Biblijska sudbina Srbina

2
543

Iz takvog semena mogao je da se izlegne i izraste samo div, sposoban da podnese svaku teškoću ovog života. Takav čovek je mogao da bude i orač i kosač, ali i ratnik. Mogao je da bude sve, osim ološa i izdajnika.

Veliki civilizacijski skok je nastao u duši Srbina kada je došao u položaj da prihvati ralo i motiku. Upravo ralo i motika su mu dali specifičan karakter koji ga je u svim odlikama približio, ali ga nije stopio sa evropskim tradicijama i načinom života. Sablja mu je uvek bila lakša od pluga. Srbin je teško prihvatio ralo, ali ga je čvrsto držao kad ga je prihvatio. Svi njegovi snovi i pesme su se posle toga preneli sa čuvanje ovaca, na livade, na njive, dolove i volove. Uzorane njive i livade su postale njegov ideal i simbol sreće i zadovoljstva. U isto vreme, one su kasnije postale i njegova zla sudbina.

Mnogo bratske krvi je proliveno na međama kad je deljena dedovina. U tim podelama svakom je izgledalo da je njegov brat dobio veći ili bolji deo. Samo podela njive i emancipacija žene je mogla da uništi bratsku ljubav i poštovanje. Imetak je postao njegov usud, pa se najgore negativne ljudske odlike razviše kada dođosmo do međe. Sudbina biblijske braće Kaina i Avelja nije mimoišla ni Srbina, i ta biblijska priča izgleda da kod nas nije bila pročitana do kraja.

Bratstvo koje je bilo na samom vrhu ljubavi i poštovanja je postalo manje značajno u odnosu na veličinu njive i livade, pa su međe u mnogim slučajevima srušile bratsku ljubav. Dakle, zaključak je da su ekonomski interesi bacili u drugi plan najplemenitije osobine koje je ovaj narod doneo i potom ovde odnegovao. U tom smislu srpski seljak se u duhu približio ostalim civilizovanim narodima, ali na način koji ga čini neprirodnim. Razlog za ovu tvrdnju je u činjenici da su nesporazumi oko međa rešavani na daleko suroviji način.

Srbin koji je bio spreman da pogine za brata i njegovu decu postao mu je neprijatelj onog momenta kada se između njih našla međa. Takvo stanje smo nasledili u 20. veku i bukvalno ga proživeli u njegovoj prvoj polovini. Svedoci smo mnogih tužnih sudskih sporova između braće u periodu između 1950. i 1960. godine koji su se odnosili na sitne sirotinjske, bratske podvale. Da bi dobio dečji dodatak ili ishranio decu, brat koji je otišao u grad je svoje nasleđe od jednog hektara zemlje prepisao svom bratu koji je ostao na selu. Kad je došlo vreme da mu se vrati njegov imetak, malo ko je u Srbiji bio spreman da bratu vrati ono što mu je kao očevina pripadalo.

Bila je to naša realnost, koja je iskazala najružniju stranu bratskih odnosa i naših karaktera. To je bio razlog što su mnoge bratske ljubavi uništene za sva vremena. Sa njima je zatvorena ona stranica knjige koju su ovim povodom napisali oni koji su veličali srpski seljački karakter. I ona je srušena pred surovošću ekonomskih koristi koja je i kod Srbina s vremenom postala jača od bratske ljubavi.

I pored svih zamerki, ovog malog čoveka karakteriše neshvatljivo velika duša. Mnogo je primera koji bi mogli da potvrde ovaj stav, pa je impresivan opis te veličine u pripovetki Branislava Nušića koji je opisivao događaje u Bregalničkoj bici, u kojoj je i sam bio učesnik. Dirnut jednim prizorom, Nušić opisuje situaciju u kojoj su dva srpska vojnika dobila zaduženje da sprovedu trojicu zarobljenih Bugara. Pošto je jedan od zarobljenika bio ranjen, i nije mogao da nastavi put, Srbin koji je bio u pratnji ga je natovario na leđa i nosio prema zadatom cilju. Pri tom je morao da mu preda svoju pušku u ruke. Jedini zaključak koji je Nušić iz toga izveo bio je:

„Neka se zna da je to učinio srpski vojnik Petar Dabić.“

Može li savremenik da zamisli tu scenu i naučni radnik da objasni ljudsku veličinu tog vojnika? Slična svedočenja nalazimo i u tekstovima Arčibalda Rajsa, koji opisuje scene u kojima srpski gladan vojnik svojim sledovanjem hrani neprijateljskog ranjenika. Pred tom veličinom ostaje nam samo da se poklonimo i da žalimo što naši duhovi ne dosežu do nivoa njenog razumevanja. Ostaje nam samo da se zastidimo pred tom veličinom zbog toga što se nikad niko nije setio da tu veličinu predstavi generacijama koje su došle posle Petra Dabića. Nama koji dajemo sebi za pravo da se bavimo ovom problematikom ostaje sećanje, a sa njim ili divljenje ili kajanje. Divljenje što saznajemo i tako nešto i kajanje što smo ostali slepi i nemi pred tim veličinama koje već odlaze u zaborav.

Srbin se nikad nije odlikovao nekom preteranom religioznošću, ali je kletvu i zakletvu oduvek poštovao, često i više od svih božanstava i svetinja. Ona je i danas jaka u normalnom ljudskom biću, čak i kod ateista.

Niko u ovom rodu nije postao tako veliki nevernik da se nije uplašio od kletve i ako je izigrao zakletvu. Razume se, i od ovog pravila ima izuzetaka, pa se u svemu što na ovom svetu postoji nađe i ponešto škarta. U ovakvom tumačenju pojma „zakletva“ ne uzimaju se u obzir oni kojima je zakletva uzrečica. Takve zakletve ne dopiru do svesti onih koji ih jeftino prodaju i koriste tretirajući ih na način koji se ne razlikuje od psovki.

Kletva i zakletva su deo našeg nacionalnog duha. One su u velikoj meri postale deo nacionalne kulture i mitologije. U duši našeg čoveka snažno je odjekivala, a i danas se često čuje Lazareva kletva. Sa tim i takvim odnosom prema njoj, ušli smo u 20. vek kao zemlja seljaka, kao država koja je bila agrarno prenaseljena. Samo takva zemlja je mogla da izdrži ratna razaranja i sva druga iskušenja koja joj je taj vek doneo. Ništa na ovom svetu nije tako snažno kao seljačka leđa koja su spremna da nose svaki teret koji se može zamisliti.

Mučeći svoju muku i noseći teret vremena u kome živi i sudbinu države koju su vodili nerazumni ljudi, samo takav čovek je mogao da obezbedi opstanak nacije kojoj pripadamo. On nije mogao da razvije spekulativni duh, niti duh šićardžije, pošto je morao da ima svest o tome da ni od koga ništa ne može da dobije, osim od svog znoja i žuljeva. U takvom okruženju, on je morao biti čestit i častan čovek, spreman na svaku žrtvu, od života do imanja i dece. Ta spremnost je bila i ostala deo njegovog bića i karaktera.

Sve je počinjalo od seljačke kolevke i ljuljaške u kojima su nas kao decu majke nosile na njivu. Njih su kačile na kakvo drvo, dok su obavljale seoske poslove. Te kolevke, pa čak i sećanja na njih, danas sistemski uništavamo.

Iz takvog semena mogao je da se izlegne i izraste samo div, sposoban da podnese svaku teškoću ovog života. Takav čovek je mogao da bude i orač i kosač, ali i ratnik. Mogao je da bude sve, osim ološa i izdajnika.

Njegovoj veličini su sa pravom posvećena sjajna dela naše literature, ali i ona već odlaze u zaborav pred najezdom perverznog i dekadentnog šunda i kiča koji dolaze sa Zapada. Najgore je to što smo dočekali da se stidimo tog čoveka, našeg seljaka, u uverenju da on ne pripada savremenoj civilizaciji. On joj zaista ne pripada, ali samo zbog toga što je ona dobila dekadentne forme moralne perverzije koju on nije poznavao.

Iskrenost Arčibalda Rajsa

Iz mnogo razloga ne iznenađuje nas divljenje koje nalazimo u delu Arčibalda Rajsa koji je u rovu upoznao Srbina i o njemu napisao najlepše hvalospeve ovoga sveta. Sa velikim oduševljenjem mu se treba pridružiti. On zaslužuje da se budućim generacijama prenese u nasleđe slika koju je formirao o nama. Ona je iskrena i kad nas veliča i kad nas grdi. Niko nas sa toliko poštovanja nije kritikovao niti savetovao.

 

Izvor: Stanje stvari, Večernje novosti

2 KOMENTARA

  1. Mislim da srpski narod nije smogao snage da dosegne “biblijsku sudbinu”, koja, sama po sebi, nije nešto mnogo prijatno. Naša je sudbina više farsična, nešto kao u “Kralju Ibiju”. Mislim na Žarijev komad, u kojem se jedan klovn iživljava pred senilnim, budalastim narodom.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime