Bez tržišta nema ništa

0
358

Bez-300x204Nisam napisao, kao što tvrdi Dejan Ilić, moj stari oponent, da je beogradski Sajam knjiga „paradigma poželjnog tržišta“, šta god to značilo, niti se takav zaključak može izvesti iz mog teksta. Napisao sam, priznajem ne skrivajući čuđenje, da su naši kulturni poslenici u stanju da govore protiv tržišta, a da uopšte ne primete da se nalaze u jednoj par exelance tržišnoj ustanovi. Primetio sam, takođe, da oni često, gotovo svi, izuzeci su retkost, s prezrenjem govore o konzumentima svoje robe, o onima koji se nalaze sa druge strane tržišne tezge – kupcima knjiga. I naveo sam podatke o porastu broja posetilaca Sajmu, uprkos ekonomskoj krizi i teškim životnim prilikama, kao dokaz vernosti i ljubavi koju potrošači pokazuju prema knjizi.

Treće, govoreći upravo o Beogradskom sajmu knjiga kao preduzeću kojim upravlja država, rekao sam da se u nas za iskrivljeno delovanje tržište po pravilu okrivljuje „sama pijaca, a ne pijačna uprava“ koja je te nedostatke prouzrokovala.

Ali, kad sam se već javio za reč da kažem nešto, vrlo kratko, o temi koju je načeo Ilić – mogućnostima promena u Srbiji. Prirodno je, i u knjižarskoj industriji kao i u svakoj drugoj, da jedni rastu a drugi (pr)opadaju, da veliki gutaju male – ovde mi pada na pamet podatak da američki trgovinski lanac Volmart ima dva miliona zaposlenih, koliko i cela Srbija – ali i da neprekidno niču nove male firme od kojih će neke postati velike a neke će se ugasiti, i tako stalno, u skladu sa planetarnim promenama. Ono što nije prirodno, što je veštačko, to je državno uplitanje u taj proces. To je kad država, umesto da sve i svakog tretira ravnopravno, jedne štiti, a druge guši, jedne podstiče, a druge spotiče.

Ono što ne razumem to je da se kulturni poslenici u Srbiji zbog toga ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije, a još manje slobodne konkurencije.

Konkurencija je ključna reč.

Konkretno, bilo bi bolje da Službeni glasnik profit koji ostvaruje zahvaljujući monopolu dobijenom od države uplaćuje u budžet. A da onda Ministarstvo kulture taj novac deli privatnim izdavačima na osnovu projekata podnetih na konkursu koji se raspisuje nekoliko puta godišnje.

Ilić zaključuje da promene prvo moraju krenuti od obrazovanja i politike, dok tržište dolazi tek na kraju. Kao šlag na tortu, valjda. Ali, ako političari tako uspešno, kao što on tvrdi, drže pod kontrolom ekonomiju (koja im je u principu najdalja), zar će biti tako naivni da iz ruku ispuste obrazovanje koje još više kontrolišu, a pogotovo samu politiku koja je, to je notorno, po samoj prirodi stvari potpuno u njihovim rukama.

Lek za svaku oblast društvenog života u Srbiji – počev od ekonomije, preko zdravstva i školstva, do kulture – jeste: više tržišta, manje države. Mnogo više prvog i mnogo manje drugog. Dok se na političkom tržištu ne pojavi neko ko to nudi i dok on ne pobedi u slobodnoj političkoj utakmici na izbornoj pijaci, Srbija će tavoriti. To je prva stvar koju treba da razume inteligencija u Srbiji.

Mijat Lakićević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime