Bez dokaza

0
1212
Aleksandar Vučić / Foto: YouTube Screenshot

Kao jedna od specifičnosti režima Aleksandra Vučića ostaće zapamćena upravo praksa selekcije, pa potom i diskvalifikacije, izopštenja onih koji sistem „kvare”, ne mogu ili ne žele da „doprinesu” i ugrade se u temelje njegovog održanja, razvoja i rasta

Jedna od najgorih stvari koju čovek može da uradi drugom ljudskom biću jeste da mu svesno, s namerom i polako, ali dosledno – oduzima i oduzme smisao. Jedan od najrazornijih mehanizama kojim diktatori i autoritarne vođe obezbeđuju trajanje svojim režimima upravo je to – oduzimanje Smisla neusaglašenima, neiskoristljivima i nepodobnima. Manje ili više „sofisticirano”, pre nego što odsustvo smisla postane sasvim nepodnošljivo, žrtvama se, svakom prema onome što mu je kao nedostatak najmanje zamislivo i najbolnije oduzima integritet, elementarni materijalni uslovi egzistencije, prostor za javni rad, izgovorenu ili napisanu reč, životni prostor, samopoštovanje ili dostojanstvo.

Trajanje u agoniji

Za savremenu medicinu i psihologiju odavno nije nepoznanica da ono što ponekad laički nazivamo „život bez smisla”, koji tako ispražnjen može da traje godinama, dovodi, osim u slučajevima kada je reč o izuzecima, izrazito otpornim, prkosnim ili jakim ličnostima, do bolesti, psihosomatskih, autoimunih, onih kojima bi egzistencija samu sebe da proždere ili poništi zbog nemoći i zbog mučnog stanja koje nema izgleda da prestane. Nekada, neki ovo nepodnošljivo trajanje u agoniji okončaju svesno, namerno, svojom voljom.

Među najjednostavnijim određenjima značenja životnog smisla nalaze se ona koja lični smisao povezuju sa shvatanjem reda, koherentnosti i svrhovitog postojanja koje prati osećaj ispunjenja ili ona koja upućuju na smisao kao svrhu, razumevanje, odgovornost i uživanje. Prema Viktoru Franklu, život ima smisao i zadržava ga do kraja pod uslovom da se čovek ne odrekne potrage i da joj se, naprotiv, sasvim preda. Jer, pisao je Frankl, ukrštajući iskustvo i teorijsku postavku „poruka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća – šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je s ljubavlju čekala”.

Da Vas podsetimo:  Loših 100 čine Srbiji zlo... (4)

Šta se, međutim, dogodi onda kada se patnja ili trpljenje osećaju kao moguće trajno stanje, bez nade da će budućnost doneti oslobađanje ili razrešenje? Šta kada od integriteta kao sposobnosti održavanja ličnog dostojanstva i dostojanstva bliskih ili najbližih ostane tek ljuštura okovana sećanjem na ono što je čovek nekada bio ili san o onome što je mogao i trebalo da bude? Šta kada živo osećanje i življenje teskobe i nedostatka predugo traju? Šta kada čovek shvati da je okovan sistemom za koji je ili nevidljiv ili suvišan i nepoželjan? I šta ako taj sistem ili taj režim imaju do perverzije razrađene mehanizme selekcije, jednako kao i mehanizme izopštavanja?

Selekcija i izopštenje

U prvih petnaest dana 2020, iako je to većini građana možda nepoznato, u Srbiji su se dogodila dva samoubistva sa gotovo identičnim predznakom – nepovratno očajanje zbog siromaštva i gladi.

Kao jedna od specifičnosti režima Aleksandra Vučića ostaće zapamćena upravo praksa selekcije, pa potom i diskvalifikacije, izopštenja onih koji sistem „kvare”, ne mogu ili ne žele da „doprinesu” i ugrade se u temelje njegovog održanja, razvoja i rasta. Podsetićemo da je ostrakizam ili osuda crepovnim sudom u 5. veku pre nove ere bio politički proces kojim je, pod sumnjom da ima nameru da podrije državu, atinski građanin mogao biti proteran iz polisa na deset godina, a podrazumevao je složenu proceduru glasanja. Na sačuvanim ostrakonima se vidi da su, osim imena, glasači ponekad upisivali i navodili grehe i mane onih koje su želeli da proteraju. U međuvremenu, izopštenje iz zajednice, simboličko ili stvarno, postajalo je surova praksa koja je imala značenje i motive socijalnog ubistva. Za režime fašističke provenijencije osuđivanje na izopštenje kao vrstu socijalne smrti uvek je značilo i ukidanje autonomije društvenih sistema, do njihove konačne atrofije i nestanka. Praktikovanje ostrakizma pokreće arhetipske strahove jednako kao i egzistencijalne, a njihova legura je upravo ono što režimski delatnici podvode pod spisak neophodnih građanskih slabosti s kojima i pomoću kojih (g)rade.

Da Vas podsetimo:  Studenti i korona demonstracije

Metod ostrakizma uspešno se prilagođavao društvenim promenama i sistemima. Kao jedan od najdrastičnijih primera „odmazde nad sećanjem” navodi se Staljinov manir – „da bi se rešio svojih političkih protivnika u montiranim sudskim procesima”, brisao je svoje prave ili lažno optužene oponente retuširajući fotografije: „Zapravo, samo su glave na fotografijama menjane. Neke glave su po nekoliko puta menjane. Odela nisu dirana…”. Nemački nacizam zasnivan je u praksi „unapređenog ostrakizma”, prazna polja prirodnih i društvenih nauka su nakon progona jevrejskih naučnika popunjavana pseudonaučnim teorijama i plagijatima. Savremene forme „modernijeg” i „umivenijeg” ostrakizma upućene su na zloupotrebu javnog mnjenja i sastavljanje nevidljivih spiskova i crnih lista.

Osam godina u Srbiji traje, mimo i iznad svih građanskih procedura i institucija, surova praksa usavršenog i pervertiranog ostrakizma, a vidljiva je kako u svojim pratećim tako i u svojim krajnjim efektima – neprekidnoj strepnji, hroničnoj zastrašenosti, izolovanosti i amputaciji od svake šanse za čak i prosečno egzistiranje i profesionalnu satisfakciju i dostojanstvo, apatiji, hroničnim i teškim bolestima, očajanju, emigriranju i begu, ka unutra ili ka spolja i, najzad, beznadežnosti, koja ume da se okonča na najtragičniji način, samoubistvom.

Otpor kao volja

Prema najnovijim podacima, u Srbiji je četvrtina stanovništva sa mesečnim primanjima od 15.400 dinara i živi u relativnom siromaštvu, a poređenje sa zemljama Evropske unije stavlja je na prvo mesto. Sociolozi koji se bave fenomenom siromaštva često će reći da je nemoguće dati profil „siromašnih” jer je reč o dinamičnoj slici koja se svuda i stalno menja. Ipak, jedna formulacija bi mogla biti primenjiva. Ona koja upućuje na činjenicu da se često dešava „da ljudi koji se nađu u nepovoljnom položaju u drugim aspektima života, imaju veću verovatnoću da će živeti u siromaštvu”. Ovaj „nepovoljni položaj u drugim aspektima” u Srbiji je snažno indikovan političkim neistomišljeništvom i ciljanim izopštavanjem i proterivanjem na marginu.

Da Vas podsetimo:  Radnici niške Yure obustavili rad zbog loših uslova i pretnji otkazom

Teorija ličnosti američkog psihologa Abrahama Maslova upućuje na nekoliko naizgled jednostavnih mogućnosti i rešenja kada je reč o aktuelizaciji ličnosti. Za društva razorena autoritarnošću ona su, nažalost, nemoguća misija. Maslov kaže da „ljudski život nikada neće biti protumačen ako se u obzir ne uzmu njegove najviše težnje”. Drugim rečima, ljudski život zapravo nikada neće biti u punom kapacitetu ostvaren ako se rast, samoaktualizacija, težnja za zdravljem, traganje za identitetom i samostalnošću ne vide kao ljudske, univerzalne potrebe na čije ostvarenje svaki čovek ima neotuđivo pravo.

Teorija o hijerarhijskoj organizaciji potreba ilustrovana poznatom Maslovljevom piramidom pretpostavlja da je bez ispunjenja osnovnih fizioloških potreba i potreba za sigurnošću gotovo nemoguće ostvariti one iz viših nivoa – za pripadanjem i ljubavlju, poštovanjem od drugih i, najzad – potrebe za samoostvarenjem.

Ako se vratimo Viktoru Franklu i njegovoj potrazi za egzistencijalnim smislom, videćemo da je za „slabe” i nefunkcionalizovane građane, one izopštene, bez dokaza osuđene na očajanje i plutanje po teskobi svakodnevnog besmisla i oskudice svega i u svemu, kao sigurne putokaze u socijalnu smrt, ova potraga, do daljnjeg, izbrisana kao opcija.

Onima koji uprkos svemu odluče da je i vredno i dostojno za smislom tragati u nemogućim uslovima, iz dana u dan preskačući milion prepreka, čvrsta uporišna tačka mogla bi biti otpor koji traje, kao izabrano stanje volje, etičke i mentalne higijene. Možda i zbog toga što čeznutljivo paljenje šibica i gledanje u zvezde, od kojih će jedna po jedna, sve do poslednjeg malog svetla, zasigurno nastaviti da pada, završava kao u bajci. Onoj jednoj, posebnoj, s tužnim krajem – o devojčici koja je pomislila i poverovala da nema šansi.

Aleksandra Bosnić Đurić
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi magazin

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime