Biće kako niko neće

Na Kosovu i Metohiji više ništa nije isto od kada je uprkos snažnom otporu Srba sa KiM da do toga ne dođe, pre tačno pet godina 19. aprila 2013. godine, parafiran Briselski sporazum. Dokument koji u svemu šteti interesima države Srbije i isto tako u svemu priznaje faktičku, bezbednosnu i sudsku nadležnost kosovskih institucija

Sve za šta su vlasti Srbije dale svoju saglasnost, ispunjeno je ili postoji više nego puna spremnost da bude ispunjeno. Albanci sa KiM, kao što znamo, nisu se baš preterano angažovali.

Ipak, nakon svega sve su glasniji pozivi i najave da se sa njega povuče potpis, kako kaže Ivica Dačić koji je sasvim neočekivano pomenuo povlačenje potpisa sa Briselskog sporazuma a onda to i ponovio nekoliko puta rekavši da je isto predložio i Vučiću čiji odgovor nije želeo da iznese u javnost. Ipak je državna politika njihova lična stvar. Ovaj poziv se može shvatiti višestruko ali se u namere mora sumnjati, kao i kod svakog drugog istaknutog političara u Srbiji uostalom, naročito onih sa podužom karijerom prepunom neprijatnih iznenađenja. Ovaj stav možda dugujemo Rusima koji u poslednje vreme pružaju otvorenu podršku Dačiću.

Naime, Rusi su usvojili potpuno drugačiju taktiku od Zapada kada „vrbuju“ one koji će zastupati i njihove interese. Oni ne love mlade talente, ne ulažu novac u njihovo obrazovanje i oblikovanje karaktera, već onima koji su sasvim očigledno na korak od gubitka svog političkog autoriteta i uticaja, pružaju podršku. Takvi političari je rado prihvataju, mnogo su jeftiniji od onih u koje tek treba ulagati, izuzetno su dosledni i privrženi.

Setimo se, Tomislavu Nikoliću je ruska podrška pružena pri isteku predsedničkog mandata ali takođe i Šešelju odmah po dolasku iz Haga. Ubrzo se u oba slučaja pokazalo da je bilo uzaludno ali barem ništa nije koštalo. Danas je Ivica Dačić taj koji u javnosti uživa najveću podršku prijateljski naklonjenih Rusa. Ni jedna od tih strana u tom savezu ne može puno da izgubi, narod i država su jedini koji mogu.

Ipak, naizgled se nazire kraj agonije sa samoponižavanjem pred albanskim separatistima. Ali, sasvim izvesno, tek naizgled.

Briselskim sporazumom predviđeno je i učinjeno mnogo na konstruisanju albanske državnosti na Kosovu i Metohiji što je učinjeno potpuno svesno i posvećeno kada je u pitanju srpska strana. I ne samo nečinjenje albanskih separatista već nerazumna upornost srpske strane da bez jasnih zahteva na albanskoj „saradnji“, koja opet njima ide u prilog, ukazuje svesno i planirano pristajanje na gubitak državne teritorije, integriteta i državnosti. Čak i prema šturom opisu Briselskog sporazuma sa sajta Vlade Srbije (http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757), nedvosmisleno se može zaključiti da je svaki korak bio ne potez očajnika ili naivnog pregovarača već saučesnika u amptiranju dela srpske teritorije.

Sada već postoji opravdana uverenost kosovskih Srba da su još sukobi sa albanskim policajcima 2011. godine na severu KiM, kada je pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen jedan pripadnik te službe, zapravo bili deo režirane predstave za podizanje tenzija čime se mogla opravdati žešća reakcija, u to vreme, KFOR-a. Često i u vidu bezrazložnog otvaranja vatre i ranjavanja srpskih civila koji su protestovali protiv nametanja albanskog uticaja na sever pokrajine.

Tadićev režim nije bio spreman na potpune ustupke jer sve što su do tada učinili ionako je daleko nadmašilo njihove prethodnike, a onda su na izborima, uz zaklinjanje i suze Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića da će poništiti „sve Borkove dogovore“, oni i došli na vlast. Ako se premašivanje rezultata dotadašnjeg dijaloga u Briselu može smatrati „rušenjem“, onda su to i učinili. Naime, sve ono što Tadićev režim nije smeo da sprovede, Vučićev jeste. Primera radi, Ustavni sud Republike Srbije svojom odlukom broj IUO321/2013 (Službeni glasnik 98/11) poništio je raniju uredbu Vlade Republike Srbije o prelasku administrativne linije prema Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohiji (sporazum o IBM) na kojoj se zasnivao postignuti dogovor Borka Stefanovića. Umesto toga, Vlada Aleksandra Vučića tu odluku nikada nije sprovela, naprotiv, učinjeno je suprotno.

– Decembra 2012. godine neshvatljivom brzinom, angžovanjem građevinske firme iz Novog Pazara, uz prisustvo naoružanih pripadnika srpske policije i žandarmerije, izgrađeni su „integrisani“ prelazi između KiM i ostatka Srbije i to nekoliko kilometara dublje ka centralnom delu nego što su do tada bile razmeštene patrole KFOR-a, EULEKS-a i srpske policije. Nakon tačno dve godine, decembra 2014., na njima je počela da funkcioniše klasična carina. Ovaj događaj u javnosti je predstavljen kao iznenadno „otkriće“ masovne (lažne) grobnice u Rudnici, nekoliko kilometara od administrativne linije sa KiM, o čemu su medij izveštavali baš tog dana.

– Po parafiranju sporazuma, aprila 2013., pristupilo se organizaciji kvazi-izbora po sistemu kosovskih separatista za predstavnike lokalne vlasti. Pre toga bez ikakvog objašnjenja, i suprotno srpskom zakonodavstvu, legitimno izabranim predstavnicima Srba oduzeti su mandati a na njihova mesta dovedeni su anonimni i Srbi spremni „na saradnju“ sa Vladom iz Beograda ali i onom separatističkom iz Prištine. Na taj način, više nego bilo kojim potezom ranije, ilegalna separatistička vlast dobija na legitimitetu.

– Istovremeno je najavljena i integracija pripadnika srpskog MUP-a sa severa KiM u tzv „kosovsku policiju“. Do održavanja kvazi-izbora najavljeni predlog je važio „samo za one pripadnike koji to budu želeli“ dok će ostali primati platu i dalje iz budžeta Republike Srbije. Naravno, albanska strana je to videla sasvim drugačije i doživela samo kao prvi korak odnosno „pravni okvir za integraciju srpske zajednice na severu Kosova u kosovske institucije. Ovo se smatra istorijskim pomakom, budući da je dve godine pre toga bilo nezamislivo da će slično rešenje biti prihvaćeno“ navodi se u izveštaju izrađenom u okviru projekta Foruma za bezbednosna istraživanja: Beograd – Priština -Tirana. Dačić je srpske državne institucije počeo da naziva „paralelnim“, što ga sa pozicije tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije koji je o sporazumu pregovarao i parafirao ga sa Hašimom Tačijem, vođom albanskih terorista sa KiM pravosnažno osuđenim na deset godina robije za ubistvo pripadnika srpskog MUP-a radi otcepljenja pokrajine, dovodi u red najsramnijih državnika sa ovih prostora. Kasnije će mu se pridružiti i Vučić koji će uspeti da Tačija i Haradinaja dovede na vlast a INTERPOL-ove poternice za njima učini „nevidljivim“. Srbi su integrisani u tzv „kosovsku policiju“ tek nakon što je separatističkoj „vladi“ u Prištini dostavljena lista srpskih policajaca 11. decembra, dakle, mesec dana po održavanju prvog kruga separatističkih izbora i to bez prava ne samo na izbor već i pod pretnjom gubitka posla i izvora prihoda čak ako i kao penzionisani, bivši pripadnici ove službe, odluče da napuste KiM i žive na drugom mestu. Dakle, potpuno nezakonitim ugrožavanjem egzistencije, a što je regulisano tek „zaključkom“ Vlade Srbije na jednoj od sednica, što se ne smatra pravnom odlukom, već je u rangu predloga i ne podleže obavezi objavljivanja u Službenom glasniku. Time je Vlada oprala ruke od zločina koji je de fakto počinila naročito kada se uzmu u obzir pretnje otkazima, progonom i drugim metodama psiho – fizičkog zastrašivanja.

– Poslednji u nizu krupnih koraka odustajanja od suvereniteta jeste ukidanje srpskih sudova, osnivanje novih po zakonima tzv. „republike Kosovo“ te pritisak na sudije da polažu zakletvu separatističkom sistemu, konkretno pred Hašimom Tačijem u svojstvu tzv. „predsednika Kosova“ kako bi mogli da „zakonski“ obavljaju novu dužnost. Čak i da imaju ma kakvu korist od toga Srbi koji žive na KiM, a nemaju, povlačenje nadležnosti u zakonodavstvu predstavlja katastrofalan poraz države koju joj je zadala sopstvena Vlada.

Nije teško setiti se da je Zapad zahtevao aktivnije Vučićevo angažovanje u Briselskom dijalogu čime je Evropska unija, u početku kao premijera a danas i kao predsednika Srbije, dodala mnogo na težini ovom pogubnom procesu, što po svemu sudeći ni samom Vučiću to nije palo teško. Ubrzo po slamanju otpora na severu KiM poslujući uvek istom metodom, Vučić je uspostavio apsolutnu strahovladu i punu kontrolu ugrožavajući preostale Srbe kao niko do sada. Prvi od javno progonjenih a potonji saveznik i saradnik u sprovođenju Vučićeve politike na KiM bio je Zvonko Veselinović. Nakon što je „priznao“ da ga je Tadić naveo da gradi alternativne puteve, Veselinoviću je oprošteno prisvajanje 32 kamiona u vlasništvu Hipo Alpe Adria lizinga, ukinut pritvor i dodeljena većina tendera koji na KiM, kada ih organizuje Vlada Srbije, predstavljaju najtamniju nijansu sive ekonomije. Prisustvo brojnih pripadnika Žandarmerije u neobeleženim, crnim uniformama, zamenili su ljudi Zvonka Veselinovića koje već odavno predvodi njegov kum, Milan Radojičić.

Nije tajna ni da aktivisti „Srpske liste“ radije nose kontaktna sočiva nego naočare koje imaju tu nezgodnu osobinu da lako pucaju pod Radojčićevim šamarima. Članovi Vučićeve liste koji su uspeli da sačuvaju naočare sa kojima su pristupili stranci, smatraju to svojim najvećim političkim uspehom. U tome je sav uticaj i interes „države Srbije“ na Kosovu i Metohiji koje je Vučić uspeo da „sačuva diplomatskim naporima“. AC

Briselska zvezdica u gornjem desnom uglu naziva Kosovo*, koja podseća na privremenu upravu pokrajinom po Rezoluciji 1244, doživela je sudbinu Jahjaginog „proročanstva“ da će se istopiti kao pahulja. Posle dobijanja međunarodnog pozivnog broja za „geografsku oblast“ kako to voli da kaže Marko Đurić, a ukidanja pozivnog broja koji važi za ostatak Srbije, svaki znak interpukcije osim uzvičnika više nema smisla. Sa briselskom zvezdicom topio se i ostatak srpske državnosti i privrede. Rudnik Trepča, Ski-centar Brezovica, Telekom…državno zemljište, zgrade, fabrike pripale su onima koji danas mogu da diktiraju pa i da kažnjavaju u slučaju da srpska strana po bilo kom pitanju zabrani njihovu aktivnost ili učešće na međunarodnim skupovima pa i onim poput rukometne utakmice u Srbiji prošlog meseca.

Za sada se Vučićeva vlada hvali još jedino sačuvanim obrazovanjem i zdravstvom…Januara ove godine ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Mladen Šarčević obišao je srpsku školu u Orahovcu. Suočavanje sa pravom kosovskom realnošću ganulo je ministra te je po ugledu na svetske ličnosti od značaja koje se zalažu za ugrožene vrste, doduše najčešće životinjske, i on organizovao donatorsko veče „za podršku obrazovanju na Kosovu i Metohiji“. Prikupljeno je 9 miliona dinara za koje je rečeno da će biti ravnomerno podeljeni svim srpskim školama na Kosovu i Metohiji.

Ovaj događaj ne bi bio tako ogavan da sledeća vest na sajtu Ministarstva prosvete R. Srbije, objavljena nekoliko sati kasnije tik uz ovu, nije bila najava ministra Šarčevića da će to ministarstvo za rekonstrukciju Osnovne škole „Branko Radičević“ u Novom Beogradu izdvojiti oko 18 miliona dinara. Ne možemo da zamislimo kakva bi tek razmera bila kada bi smo uporedili broj škola i učenika na Kosovu i Metohiji, gde se na nivou Srbije rađa najveći broj srpske dece sa, ipak jednom, Osnovnom školom u Beogradu. To nažalost nije lak zadatak kaže sagovornik Magazina Tabloid koji insistira na anonimnosti iz bezbednosnih razloga, inače odličan poznavalac prilika u prosveti na Kosovu i Metohiji.

„Na to pitanje ne mogu da odgovorim precizno. Što se tiče broja škola taj podatak možda i može da se nađe na sajtu Ministarstva prosvete ali broj učenika i nastavnika kriju kao zmija noge. Odavno je broj nastavnika na Kosovu i Metohiji premašio broj učenika ali su ti nastavnici moćna glasačka mašina SNS-a pa u to niko ne dira“ kaže on ukratko.

Dokle će takvo stanje biti održivo nije izvesno ali jeste budućnost srpskih škola u pokrajini za koje već pomenuti šturi opis sadržine Briselskog dijaloga na sajtu Vlade Srbije iz 2013. godine u članu 4 precizira:

„…U skladu sa nadležnostima dodeljenim Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonom, opštine učesnice će imati pravo da sarađuju u kolektivnom sprovođenju ovlašćenja kroz Zajednicu/Asocijaciju. Asocijacija/Zajednica će imati pun nadzor nad oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanizma i ruralnog razvoja“.

Dakle, pitanje je dana kada će i srpska prosveta i zdravstvo biti javno obznanjeni kao državni resori „usklađeni sa kosovskim zakonima“.

U ovako organizovanom i strogo kontrolisanom procesu stvaranja nove nacije, iskrsao je sasvim neočekivani problem. Naime, poslednjih mesec dana uočljivo je intenzivno uvećanje broja Albanaca na Kosovu i Metohiji u izjavama srpskih političara, pre svega Aleksandra Vučića. Od čak tri miliona, kod botova na društvenim mrežama, pa do oko i preko 2 miliona kod srpskih zvaničnika. Razlog je jednostavan, Albancima sa KiM je dosadilo da čekaju bolju budućnost na prostoru gde bivši teroristi, narečeni „borci za slobodu“, vladaju mafijaškim klanovima crpeći ogromne količine novca švercom narkotika, oružja, robe i ljudi nad čime imaju monopol a da sve to istovremeno uspevaju da „legalizuju“ svojim političkim angažmanom i još uz podršku korumpiranih predstavnika Međunarodne zajednice i EU.

Pre oko desetak godina jedna nevladina organizacija je sprovela anketu među albanskom decom sa jedinim pitanjem „šta žele da budu kad odrastu“? Kod Srba podsmeh a kod svih ostalih iznenađenje izazvao je najčešći odgovor – „kriminalac“. Naravno, u prevodu deca su samo želela da ne žive u bedi i birala onu opciju koja se poklapala sa njihovom projekcijom krajnjeg cilja. U međuvremenu su odrasli, i to je jedino što se promenilo. Bara mala pa nije više lako ni postati kriminalac, nema mesta. Više im nije stalo do sredine u kojoj nikome nije stalo do njih. Moralne vrednosti su se srozale, nada pretvorila u očaj, izlaz je postao bukvalno to. Sa Kosova i Metohije ih odlazi godišnje na stotine hiljada i tako već godinama unazad. O tome se ćuti jer na Zapadu hvaljena „najmlađa država na svetu“ postaje najmanja naseljeno mesto iz dana u dan.

Drama sa mnogo manjim brojem Albanaca koji žive na KiM nastala je još 2011. kada je UNMIK izvršio popis stanovništva. Jedan od učesnika u administrativnom delu popisa tvrdi da je međunarodne predstavnike uhvatila panika, prosto su bili su užasnuti rezultatima. Broj Albanaca bio je mnogo manji od očekivanog. Prema proceni sagovornika Magazina Tabloid koji je u veći deo dokumenata imao slobodan uvid a neke i kopirao za ličnu arhivu, prema tom popisu 2011. godine na Kosovu i Metohiji je registrovano oko 700 hiljada Albanaca! Svi su tada dobili hitan zadatak da rezultat usklade sa zamišljenim i mnogo većim brojem, blizu dva miliona, koji je već prihvaćen u javnosti. Ako od procenjenih 700 hiljada oduzmemo broj Albanaca koji odlaze sa Kim, možemo da shvatimo razlog zbog koga „zapadni nalogodavci“ žure sa konačnim rešenjem za Kosovo i Metohiju. I jedini, pa čak nelegitimni, adut i opravdanje za podršku Albancima klizi im iz ruku. Može se naslutiti ozbiljnost problema kada je to trend koji se nameće čak i srpskoj javnosti putem zvaničnih i ničim izazvanih izjava političara i njihovih botova na društvenim mrežama.

Pitanje je imaju li Albanci danas, na petu godišnjicu Briselskog sporazuma, skoro petnaestu od martovskog pogroma i dvadesetu od NATO agresije, ijedan adut kojim bi potkrepili svoje separatističke težnje?

Odgovor je – imaju. I on se zove Aleksandar Vučić. Nakon ovih otkrića teško je oteti se utisku da jedan od razloga što je u njegovoj „Srpskoj listi“ među Srbima na KiM okupio one o kojima smo već ranije pisali da su svojom halapljivom i sebičnom „politikom“ za nekoliko godina uspeli da proteraju više Srba nego neprestani decenijski teror Albanaca, upravo način da se dodatno smanji broj Srba na Kosovu i Metohiji. Šta drugo može da bude objašnjenje ignorisanje vapaja Srba da neće moći da opstanu ako Vlada Srbije bude i dalje podržavala ljude koji su uz njenu podršku zaposeli lokalnu vlast? A jedini odgovor na sve to je da jedino „Srpska lista“ ima podršku Vlade Srbije.

Šta, posle svega, može da se postigne povlačenjem potpisa sa Briselskog sporazuma čiji je garant Evropska unija koja pruža agresivnu diplomatsku i manje diplomatsku podršku albanskim separatistima? Povlačenje potpisa je neophodno u svakom slučaju ali jedino ako bi moglo, a dobrim delom svakako bi, da bude praćeno uklanjanjem takozvanih „integrisanih prelaza“, realnim povratkom srpskih institucija na Kosovo i Metohiju, dezintegracijom srpskih pripadnika „kosovske policije“ i ponovnim aktiviranjem u srpsku policiju pa makar i u civilu, te raspisivanjem novih izbora od strane Skupštine Republike Srbije za predstavnike lokalne vlasti u pokrajini. Sve što bi se nazvalo „povlačenjem potpisa“ a za sobom ne bi donelo konkretne poteze na povratku i jačanju srpske državnosti na Kosovu i Metohiji predstavljalo bi samo pranje ruku od izdaje koja je sprovedena svesno, planski i organizovano tokom evo, punih pet godina. Taj trik se ne sme dozvoliti ni jednom srpskom političaru a naročito ne Aleksandru Vučiću, Ivici Dačiću, Bratislavu Gašiću, ministrima, generalima, poslanicima, novinarima i javnim ličnostima koje su sve to ćutke podržavali godinama. Njima se mora obezbediti pravično i fer suđenje koje bi adekvatno njihovoj krivici odredilo i kazne. U svakom slučaju bolje je tako nego da narod zaista bude prinuđen da već jednom pravdu uzme u svoje ruke jer mnogo toga se privelo kraju.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

magazin-tabloid.com