Bio jednom jedan grad

0
688

 Foto: Petar MarkovićBio jednom jedan grad, zvao se Beograd PORED vode. I bili jednom jedni mi, u njemu, srećni i nasmejani. Sva sreća, pa smo otišli na vreme, te 2015. godine u zimu…

Bio jednom jedan lepi grad na ušću dveju reka, Save i Dunava. Volela sam da gledam Veliko ratno ostrvo sa zidina Kalemegdana dok sam ga čekala posle posla, kako bismo se dugo ljubili i nakon toga išli u Kofi Drim na slatki, veliki kup. Svakog radnog dana. Bila jednom jedna Knez Mihailova, glavna, lepa, velika ulica u tom Beogradu. Njom smo voleli da šetamo vikendima. Obožavao je da mi kupi neku sitnicu dok šetamo. Obožavali smo da se grlimo dok šetamo Knezom, tako smo ga zvali.

Voleli smo da se volimo u našem gradu. Voleli smo da tugujemo i plačemo. Voleli smo i kišu i sneg, ali najviše lepe, sunčane prestoničke dane. Da, bioje to glavni grad jedne daleke, davne zemlje. Beograd, tako se zvao moj grad, i bio je najveći i najlepši u celoj toj Srbiji, pa i šire.

Želeli smo sve u našem gradu. Želeli smo da zauvek budemo srećni. Da se grlimo i ljubimo na mostovima, keju, po ulicama… Onda smo odrasli, preko noći. Počeli su da ruše najlepši deo tog Beograda. Počeli su da grade nebodere, kule, staklene zgrade. Počeli su da grade neki „grad na vodi“. Počeli su da se ljute na nas koji nismo voleli te moderne građevine i novi izgled grada. Nismo više bili poželjni, jer nismo mislili na pravi način i nismo se zadovoljavali malim stvarima, pa smo otišli.

Ostavili smo sve, uzeli ušteđevinu, pozajmili još nešto novca i kupili dve karte u jednom pravcu. Snašli se, iako je bilo preteško, smestili se. Našli smo našu sreću daleko od kuće. I nikada nismo poželeli da se vratimo. Nikada se nismo zapitali da li smo trebali da nastavimo da se borimo. Nama je lepo. Da nismo otišli, nikada ne bismo imali sve ovo što imamo danas. U toj dalekoj Srbiji ne bismo imali način niti sredstva da podižemo porodicu. Otišli smo u bolje sutra. I ne zanima nas nikakav grad na vodi. Niti ćemo se ikada vratiti, kad nismo do sada, nemamo razlog ni sada pred smiraj života.

Da Vas podsetimo:  Zašto mi ovo ne znamo?!

Kažu da su izgradili sve te kule, premda ne izgleda to onako kako su najavljivali. Izgradili su tržne centre, radnje, restorane. Sve je to prazno i pusto. Ljudi su mahom otišli. Ostali su oni stariji i oni koji zaista nisu mogli ili znali da odu. Kažu da beli grad više nije beo nego staklen. Kažu da Kalemegdan plače za svojim posetiocima, a Knez ne zvoni radosno kao nekad, zbog hiljada koraka koji veselo koračaju njegovim pločama… danas tom ulicom prođe tek poneki zalutali prolaznik. Beograd na vodi živi svoj život, daleko od nas. Mi pamtimo jedno lepše vreme, jednu Savamalu i one lepe, stare zgrade. Čuvamo Beograd onakav kakvog smo ga ostavili i žalimo zbog budućih generacija koje neće spoznati njegovu dušu. Njegova duša je rasuta po svetu, čuvamo je svi mi koji smo otišli jer nismo želeli da gledamo kako se rasipa i razbija u paramparčad.

Danas, u suton života, (69. i 74. godini) nas dvoje se i dalje volimo i uživamo na obali dalekog okeana, ostvareni, srećni i zadovoljni, jer su naša deca dobro i daleko od svog tog haosa. Njih troje (a svako od njih ima još po troje) lepo žive. Pričamo im o dalekoj Srbiji, i oni čuvaju misao i sećanje zemlju predaka.

Bio jednom jedan grad, zvao se Beograd PORED vode. I bili jednom jedni mi, u njemu, srećni i nasmejani. Sva sreća, pa smo otišli na vreme.

V.Bačić

Brizbejn, 13. oktobar 2054. godine

dnevno.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime