Teško shvatamo da govorenje strancima, nezavisno od toga da li ga prihvataju a pre toga razumeju, nije nezavisno od govorenja nama. Odnosno, govorenja među nama…
Mladi i kao takav osveženje na našoj političkoj sceni, predsednik DSS, traži da se Spomenik zahvalnosti Francuskoj premesti na skrovitije mesto. I tako kazni sadašnja Francuska a ne Protokol njenog Predsednika, što je našeg na velikom skupu u čast Stogodišnjice primirja u Velikom ratu, smestio gde ga je smestio. Francuska, jakako, nije nas pitala šta da radi njen Protokol! Gledala neki svoj interes, možda čak htela da opomene ili kazni, preko našeg predsednika i nas! Normalno, i ignoriše zasluge naših predaka…
Pre tog skupa, „skandal“ je bila zastava „samoproglašene države“ u pariskoj katedrali Notr Dam. (Uzgred, je li svojevremenu Republiku Srpsku Krajinu, proglasio i Sabor Republike Hrvatske? Obavezna kontra: „To je nešto drugo!“, isto je što i „Mi, Srbi, nešto smo drugo!“). Republika Francuska je trebalo da odredi, zapravo nas da pita, čije će zastave biti a čije neće? I to u jednom hramu, a Republika Francuska je, za razliku od Republike Srbije, stvarno sekularna! Što se praktično traži kažnjavanje nekadašnje Francuske, one kojoj je i podignut Spomenik (kao i zdrav razum!), nema veze. Što je dozvolila ovakvo potomstvo? On i brojni koji se oglašavaju isto, još ne traže kaznu za naše pretke koji su taj spomenik naručili, izgradili i postavili, a kad će, ne znamo…
Zna on da taj skup nije bio praznovanje pobede i skup pobednika, već praznovanje primirja. Zbog čega je premijerka u Velikom ratu pobeđene države, stajala uz predsednika države pobednice, dok premijerke druge pobednice ili još bolje njene kraljice, nije ni bilo. To je bio taj skup, po njegovom organizatoru. Republici Francuskoj, ne Republici Srbiji. Zvao je i raspoređivao kako je hteo, kao što na naše obeležavanje primirja (manevre), ni tog organizatora ni druge nismo hteli da zovemo… Zna on i da se Francuzi, „obični“ i „odgovorni“ zbog toga se neće potresti, najverovatnije ni „čuti“ šta je rekao lider jedne od naših brojnih vanparlamentarnih stranki. Zna i ono što neće priznati: nije to ni uputio Francuzima, već našim biračima. Ne zna samo da naučnik i profesor univerziteta ima više odgovornosti od političara i „pisaca redakcijama“, za ono što javno govori. Pogotovu za moguće, i logične odgovore! A pošto njegovo govorenje naši slušaju, i za njihove međusobne razgovore i odgovore…
Slične su vrste uobičajena „zgražavanja“, na primer, što Kolinda obu čizme kakve su nosile „Zenge“. Zamislite, predsednica Hrvatske određuje ko se borio za Hrvatsku, a ne mi!!! Sa odobravanjem pominjemo staro: „Kadija te tuži, kadija ti sudi!“, kad tuže nas, ili sude nama. Naravno ili meni, ja spadam u nas! Ako smo mi (ja) kadija, sve je u redu… Mada znamo kako je sudio kadija, iz odgovarajuće narodne pričice. Ali nije teško videti, nabrojali smo par primera, kako volimo biti kadija u odnosima sa drugima. Ako to mogu biti i države, njihovi sadašnji i nekadašnji stanovnici i državnici, kako da ne bude i komšija? Oko komšijskih i svakodnevnih odnosa, nimalo „istorijskih“?
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
U zivotu, u politici, narocito u diplomaciji NISTA NIJE SLUCAJNO !!! Kako je tretirana Srbija i predsjednik Vucic , poruka je Francuske svima nama, ali i onim koji su dali zivot u velikom ratu!!!
O tome su se gotovo svi slozili………. pa je stoga dobrodosao i tekst sa drugacijim misljenjem!!!
Drugacije misljenje , na osnovu dokaza, cinjenica, znanja, nekih do sada nepoznatih informacija…..itd……… Od svega toga u ovom tekstu, nema nicega , punto naklapanje……………….
Посматрање света искључиво у светлости својих потреба, жеља и интереса, тражење истомишљеништва тамо где га из много разлога не може бити, те инфантилна наклапања о томе, ко кога у овом свету воли или не воли, на чијој је страни итд, представља израз једног примитивног става који одражава иста таква бића, мада се она и у дипломатији нашла, израз дакле једног неразвијеног мишљења, тако рећи једне мисаоне незграпности људи који не могу да прерасту своју схему перцепције и који не могу да се од појединачног, групног и локалног узнесу до општег и заједничког и универзалног чак и када оно не скрива своје зло нити нуди своје добро. Иво Андрић пише о еволуцији свести у Срба, на примеру три генерације породице Ненадовић („Историја и легенда“Београд 1981). Прота Матеја нашао се у посети Кијеву. Око једне цркве видео је мноштво топовских ђулади поређаних у облику споменика. Одушевио се, зажелео је да их понесе… Да смо тога имали, пише он, ми бисмо Турке у тој и тој битци надбили. Једва су му објаснили да је то украс, споменик руским победама, и није намењен за војну помоћ православној браћи.