Srbija je glasala! Evropa je odahnula! – čulo se sa svih strana.
Posle sledećih izbora, očekuje se da će se čuti: Evropa je izdahnula!
U tom pogledu se polažu velike nade u Englesku koja je već izabrala put kojim je prošla Crna Gora.
Engleska je, naime, kao i Crna Gora, priznala „državu“ Kosovo;
Kao Crna Gora, Engleska je glasala za prijem Kosova u UNESKO;
Kao Crna Gora, Engleska je Rusima zavela sankcije;
Kao Crna Gora od Srbije, Engleska priprema junski referendum za otcepljenje od Evrope. Ako glasove bude brojao Lajčak, rezultati glasanja su unapred poznati.
Za to vreme Srbija sa svih strana dobija čestitke na uspešnoj organizaciji izbora čiji su se rezultati unapred znali pa je čudo što se niko ne zapita čemu su oni uopšte služili.
U Briselu ne kriju oduševljenje zbog briljantne pobede njihovog kandidata. Imaće, kažu, pouzdanog sagovornika i saradnika za izgradnju novih država na Balkanu.
Živela Srbija! – uzvikuju. I živeće sve dok ne uđe u EU!
Glavna komanda NATO snaga poručuje da će za svečanu inauguraciju novog, starog premijera u Beograd poslati najmoderniji nosač aviona svoje Šeste flote. Neka se za svečani doček pripremi Beograd na vodi. Unapred se izvinjavaju što će morati da poruše nekoliko mostova na Dunavu, Savi, Moravi i Kolubari kako bi njihov brod mogao neometano da uplovi u mirnu luku.
NATO, međutim, ne krije svoju zabrinutost zbog preterane upotrebe kamenja temeljaca i svesrdne kineske finansijske i moralno političke podrške. Postoji, naime, opravdana sumnja da se u Srbiji, preteranom upotrebom tolikog kamena, gradi novi Kineski zid koji će, u odnosu na onaj Berlinski, biti mnogo temeljniji, pa prema tome, i teži za rušenje. Zbog toga NATO unapred upozorava da za njegovu razgradnju neće biti dovoljan samo osiromašeni uranijum. Pored toga, kolateralne štete su, poput onih sa kineskom ambasadom, zgradama televizije, generalštaba, MUP-a, bolnica sa sve bolesnicima i škola sa novoizgrađenim klozetima, sasvim moguće. Podsećaju na voz u Grdeličkoj klisuri koji se kretao nedozvoljenom brzinom i na traktorsku prikolicu prepunu putnika što je suprotno svim pozitivnim saobraćajnim propisima. Zbog toga su morali da intervenišu čak iz aviona kako bi se izbegla eventualna saobraćajna nesreća. Pilot se izvinio što je mislio da su u prikolici bili Srbi, a ne Šiptari, koji su takođe belci pa je teško uočiti razliku. Takva greška se u demokratskoj, naprednoj i humanoj Americi, državi lišenoj svakog rasizma i diskriminacija, nikada ne bi mogla dogoditi.
Čestitkama se, što nije nikakvo iznenađenje, pridružuju i preostali penzioneri. Računaju na povraćaj svojih deset posto uskraćenih primanja nadajući se da predizborno obećanje na tu temu nisu pogrešno razumeli. Ne veruju opoziciji koja ih ubeđuje da će tih deset posto sigurno dobiti, ali umesto cele penzije. To je, kako tvrde oni iz suprotnog tabora, upečatljiv doprinos tezi da državi nije cilj da penzioneri žive bolje, nego da žive kraće. Od toga bi svi imali koristi, osim nezaposlene dece izdržavane od svojih penzionisanih roditelja. Sa samo deset posto penzije teško da bi mogli računati na najmodernije mobilne telefone i noćobdijanje po kafićima i splavovima. Jedina nada je da novoustanovljeni skupštinski sastav usvoji zakon po kome bi penzije bile nasledne bar po muškoj liniji ako već nema dovoljno para i za žensku čeljad. Rešenje za ovaj, ženski deo populacije je srećna udadba. Toliko je penzionera, udovaca koji samo čekaju priliku da se nekome nađu pri ruci.
Od novih vlasti se, makar kako ona izgledala, očekuje da u odnosu na NATO savez, na Rusiju i na muke sopstvenog naroda i dalje bude neutralna i bez mržnje i naklonosti.
Latini bi rekli: Sine ira et studio!
Dragoslav Pakić
