Ministar (za)rada i socijalne politike Aleksandar Vulin, iz petnih žila, hvali svog pretpostavljenog – premijera Vučića. Jeste da čovek ništa nije uradio, a nije ni mogao ništa ozbiljnije da popravi za ovo „kratko vreme“ od jedne godinice dana. Onaj period, dok je Vučić bio (e)PP vlade, u vreme stolovanja Ivice Dačića, svakako se nigde ne računa. U stvari, sasvim malo se toga uradilo za tih godinu dana, da bi se time Vučićevi ministri mogli hvaliti. Zato Vulin kaže da se uradilo najviše što se moglo u datim okolnostima – to jeste, nije se uradilo ništa – ali je, eto, za početak, Srbiji vraćeno dostojanstvo. Naravno, ministru rada i socijalne politike uopšte ne pada na pamet da objasni narodu u čemu se takvo „srpsko dostojanstvo“ ogleda. Odnosno, o kakvom dostojanstvu države Srbije može uopšte biti govora, ako srpski premijer i njegova vlada nisu u stanju da samoinicijativno pokrenu bilo kakvo pitanje, a o suštinskim da ne govorimo. Za sve se pitaju strani gaulajteri, najpre Majkl Kirbi (američki ambasador u Beogradu), pa onda Majkl Devenport ispred EU, a iza njih čitava svita svakojakih komesara, koji se u Srbiji osećaju kao moćne vojskovođe – one koji svaku bitku dobijaju.
No, kako ne dobiti bitku u Srbiji, kada na suprotnoj strani bojnog polja imaš one koji agresore drže za „prijatelje“. Malo te malo, pa nam, na primer, Doris Pak (kažu da nije rođaka Stanislavi Pak) zbog nekakve naše „neposlušnosti“ natrlja uši. Ta PAKosna Nemica nastupa (ne)oficijelno ispred Evropskog parlamenta, kao predsednik nekakvog samozvanog Odbora za odnose s jugoistočnom Evropom (onom na „zapadnom Balkanu!“). Ne zna se, a nije isključeno, da li se i ona nalazi na platnom spisku srpske „vlade u proširenom sastavu“? Što bi ona bila gora od drugih, pogotovo kada se zna da je nekada radila sa osnovcima – kao učiteljica. Od nje se ima više naučiti nego od svih predsednika država i vlada koje je srpski premijer ove godine posećivao.
Da li se dostojanstvo Srbije ogleda u tome što ona mora da za svaku finansijsku aktivnost, plan ili ulaganja, najpre pita MMF ili Svestsku banku za mišljenje? Ili, gde je dostojanstvo države koja kaže da bi rado povećali plate i penzije (a ne bi ih smanjivali) kada bi se s tim složile međunarodne finansijske ustanove? Otkud dostojanstvo državi koja sama otpisuje deo svoje teritorije, dajući je na tacni Šiptarima. Navodno, ništa se nije moglo ispregovarati bolje od Briselskog sporazuma, jer se nalazimo u takvoj međunarodnoj poziciji, koja nam ne ostavlja puno prostora za manevrisanje. Ako je tako, ko nas je terao (ili ko nas tera) da uopšte „manevrišemo“? Zar nismo mogli, jednostavno, da ćutimo i ništa ne pregovaramo, niti potpisujemo? To jeste, zar nismo mogli da se pritajimo i sačekamo neka povoljnija vremena? Zar smo morali da ukinemo institucije srpske vlasti, barem one na severu Kosmeta (policija, pravosuđe…), iako na njih imamo pravo po rezoluciji 1244? Ne, mi smo navalili da uđemo u društvo koje nas nikako neće, ne želi, a deo njih Srbe prezire. Ne može se živeti od iluzije. Za Zapad Srbija je jedna divlja, primitivna zemlja i oni gledaju na Srbe kao na nižu rasu.
Da Doris Pak i jeste i nije u pravu potvrđuju i novi zahtevi Bundestaga i kancelarke Merkel, koji se danas (nanovo) ispostavljaju srpskoj državi. Ono „unapređenje“ o kome je govorila nemačka učiteljica Doris, svakako je sastavni deo života, pa, eto, tako i Briselskog sporazuma. Merkelova poručuje Srbiji: Hoćete da otvorimo neko poglavlje u pristupnim pregovorima? Pa dobro, neka to onda bude baš poglavlje 35 (ono o normalizaciji odnosa sa šiptarsko-natovskim Kosovom), da se kasnije oko toga ne bismo previše natezali. Zapravo, ovo je jedan vešt potez nemačkih vlasti, koje nikako ne žele da vide Srbiju unutar Evropske unije. Naime, mada se ranije više puta naglašavalo kako uslov za otvaranje drugih poglavlja (osim onog o „dobrosusedstvu“ sa svojom južnom pokrajinom) – u procesu pristupanja Srbije mega EU državi – neće biti „normalizacija odnosa s Prištinom“ (o tome je više puta „slavodobitno“ pričala Tanja Miščević, šef pregovaračkog tima Srbije u pregovorima sa EU); na kraju se ispostavilo da bi to bilo tako, ako se to „sporno“ poglavlje ne bi tretiralo kao primarno.
Da se vratimo na ono Vulinovo „za godinu dana nije moglo bolje“, da bismo shvatili koliko srpska nadobudna vlast potcenjuje i prezire svoj rođeni narod. Samo onaj ko je slep kod očiju nije u stanju da vidi da se oko nas sve raspada, truli, nestaje. Više nema nikakve dileme: ukoliko se ova samoživa, pohlepna i nesposobna vladajuća elita ne ukloni i na njihovo mesto ne dođu istinski patrioti – za nekoliko sledećih godina Srbije neće biti; čak ni ovakve okrnjene (truplo bez udova) kakva je danas. Vojvodina je spremna da udomi novu (vojvođansku) naciju i da se utopi u idiličnu sliku „napredne i pravedne“ austrougarske carevine. Niko ne voli bedu. Otuda mnogi Srbi vrlo lako postaju neki drugi (nije važno koji), bežeći od onoga što su njihovi roditelji, prijatelji, a i oni sami. Zato se ne treba čuditi ako se Srbi iz centra Srbije, koliko sutra, preimenuju u Šumadince („Šumadija jes’ malena, al’ je hrabra i poštena“); i uz državnu himnu „Šumadijo oj, rodni kraju moj!“ krenu u pohod na svoje neprijateljske pretke.
Neki tvrde, da čovek od sebe samog nikako ne može uteći. To je, izgleda, tačno u svakom drugom slučaju, osim kada je Srbin u pitanju.
Za www.koreni.net
T. Rajić
