za njihove političke i propagandne svrhe, rezolucije i deklaracije gube svaki značaj – genocid – usled burnog protivljenja javnosti morala je da izostane iz teksta koji je, uz ogroman pritisak tadašnje vladajuće koalicije, Skupština na kraju ipak usvojila. Međutim, bez magične reči „genocid“, za srebrenički lobi bilo kakav usvojeni papir ovakve vrste potpuno je bezvredan zato što, u takvoj suženoj redakciji, njegovim stranim sponzorima i nalogodavcima ne omogućava u punoj meri da nastave sa političkim ucenjivanjem i moralnim mrcvarenjem Srbije.

Uzgred, da podsetimo zaboravne, 2010. srebrenički lobi je pribegao prevari u nastojanju da ubedi javnost da prihvati jednostranu srebreničku rezoluciju koja je tada predlagana. Svečano su obećali da će, čim njihova rezolucija bude usvojena, sledeća na dnevnom redu biti skupštinska rezolucija koja će ozvaničiti sećanje i odati počast hiljadama srpskih žrtava na području Srebrenice. To licemerno obećanje – i ovo je suvišno napominjati – nikada nije održano. Srpske žrtve sukoba na području Srebrenice između 1992. i 1995. do današnjeg dana zvanično su nepriznate od strane Skupštine Srbije. Jovanoviću, Čanku i njihovim bestidnim istomišljenicima ni na pamet nije padalo da ih u svom naručenom tekstu barem pro forma pomenu.

NEDOVRŠENI POSAO Ove godine vratili su se na svoj „nedovršeni posao“ (unfinished business, po terminologiji njihovih šefova), sa zadatkom da na prepad i prevaru, i po svaku cenu, opet pokušaju da obezbede usvajanje skupštinskog akta koji ponižava Srbiju. Tekst koji ovde žele da nametnu formulisan je da ispoštuje ne samo terminološki kriterijum korišćenje reči „genocid“ već da na ovu temu najzad uspostavi i zakonodavnu simetriju između dve srpske države, Republike Srpske i Srbije. Pod pretnjom smenjivanja i drugim ucenama, 2004. godine u Republici Srpskoj temelje toj simetriji kukavički je položio tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić. Čavićev infamozni „Izveštaj o Srebrenici“, poslušno sročen prema uputstvima stranih nalogodavaca i usvojen pod brutalnim pritiskom od strane parlamenta Srpske u Banjaluci, naneo je trajnu bruku i štetu Republici Srpskoj. Sličan bestidni scenario sada je na redu i u parlamentu Srbije. Sprovode ga Čavićevi ovdašnji jednomišljenici i politički partneri.

Srebrenička rezolucija koja je pre neki dan predložena u Skupštini Srbije sledi obrazac rezolucije koju je prošle godine Velika Britanija pokušala da progura u Savetu bezbednosti UN, a na koju je Rusija stavila veto. I ovoga puta, prepad i prevara su metodologija kojom se srebrenički lobi služi radi postizanja svojih ciljeva. Javnost je za predloženu rezoluciju saznala tek 29. juna, nešto više od deset dana pre srebreničke komemoracije, uz zahtev podjednako zatečenoj Skupštini da se pre 11. jula zvanično izjasni s tim u vezi. Otuda zahtev za usvajanje rezolucije „po hitnom postupku“. Prozapadni i pro-NATO predlagači srebreničke rezolucije u Skupštini Srbije sračunato su svoje namere držali u tajnosti do poslednjeg mogućeg trenutka, da bi usvajanje progurali putem emotivnog pritiska i bez suštinskog razmatranja. Predlagači ove rezolucije u Srbiji uopšte nisu zainteresovani za transparentnu javnu raspravu o tome šta se stvarno dogodilo u Srebrenici, a još manje o tome ima li Srbija sa time ikakve veze.

Nepoštena – ali karakteristična – sredstva kojima se srebrenički lobi služi da svoju rezoluciju nametne kroz Skupštinu pokreće nekoliko značajnih pitanja. Pre svega, da li je uopšte posao srpskog parlamenta da izglasava politički pristrasne rezolucije o Srebrenici, čime bi u ime srpskog naroda kao celine prihvatio teret krivice za jedan kontroverzan i posle dve decenije još uvek nerasvetljen zločin? Da li je ispravno i u skladu sa dokazivim činjenicama nazivati ono što se dogodilo u Srebrenici – genocidom? Da li je korektno u parlamentu jedne ozbiljne države kolegama postaviti zasedu na temu od ovako kapitalnog značaja, a ne obezbediti dovoljno vremena za iscrpnu i nesputanu javnu raspravu?

Oportunistički i amoralan odnos zloćudnog srebreničkog lobija prema Srebrenici najizražajnije odslikava ponuda, uoči ovogodišnje komemoracije u Srebrenici, kič majice sa krupnim brojevima ispisanom cifrom od 8.372 žrtava navodnog genocida, sve po ceni od 13 evra. Na promotivnoj slici, u znak ucveljenog sećanja na ovu tragediju, prikazana je nasmejana devojka, sa palcem uzdignutim nagore.

Ova repriza skupštinskog prepada iz 2010. godine utoliko je podlija i bezobraznija zato što od tada do danas nije otkriven nijedan dokaz kojim bi kredibilitet lažnog srebreničkog narativa bio osnažen. Naprotiv, službena priča je doživela seriju kolosalnih poraza od kojih se nikada neće oporaviti, i to pre svega u Haškom tribunalu. Otuda, Jovanovićeva i Čankova rezolucija, između ostalog, zahteva sa njihovog stanovišta vrlo umesnu zabranu „negiranja genocida“ i uvođenje u školski program nastave o navodnom srebreničkom genocidu, da se deci od malih nogu o Srebrenici ispiraju mozgovi.

Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama ukazuje, „srebrenički genocid“ nema nikakve veze sa činjenicama ili iskrenim saosećanjem prema nevinim žrtvama streljanja. To je u potpunosti politizovana ujdurma u službi agende koja nema ničeg zajedničkog sa interesima muslimana u Bosni i Hercegovini, već je – kao što naglašava šejh Imran Hosein – sračunata da izazove trajno neprijateljstvo između muslimana i pravoslavaca na Balkanu. Cilj je da se pomoću lažne optužbe za genocid između ove dve zajednice u Bosni i Hercegovini raspiri uzajamno iscrpljujući razdor što će NATO-u omogućiti da tim područjem unedogled upravlja i pljačka njegove resurse, dok sve vreme suprotstavljene strane cinično gura jedne protiv drugih. Srebrenička rezolucija predložena u Skupštini Srbije, gde se Srebrenica kvalifikuje kao „genocid“, implicirajući da su Srbija (i samim tim srpski narod) odigrali ulogu u toj operaciji pod lažnom zastavom, sastavni je deo te zlobne agende.

KONTRAREZOLUCIJE Srebrenički lobi i njegovi saradnici u Srbiji terali su lisicu a isterali medveda. Poslanik Marijan Rističević ponudio je kolegama drugi, izbalansirani nacrt rezolucije koji se kloni neutemeljenih pravnih kvalifikacija i sve žrtve ratnih dejstava u Bosni i Hercegovini, bez obzira na nacionalnost i veru, svrstava u isti rang, što je srebreničkom lobiju neprihvatljivo. Treći nacrt predložen Skupštini predviđa donošenje rezolucije, ako se već o genocidu mora, kojom se osuđuje genocid koji odavno čeka da dođe na dnevni red – onaj počinjen u NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Bilo bi naivno pretpostaviti da će srebrenički lobi, ako ne uspe da dobije osamdeset potpisa neophodnih za stavljanje rezolucije na skupštinski dnevni red „po hitnom postupku“, jednostavno odustati od svoje opake zamisli. Njihov zadatak je da ponize Srbiju i njene ustanove. Ako im to ne pođe za rukom „po hitnom postupku“ pre 11. jula, njihovi pragmatični finansijeri i naredbodavci će im izdati uputstvo to hunker down (da uporno nastave dalje) i da zahtevaju usvajanje srebreničke rezolucije koja će sadržati reč „genocid“, pa makar to bilo i posle 11. jula.

Kao uvek do sada u sličnim situacijama, inostrani pritisci će proraditi paralelno sa dejstvom domaće Pete kolone. Zato ne sme biti opuštanja sve dok Narodna skupština Srbije, sa plebiscitarnom podrškom celokupne srpske javnosti, ovu sramnu rezoluciju ne pocepa, odbaci u potpunosti i sruči u lice bestidnicima koji su je predložili.

Aleksandar Dugin, ruski sociolog i filozof

Treća sila

Iza međunacionalnih i religioznih sukoba uvek stoji neka treća sila, koja ih koristi za svoje ciljeve i interese. Upravo tako je bilo u slučaju Srebrenice, a takođe u slučaju raspada Jugoslavije, kao i raspada Sovjetskog Saveza. Uvek moramo potražiti „nalogodavca“, političkog korisnika, kada su u pitanju krvave tragedije ovakve vrste… Uložimo napor da dođemo do istine, zato što je najveći deo onoga što „znamo“ o Srebrenici – laž. Srebrenica je strašna tragedija i moramo naći njene dublje uzroke… Kada ljudi koji su vekovima živeli zajedno, jedni pored drugih, najednom počnu da se ubijaju, to ne može biti spontano zato što je strano njihovoj tradiciji. To je bilo isprovocirano, u okviru veštački izazvanog sukoba. Pozivam sve pobornike tradicionalnih vrednosti na jedinstvo i solidarnost, u zajednički front protiv Novog svetskog poretka i njegovih krvavih neimara.
Rekli su o Srebrenici

Šejh Imran Hosein, islamski teolog

U Srebrenici je sproveden sistematski plan poguran od strane Zapada i NATO…

Efraim Zurof, izraelski istoričar i direktor jerusalimske kancelarije Instituta „Simon Vizental“

Voleo bih da su nacisti sklonili jevrejske žene i decu pre svog krvavog pohoda, umesto što su ih ubili, ali to se nije desilo, kao što znamo. Ni Ruanda i Holokaust nisu isto, iako su zločini koji su se dogodili u Ruandi mnogo sličniji Holokaustu od onoga što se desilo u Srebrenici. Ali, opet, to nije isto. Pre svega, ni Ruanda ni Srebrenica nisu bile industrijsko masovno ubijanje kakvo je počinjeno u Holokaustu.

Profesor Edvard Herman, američki finansijski stručnjak i politički analitičar

„Pokolj u Srebrenici“ obično stavim pod znake navoda, jer je u Srebrenici bilo mnogo krvavih ubistava još pre jula 1995. Muslimani, bosanski muslimani i paravojne snage Srebrenice su masovno ubijali Srbe. Prema različitim podacima, više od 150 srpskih sela sravnjeno je sa zemljom. Drugi podaci govore o 2.383 srpska civila ubijena od 1992. do jula 1995. Rekao bih da je to „prvi talas pokolja u Srebrenici“. A tek zatim je došao jul 1995… Srebrenica je najveći trijumf propagande na kraju dvadesetog veka.

Dr Dajana Džonston, pisac i politikolog

Ja sam poricateljka srebreničkog genocida i vrlo sam ponosna na to. To je zato što ono što se tamo dogodilo – nije genocid.

 Stefan Karganović

Pečat