Delove teksta napisanog pre više od dve decenije pod naslovom ”I jedni i drugi su Srbi”, sada objavljujem iz razloga što decenije prolaze a ništa se nije promenilo među onima koji su vladali tada i koji vladaju Srbijom sada. Tada sam napisao:
”Satelitski program RTS-a emitovao je 24-og januara emisiju ”Na direktnoj liniji” koja je ovog puta kao goste u studiju imala ministra informacija Aleksandra Vučića i njegovog zamenika Miodraga Popovića. Sat i nešto vremena slušali smo njihova mišljenja i tvrdnje o Kosovu, o demokratiji, o slobodi, pristrasnosti medija i Klintonovom ”bolesnom” seksu. Ceo program sveo se na tvrdnje o nedemokratskom Svetu i demokratskoj Srbiji. Demokratsku ili ne Srbiju i srpski narod volim onakve kakvi su. Njihov sam mikroskopski deo i potomak i uvek sam spreman da se suprostavim jednostranom informisanju švedskih medija i svim nepravdama koje se svakodnevno nanose našem narodu.
Da li je RTS u okvirima te često pominjane demokratije otvoreniji i slobodniji od mnogih medija zapadnih zemalja kako se svakodnevno tvrdi? Nije! To nikada neći ni moći da bude sve dok je zamenik ministra za informisanje vlade Republike Srbije istovremeno glavni urednik njegovog satelitskog programa. Gospodin ministar izneo je i tvrdnju: Da ”ni jedan deo naše zemlje nije okupiran”? Dok ovo slušamo na satelitskom programu RTS-a, u švedskom dnevnom listu ”Dagens Nyheter” čitam sledeće redove.
”Iza nas najzad ostaje pojas ničije zemlje, koji se nalazi između srpske i albanski kontrolisane teritorije. Komandant kontrolnog punkta traži nam pasoš. Pasoš? Da, dokument kojim se potvrđuje da je Adem Demaći, politički predstavnik oslobodilačke vejske Kosova, garntovao da smo mi novinari a ne srpski špijuni. Prevrćem po novčaniku i vadim papir koji je napisan Demaćijevom rukom. Propuštaju nas. Ovo je još jedan pokazatelj da je UCK na putu da jednostrano proglasi neku vrstu ”Republike Kosovo” sa mnogim karakteristikama nezavisne države: Granice sa kontrolisanim prelazima, formalne dokumente za ulazak, vojskom, svojim zakonima i uredbama… Kada se magla podigla, nekoliko desetina kilometara napred, vidimo rovove po brdašcima i mitraljezima naoružane straže koje nas prate kroz dvoglede. U ispražnjenom selu Obranca, iza još nekoliko kontrolnih punktova, susrećemo očigledno sigurnog u sebe komandanta oslobodilačke vojske Kosova koji kaže: ”Spremni smo da bilo kada odbijemo svaki pokušaj srpskih snaga da se probiju na našu teritoriju”. Poplaveli od hladnoće vojnici oko njega imaju minobacače i raketne puške većeg kalibra. Dogovor o prekidu vatre između Richarda Holbruka i Slobodana Milosevića oktobra meseca takođe je i za njih izazov da povrate od UCK ranije ”oslobođene” teritorije koje su izgubili za vreme velike srpske ofanzive krajem leta – možda 40 procenata Kosova. Plus još malo: skoro ceo trougao između Podujeva, Mitrovice i Prištine izgleda da je sada po prvi put pod kontrolom UCK-a.”
Uz dužno poštovanje samog ministra, po pitanju ”okupacije” ili ”ne okupacije” bilo kog dela naše zemlje, prisiljen sam da ovog puta verujem opisu švedskog novinara. Da ne bi opet ulazio u konflikt sa vladinim predstavnicima spreman sam da ovih više od 40% Kosova ne nazivam ”okupiranim” već da se skromno zadovoljim istinom da taj deo naše zemlje ”kontrolišu” šiptari. Međutim i po cenu ”zameranja” moram da postavim pitanje: Ko je u zemlji odgovarao, smenjen sa položaja ili podneo ostavku, što se toliko čekalo sa zaustavljanjem šiptarske ”kontrole” nad teritorijom Srbije i SRJ? Da li je iko ikada objasnio narodu zašto se dozvolilo da se Kosovo išara šiptarskim rovovima i zašto je povraćaj zaposednute zemlje počeo tek nakon velikog naoružanja šiptara koje im omogućuje da se pored već zauzetih prostora ”jos malo prošire”? Odgovor i na prvo i na drugo pitanje je kratak i jasan: Niko.
Tokom pomenutog programa otpevana je i slavopojka internet stranicama ministarstva i tvrdnja da je u oktobru mesecu njihov internetsajt posetilo više od milion ljudi, uglavnom onih koji žive van granica Srbije? Čuli smo i pozive, obećanja i tvrdnju da ministarstvo svima koji im se obrate šalje materijale sa brošurama, video trakama i CD pločama?! Od ovih ljudi je zatraženo strpljenje, uz ministrovo obećanje i tvrdnju ”da se možda zatraženi materijali ne šalju uvek isti dan, ali se šalju možda za nedelju dana”. Nije nezapaženo prošla ni zahvalnost Srbima van Srbije za njihovu borbu o istini događanja u matici i apel da svi zajedno, pojedinci ili, što je mnogo efikasnije, srpske organizacije uz pomoć ministarstva nastave tu borbu?!
Ovakve tvrdnje suprotne su iskustvu i svedočenju organizacije ”Glas Srpskog Naroda” iz Švedske koja je u ovoj zemlji, tokom poslednjih osam godina, jedina organizovano i sa zavidnim rezultatima vodila bitku protiv jednostranog informisanja švedske javnosti o događanjima na prostru bivše i sadašnje Jugoslavije. Međutim od septembra meseca pomenuti ”Glas Srpskog Naroda” u Švedskoj nije dobio ni jednu traženu informaciju od ministarstva za informisanje Republike Srbije. Da li je slučajnost da je saradnja ministarstva i ove organizacije, koja je trajala svih 8 godina na obostrano zadovoljstvo i dok je direktor Satelitskog programa bio gospodin Miodrag Ilić odlično funkcionisala, prekinuta zbog kritike upućene u srpskim medijima? I pored toga ova organizacija je ipak, i jedina, uspela da na švedskoj televiziji progura materijale o zverstvima šiptarske strane i da u dnevnoj štampi objavi više članaka rasprave o Kosovu.
Jasno je da ministar ne može da zna šta svaki njegov zamenik ili službenik njegovog ministarstva čini ili ne čini. On veruje isključivo svojim najbližim saradnicima. Ali kao ministar dužan je i da preuzme odgovornost za svoje ”slepo verovanje”, bar u slučajevima kada postoje dokazi da nije tačno i korektno obavešten o događanjima, da sve nije ”med i mleko” i da često bistru vodu mute i zagađuju baš ti njegovi ”najbliži” saradnici.
Dakle ono što je ministar u emisiji zamerao zapadnim političarima i medijima, odnosno da odbijaju da saslušaju i drugu stranu, veoma često je upražnjavano od ministra, što nam je i sam ministar potvrdio u nekim od svojih izlaganja u emisiji. Da je ministarstvo informacija ranije i uz pomoć dokazanih pojedinaca i srpskih organizacija (bar poslednjih pet meseci) efikasnije prezentiralo svetskoj javnosti činjenice, video snimke i dokaze o kontinuiranim kidnapovanjima civila; o ubistvu srpske mladosti dok su u kafiću u Peći bezbrižno (ne sumnjajući u sposobnost države da im pruži zakonom zagarantovanu zaštitu) ispijali svoju zadnju Coca Colu; o krematorijumu u Klečki gde su spaljivani Srbi; o ubistvima civila u Glođanima i drugim zločinima počinjenim od šiptarske strane, sigurno je da tragedija u selu Račak (kako je predstavljena) ne bi imala ovakvog odjeka i bila tako pogubna za nas Srbe, kao što se to desilo.
Umesto takvog angažovanja najbliži saradnici gospodina ministra učestvovali su u sabotiranju akcija informisanja i odbijali da pruže materijal o stradanju srpskog naroda na Kosovu. Razlog ove neverovatnosti koja se može dokazati, bio je što je predstavnik srpske organizacie koja u zemlji svog delovanja dokazano uživa ugled i veoma uspešno širi istinu o nama, u matici Srbiji izneo opravdanu i činjeničnu kritiku na arogantnost, neznanje i nerad pojedinaca, predstavnika vlade i države.
Ministarstvo je nesposobno i nekvalifikovano da bi zadovoljavajuće znalo funkcionisanje i način razmišljanja javnosti zapadnih zemalja. Još gore od toga je ubeđenost pojedinih viših službenika i predstavnika ovog ministarstva da su samo oni sveznajući. Produkt takvih iluzija često je uzrok zapostavljanja dobronamerne kritike, korisnih predloga i saveta od srpskih organizacija i pojedinaca koji decenijama uspešno funkcionišu u tim sredinama i zemljama.
Dešavanja i okruženje u kome nam se danas nalaze narod i država nije takvo da bi smeli dozvoliti da tvrdoglavost, emotivna reagovanja i povređena sujeta pojedinaca budu razlog da ne iskoristimo sve snage i mogućnosti Srba u rasejanju na neophodnom i hitno potrebnom organizovanom širenju istine o dešavanjima na Kosovu. Ministar Vučić tokom svog izlaganja u studiju reče da se na provlačenju istine o Kosovu treba koristiti ”svaka i najmanja pukotina”. Šta vredi što neko to javno i svečano izjavljuju pred tv kamerama u Beogradu kada, jedan od ove gospode, zbog lične povređenosti zatrpava ne male pukotine, već profesionalno i uz naprezanja i velika koštanja probijene tunele i stvorene kanale kojima se širila i kojima se i dalje širi istina o srbima i Srbiji u švedskoj.
Oni koji kritikuju ono što je štetno, oni vole svoj narod i svoju državu. Drugi, oni koji sve vreme vide isključivo iste slike i opise događanja u matici onako kako ih vide samo ministri ili diplomatski predstavnici jugoslovenske vlasti u pojedinim zemljama, prvenstveno vole sami sebe. Takvi uvek ostaju neuverljivi i u svetu neprihvaćeni kao glasnogovornici interesa srpskog naroda. I jedni i drugi danas moramo biti samo združeni Srbi. Ko hoće i može, treba da bude i patriota – ali bez teatralnosti i svakodnevne upotrebe ove divne i svete reči”.
Nikola Janić
Napomena: U vremenu koje je pred nama objaviću mnoge istine. prepiske i dokumente o mnogo čemu što javnost u Srbiji, i u našem rasejanju, ne zna a treba da zna. Prisiljen sam da to učinim jer sam konačno shvatio koliko je veliki greh, i pred Bogom i pred narodom, da neistine ostanu ”istine” i da verujemo onima koji su iz samo njima poznatih razloga (ličnih ili emotivnih) radili protiv interesa našeg naroda, ma gde živeli. Da li u Srbiji, u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu… ili u zemljama širom sveta, svi Srbi su, ili bi trebalo da jesu, Srbi.
