Bilo je snegova

0
605

Povremeno, kad ima volje, ili vremena, moj umni drug Milinko Aleksić, koga nikada ne videh lice u lice, piše mi, rekao bih, minijature, koje se odnose na njegov zavičaj, njegova sećanja, ali najviše na jednu Srbiju koja je nestala i čiji povratak mi, a možda i naša deca, nećemo dočekati.

Ta i takva Srbija se preselila u Milinkova sećanja i misli, kao nekakva nostalgija, ili tuga, a oboma leka nema.

Meni su, opet, njegove crtice i mudrosti nekako važne i čitam ih po nekoliko puta, jer i mene ista boljka muči: nestanak Srbije, bar one i onakve kakvu pamtimo. Malo vas će ovo razumeti, od mladih neće ni jedan.

M. Milenković


Bilo je snegova

Zemajle posle Svetog Jovana sneg je znao da se uzjoguni i danima je padao i nije se smirivao, bio od pola metra do metra. Sećam se da, ako si iz Ivanjice jutarnjim autobusom krenuo u selo, ili ŠPIK-ovim kamionom, prvog kojeg sretiš, bio je Danile Stanić ( Mujović), suknena gunja, pletena kapa, na ramenu breme sijena, nosi ga iz Ćubrka, pola sata i više hoda, snegom do sat. Priča, pita kako je kući u gradu, šta ima novo, i tako stoji pod bremenom još pola sata dok se izrazgovaramo. Nastaviš dalje, na putu te čeka Tomislav – Tole Bugarin. I on je krenuo da donese breme sijena ovcama i kravama, gumene čizme vezao na vrhu sara kanapom da snijeg ne zasipa. On mora dalje od Danila, zavisi gde je brat Milisav uzeo livadu pod napola da kosi. Ideš i umoran si, biješ se i rveš sa snijegom i tankom prtinom. Nailazi Jugo Jugoslav Kimčetić, e on ti uzima torbu i trči preko potoka prababi Stanimirki da odnese muštuluk, da joj svojim nemuštim (nemim ustima) jezikom kaže ko dolazi. Pa, na kraju, dok preskočim zaleđen potok, minem đeda Dobrisava štalu, evo me pred kućom iz koje izlazi prababa Stanimirka činjanirica-vidarica , da mi zagleda beonjače, da vidi koliko straha nosim iz grada i sprema čanak i olovo i ugljevlje da se urokljivi oteraju. Tako sam ja stigao da ogrijem ruke i raskravim obuću. Nekada kada su snegovi bili naš pejzaž i ledeni zrak seoski inhalator za zapušena gradska pluća, bio je to odlazak na izvor gde se život začeo.

Brate moj, malo i brezobraznih stvari. Krenuo Botosav Kimčeta sa ženom Olgom da radi one stvari, kad ona zakuka: „Joj, joj, koliki ti je, ko Danilu Mujoviću (Staniću)“. A Bogosav će na to: „O, jebem ti drago Sunce, a otkud ti znaš koliki je Danilu Mujoviću (uzrečica mu bila o „jebem ti drago sunce“)? A mi kao gimnazijalci preradili za naše potrebe, pa jedan šeret Ljubodrag zajebava svoju devojku: „O. jebem ti drago sunce, a otkud ti znaš kolicki je Miloradu Ristivojeviću“ (a njih dvojica se nadgornjavali). I to je brate trajala sve dok nam građanerstvo nije ušlo u kosti. Svaka seoska doskočica bila je prerađena i prilagođena, a i nije se zaboravila. Sa obične slave, daće, ispraćaja donosili smo priče dostojne filmskog scenarija. E, posle to s tanjilo, pa kad ponekom što i kažem prosto, kao Bosanci, samo što mi ne kaže: „Ajde, Ibro, ne budali“! Zacarilo građanerstvo i sve drugo se ništi, brate moj.

Pridvorički pop „Vrljika“, krenuo u novu parohiju, ali smetnuo s uma pa poneo veliki crkveni krst od srebra ili neke legure, ko bi znao. Pa pre polaska da činodejstvuje na ostacima crkve u Grblju; ostao samo duvar od crkve. Kad li mu nekako prokaže da je poneo krst iz Crkve u Pridvorici seljacima koji su ga i kupili. Brale moj kad nastane gungula, isprevrtane popu bisage, sve so po zemlji prosulo i beli mrs i nešto odeće, ali Bogami i krst. Tako pop „Vrljika“ upamti kad je krst poneo Pridvoričanima. Bilo je malo sigurno i gušanja i neki kaplarski šamar, ne sumnjam. Tako bi sledovalo i parohu Crkve Sv. Marka što se okomio na tebe i Zorana, da se zna što bi rekli moji zemljaci kad „Musa dere jarca“. Pozdrav brate moj…

Slušam kako pričaš da su se u seoskoj zajednici verski momenti, običaji i tradicija kod slaboumnih, s duševnom manom i ostalim slabostima, primali i oni su ih upražnjavali. Kod mene u selu Tomislav Milosavljević – Bugarin, umno zaostao, svaki je poredak znao obredno za sahranu, slavu, praznik kad se ne radi i slično. On je bio ipak nisko na toj lestvici, zato nije ni ženjen, niti imao porod. Jugoslav Komčetić – Jugo, nem, gluv nije bio, roditelji i brat ga zapustili, pa je samo ovce čuvao. Nije iz sela išao, samo za red je znao. Kad dolazimo iz Ivanjice, on trči, uzima mojoj majci torbu i nosi dedinoj kući. Kad je njegovo brat pravio naselje za novu kuću, on se jako ljutio i pokazivao na kuću prvog komšije, Dobrisava Bogićevića, ljutio se zašto njih nema da dođu, znao je da su u lošim odnosima. I njegov protest bio je cepanje odeće; sećam se – nov džemper, a on počeo da ga cepa od „V“ izreza. Kad su došli Dobrisav i Ljubica, smirio se. Tako je to bilo, brate moj, da li će ikad više – sumnjam.

Brate moj, sećam se došao kum iz sela na slavu kod nas, majka mu sina krstila, on poštuje i došao u Ivanjicu kod kumova na slavu. Pije se jede, pa će kum: „Kumo, ja ne viđoh da si davala treću?„ Majka, dobar govornik, racionalna reče: „Ja ti čaše nisam brojala“. Jest majka moja mudra i pametna žena bila, pa se izvlačila, primala je varoški običaj, pa tako i odgovorila. No, istina, svaki seoski domaćin kad slavi nije preskako redosled od starina. Pa se kaže, kako pamtim: „Pijmo prvu za pomoz Bože, drugu za Dobri čas, treća – Sveta Trojica, gde davala tu i pomagala„, pa je kum čuvao i nije davao da se poništi ono što je živa praksa u selu bila. A mi se građanerili… A tek dobordošlica, e ona je za napijanje, pa svako zdravi počev od domaćina, pa dece, pa viđenih gostiju. Kod nje je, bogami, poenta u količini, zapremini pića; došlo je do: dva deci ljute rakije, litar piva ili špricera. Ona je ta koja obara s klupe i baca pod astal. Pozdrav brate moj, kao da me nema.

Brate moj, pričao mi Ljubiša Blaćanac( Bogićević ) služio kod čuvenih gazda Božovića u Pridvorici, uveče kad dođe smrznut od stoke, čekalao ga kraj ognjišta nekoliko pečenih krompira. Savo Kimčeta (Kimčetić) došao iz vojske, a u kući nigde ništa, pa je služio od Mitrovdana do Đurđevdana kod Momira Aleksića za jednu ovcu, ili tele, zaboravio sam. Samo, ne bio neke sreće, posle dve-tri nedelje manjkalo mu, lipsalo. Osmadestih godina pričao mi Momir Vučetić, da mu je ćerka služila kod nekih u Vionici, opština ivanjička, za dva para novih gumenjaka, „piroćanca“ opanaka i garederobu, ma šta to podrazumevalo, i mislim da su trebali za udaju da joj spreme đevojačku spremu. Momir se ljutio zašto mu ćerka nije zadovoljna sa tim „ajlukom“, platom. Komunisti su neku zemaljsku pravdu ostavarili koliko-toliko; zapamtio sam da su gazde išle posle rata na noge kod bivših slugu, e da bi uzajmili ili pare, ili bogami i leba i ono s lebom. E ta pravda bi trebalo da se ponovi, pa kud puklo da puklo, brate moj. Samo kolike su razmere krađe i izdaje uz mnogo veći tresak nego četrdest pete. Pozdrav brate moj!

Brate moj, potukli se Bogićevci na groblju, baš na zadušnice. Bogami potrajalo to, do kasnih sati. Završila bitka – gde nego kod sudije za prekršaje, čuvenog Cukavca Vladete. Dolaze oni na saslušanje, dolazi Dimitrije Bogićević, koga narod prozva „filozof“, pa skrati na Loz, i ljubi vrata od sudijine kancelarije i pita gde se ovde daje prijelog (prilog)? Davao se nekada u namirnicima, kasnije u novcu na daćama i sahranama. Ovakvi i onakvi, što ti kažeš, bili su, pogotovu Dimitrije: što oko vidi ruka dohvati. Samo, bogami, bili su šereti i zajebanti i od smešne i cinične vrste. Ja ih se sećam. Imam dve sinovice u Beogradu, jedna sedmi, druga šesti, pa mlađu trujem kako je starija Anđela prvorođena i ona mlađa Natalija mora se ploriti njenoj volji. Ona neće, pa neće. Večeras Nataliji pričam na telefon o „Bašti sljezovoe boje“ i da mora da pročita, naizust. Elem , nekadašnja ivanjička kafana Moravica, bila je baš narodna. Petkom, brate,kad se napuni, a bogami moglo je stati sto do dvesta ljudi, svi su tu i siroma i bogataš. Mada u to vreme nekih izričitih bogataša i nije bilo, što ja pamtim. Samo koliko je to ljudi brate bilo, da taj žagor sam možda jedino čuo u velikim studentskim menzama, Studenjaku i Loli. Svako priča za sebe, otuda taj nezaboravni žagor, koji ti glavu zanosi. Kafana sa četiri stuba, koja podupiru tavanicu i gornji sprat na kojem su sobe za izdavanje. Zimi obavezna furuna od metar i po. Jedino što sam voleo, brate moj, to su stare provinscijske kafane. Kasnije, kad počeše otvarati preduzetnici, to i nije bila kafana, već dušegupka. Kao u pesmi Đure Jakšića:

„Al’ mi sada teško pada
Što ja nemam, k’o nekada,
Na prsima zlatne toke,
Krčmarice crnooke
I na domu gojne vôke.

Al’ još teže meni pada
Što ja nemam, k’o nekada,
Mlado srce, moćne ruke“ — brate moj….

Milinko Aleksić
Izvor: milanmilenkovic.com


Značenje nekih divnih, skoro pa nestalih arhaizama iz teksta:

zemajle – odavno, nekada, odvajkada, odkamo kad, devendel, zemanle…
činjanirica – ona koja baca čini…
dušegupka – dušeubistvo (staroslov.); takođe i zatvoren prostor u kome se teško diše, izuzetno je toplo, nedostatak svežeg vazduha dovodi do veoma neprijatnih okolnosti..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime