Zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja postao je jedan od najznačajnijih alata novinara u Srbiji. Međutim, zbog konstantne trke sa rokovima, pod pritiskom da se priča mora objaviti, uz izostanak svesti o javnom interesu unutar institucija, slanje zahteva može postati problem.
Priče o partijskom zapošljavanju u Bezbednosno-informativnoj agenciji, doktoratu Jorgovanke Tabaković, koji je delom plagijat, o tome kako je ministar zdravlja Zlatibor Lončar omogućio kriminalcu bliskom zemunskom klanu da izbegava suđenja, izveštaj o imovini Siniše Malog, samo su neka od saznanja koja su stigla do javnosti zahvaljujući zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Iako je ovde reč o istraživačkim pričama koje se pripremaju duži period, novinarima su dobro poznate situacije kada je informacija što pre potrebna. Ipak, čekanje od 15 dana da dobiju odgovor na zahtev jeste nešto na šta novinari pristaju. Međutim, ponekad se čeka mnogo više od toga…
Duge crne mrlje umesto odgovora
Maja Leđenac, novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) i Radija Slobodna Evropa, priseća se za Cenzolovku slučaja iz 2017. godine, kada je biran novi glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio-televizije Vojvodine. VOICE je zahtevao od RTV-a da im dostavi radne biografije učesnika konkursa.
Odgovor je stigao tek nakon druge žalbe povereniku za informacije od javnog značaja, ali uz brojne intervencije kojima se iz biografija, osim imena i prezimena, ne može praktično ništa reći o kandidatu. Zacrnjeni su obrazovanje, radno iskustvo, nagrade.
Tek nekoliko meseci kasnije stigla je naredba poverenika da javni servis mora da javnim učini biografiju glodura Prvog programa RTV-a Nenada Ćaćića.
„Građani su imali pravo da znaju ko su kandidati i ko su ljudi koji će voditi javni servis koji oni plaćaju. Da ne govorimo o tome da su ljudi zbog ovog slučaja smena i promena na RTV-u uveliko bili na ulicama i da su protestovali protiv tih odluka. Veoma je frustrirajuće kada ne možete da ispunite svoju društvenu ulogu i objavite informacije koje predstavljaju javni interes. Tekstovi su bili na čekanju, komunikacija sa poverenikom intenzivna. Ovo je jasan primer kako naši čitaoci i građani Srbije gube kada novinari nemaju u rukama osnovne alate pomoću kojih mogu da im dostave relevantne informacije”, poručuje Maja Leđenac.
Izbegavanje odgovora i u banalnim slučajevima
Nije uvek slučaj da institucije izbegavaju odgovor zbog „teških pitanja“. Da su situacije ponekad prilično banalne, pokazuje slučaj novinarke Gorice Nikolin. Ona od 2014. sa Institutom za onkologiju Vojvodinu komunicira putem zahteva, jer, kako kaže, u PR službi te ustanove smatraju da je svaka komunikacija s medijima odavanje informacije od javnog značaja.
Uglavnom je tražila odgovore na pitanja u vezi sa listom čekanja na terapiju zračenjem. Telefonom joj je sugerisano da je „na njoj samo da pošalje zahtev, a da će joj odgovori stići u roku od dva dana“.
Kada je krajem prošle godine tražila informacije o listama čekanja za zračenje, odgovor joj nije stigao. I posle upozorenja Institutu da joj nisu odgovorili i da će se žaliti, naišla je na zid. Onda je uputila žalbu u kojoj je skrenula pažnju na višegodišnju praksu institucije da im pitanja šalje u formi zahteva, a da joj odgovori dolaze u „običnom“ mejlu, a ne kao odgovor na zahtev.
„Odgovori su mi stigli ubrzo posle žalbe, prvi put u formi zvaničnog odgovora, sa svim traženim informacijama. Dakle, zakon se ipak može poštovati“, objašnjava apsurdnu situaciju Gorica Nikolin.
Da su sve češće situacije u kojima institucije traže da se sva pitanja dostavljaju u formi zahteva, potvrđuje i urednica CINS-a Milica Šarić. Jedno od poslednjih iskustava imala je sa Prvim osnovnim sudom, koji je tokom 2018. ostao bez portparola. S obzirom na to da nisu znali ko će da odgovori na pitanja, pokušali su da se pozovu na Zakon o slobodnom pristupu informacijama.
„Razumem njihovu muku, ali meni je odgovor bio potreban brzo, ne nakon 15 i više dana. Posle malo insistiranja, rekli su da će videti šta mogu da urade. Srećom, odgovor je ubrzo stigao“, kaže Milica Šarić.
Ona dodaje da je nedavno jedna institucija samoinicijativno njena pitanja tretirala kao zahtev – iako pitanja nije poslala uz pozivanje na taj zakon.
„Nisu me o tome ni obavestili, već su mi, kad sam zvala telefonom da urgiram za odgovore, objasnili proceduru koju oni poštuju. Čula sam da neke institucije plaćaju savetnike da na sve moguće načine izbegnu da odgovore na zahteve, ali ovo je neki novi vid uputstva kome ne znam ni izvor ni razlog. Osim odugovlačenja“, priča Milica Šarić.
Bezobrazno kalkulisanje
U kancelariji poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kažu da nisu nadležni za „davanje mišljenja o obavezama pojedinih institucija u pogledu procedure postupanja po zahtevu novinara za davanje odgovara na pitanja koja je postavio, osim kada se radi o zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja“.
Po pitanju zahteva, međutim, neretko se oglašavao bivši poverenik Rodoljub Šabić. Govoreći na tribini „Pravo javnosti da ućuti“ u Novom Sadu, tada još uvek aktuelni poverenik za informacije izjavio je da se 90 odsto žalbi odnosi na ignorisanje institucija. U gotovo dve trećine slučajeva, kako je objasnio Šabić, institucije dostave tražene podatke već na zahtev poverenika da se izjasne zašto podaci nisu dostavljeni.
„Dakle, tu se očigledno bezobrazno kalkuliše, ko se žali – dobiće, ko se ne žali – neće“, poručio je pre godinu dana Šabić.
Problematične su i situacije kada institucije odbijaju da pošalju odgovor ili kada traže produženje roka za dostavljanje odgovora, a potom ni posle tog roka ne dostave odgovore. Već godinama, zbog nedostavljanja podataka na osnovu zahteva, poverenik godišnje primi između 3.000 i 4.000 žalbi. Upravo zbog toga više od 80 organizacija i medija, koji su okupljeni oko inicijative „Srbija do informacija“, traži da se povećaju novčane kazne i prinudna naplata kada organ odbija da dostavi informacije i plati kaznu.
„Kako je trenutno stanje neodrživo, potrebno je ustanoviti adekvatan mehanizam za izvršenje zakona u slučajevima kada organi javne vlasti gotovo svesno ne žele da postupaju po odredbama zakona. Iako je stepen izvršenja rešenja poverenika iz godine u godinu jako velik, svi korisnici zakona vrlo često ostaju uskraćeni za informacije i podatke koji se odnose na krupne ekonomske poteze države, odnosno organa vlasti, o raspolaganju velikim finansijskim ili materijalnim resursima“, navodi inicijativa u svojim zahtevima.
Još jedan karakterističan slučaj zloupotrebe zahteva pokazan je i na još jednom primeru VOICE koji je u 2018. godini otkrio da je firma sa samo jednim zaposlenim zaradila milione kao podizvođač radova za JKP „Gradsko zelenilo“.
Iako su novinari VOICE tražili da im se dostave ugovori koje je javno preduzeće potpisalo sa privatnikom, iz „Zelenila“ je brzo stigao odgovor da zbog „povećanog obima posla“ ne mogu da odgovore u roku od 15 dana, te su se pozvali na član 16 stav 3 Zakona o slobodnom pristupu informacijama, tražeći 40 dana da dostave dokumenta. Od dana kada je zahtev poslat pa do objavljivanja teksta prošlo je više od šest meseci, a novinari ni u tom roku nisu dobili tražene informacije.
Insistiranje na slanju zahteva ili traženje dužeg roka za odgovor nisu jedine cake koje se koriste protiv novinara u večitom cajtnotu. U nadi da će vreme u kome je priča aktuelna proći ili da će novinar odustati od svog teksta, nije retkost da institucija u poslednjem trenutku odgovori da u stvari odgovore na postavljena pitanja nema, da tražena informacija ne postoji ili pak da je ona javno dostupna, te da novinari i građani sami mogu da je pronađu. Izbegavanje odgovora ide i u tom pravcu da institucije i organi vlasti navode kako zahtevi nisu dovoljno precizni ili da nisu dostavljeni svi traženi podaci, zbog čega se ponovo šalje zahtev, što znači i novo čekanje.
„Nagrada“ za ćutanje
Zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, poverenik je državnim organima od 2013. do 2017. godine izrekao kazne u vrednosti većoj od 33 miliona dinara. Međutim, naplaćeno je tek 18,7 miliona dinara. I dok su ranije kazne za skrivanje informacija bile 200.000 dinara, njih nisu plaćali funkcioneri ili direktori, već dužnici, odnosno institucije, preduzeća… Šabić kaže da naplata toga nije bila problem jer se plaćalo javnim novcem, i u šali dodaje da je „200.000 dinara za direktora preduzeća malo bolja večera“.
U međuvremenu je promenjen Zakon o opštem upravnom postupku, koji uređuje mehanizam kazni koje izriče poverenik. Time je data mogućnost da se izriču visoke kazne, u rasponu od polovine mesečnog prihoda pravnog lica pa do 10 odsto godišnjih prihoda. Međutim, umesto da se oni koji ne poštuju zakon kazne – uz potpuno ignorisanje od strane Vlade Srbije – došlo se do paradoksalne situacije da oni ne mogu biti kažnjeni. Da bi se kazna izrekla potrebno je da se zna koliki su prihodi pravnog lica.
„Mene je Ministarstvo finansija obavestilo da oni ne znaju koliki su prihodi. Iako, naravno, u Zakonu o trezoru piše da vode javnu knjigu u kojoj su svi prihodi – oni ne znaju“, rekao je Šabić.
U slučaju da se saznaju prihodi, oni koji bi bili potencijalno nadležni za sprovođenje prinudnog rešenja – Vrhovni kasacioni sud, Poreska uprava, Narodna banka, Prekršajni sud i Komora javnih izvršitelja – već su se oglasili nenadležnim.
Time je, po onoj narodnoj izreci, ćutanje zaista zlato.
Zoran Strika
Izvor: cenzolovka.rs
