Bio jednom jedan narod. Nebeski. Vanvremenski. Sam protivu svih. I bolji, i pametniji, i spretniji od svih drugih naroda na svetu.
Kleo se narod u skromnost i smernost, a bahato se podsmevao drugima, tvrdeći kako su ništavni i pomena nisu vredni. Kad god mu je skretana pažnja da to nije dobro, narod je odmahivao rukom uz čuveno „Ma ti će mi kažeš!“. Dobronamerna kritika postajala je autošovinizam, pominjanje negativnih pojava postalo je odricanje od porekla, a propadanje se nastavljalo.
Nezaustavljivo.
Podmetnuše jedared narodu novu vlast. Presvučene naciste, obučene u odore mirotvoraca.
Obećaše oni hapšenja, suđenja, bolji život, bolje sutra.
Alavi narod, prevaren na isti način ko zna koliko puta, dade svoje poverenje izdajnicima koji mu zajahaše kičmu, očekujući da počnu da padaju mrvice sa stola i da zadovolji svoje sitne jajarske potrebe. Brat se okrenuo protiv brata, sin protiv oca, kćer protiv majke, i niko se nije upitao zaslužuje li taj nebeski narod takvu sudbinu. Svako je gledao kako da se dočepa svog parčeta kolača i da tako pokaže superiornost u odnosu na druge sunarodnike.
Opominjali su narod da će odumreti, da će nestati sa lica zemlje, ali poslovična bahatost nije želela da prihvati takav scenario, već se teralo po starom. I ništa nije vredelo to što su mladi odlazili kud koji, da bi presekli korene sa rodinom, i nije vredelo što su roditeljima govorili da će deca nekako i preživeti da budu neki dan gladna, ali da nikako ne mogu da prežive da jedu hleb namazan stidom, podlo i podmuklo ljudsko biće gledalo je da zadovolji samo svoju guzicu. Dok nije došao kraj, koji je zapravo početak jedne tužne epopeje, čiji je prvi stih svakako „Bio jednom jedan narod“.
Peđa B. Đurović
kolumnista.com
