Bio sam bot

0
727

484613_botovi_ffMnogo se piše i govori o botovima SNS, odnosno ljudima koji podržavaju SNS – ili bolje rečeno Vučića – u svemu što radi, u svemu što kaže, sve njegove ludorije shvataju ozbiljno i ubeđuju, na nemaštovit način, sve nas.

Po svom načinu delovanja i pisanja, spadao sam u Đinđićeve botove. Nisam bio formalno angažovan, poput ovih sofisticiranijih. Bio sam potpuno predani pristalica DOS-a i naročito Zorana Đinđića. Nije to bilo shvatanje da je Zoran Đinđić nada za zemlju na osnovu nečeg konkretnog što je postigla Vlada na čelu sa njim za zemlju, već mi se sviđao taj polet, energija, inteligencija sama po sebi, pa su mi ti suštinski trivijalni razlozi bili dovoljni da verujem svemu što se radilo i što je radio i govorio, bili su mi dovoljni da vređam i omalovažavam ljude oko sebe samo i jedino zato što oni ne veruju da zemlja ide napred.

Ma kako racionalni razlozi za skepticizam postojali (nagli porast broja nezaposlenih, ali sam to shvatao kao nefer propagandu, jer je zvaničan broj od 370.000 nezaposlenih za vreme Slobe bio premali i nerealan, što i jeste donekle tačno, rđave posledice privatizacije već na početku procesa, prvi mačići se u vodu bacaju, idemo napred, konstantno opadanje industrijske proizvodnje – za šta sam imao spreman as u rukavu, da je to zbog restruktuiranja, pa onda definicija restruktuiranja, kao poravnanje vlasničko-poverilačkih odnosa itd.), nije mi bilo jasno kako neko ne vidi progres. Bio sam pod uticajem medija i odbijao sam da čujem za sumnju. Istovremeno, vrlo energičan, oštrouman, sa slonovskim pamćenjem, izlagao sam i prenosio gde god sam mogao ideje koje nisu bile moje, niti se moja interpretacija suštinski razlikovala od onih koji su određene stvari izgovarali. To sam negde čuo ili video, a način iznošenja tih informacija sagovornike je često ostavljao bez daha, pa su na kraju oni počeli da sumnjaju u svoj oprez.

Da Vas podsetimo:  Otvoreni poziv akademiku Dušanu Teodoroviću za obnavljanje moralne vertikale u SANU

Skidao sam slajdove poreske reforme, izveštaje MUP-a, taksativne rezultate Nenada Bogdanovića, u prvi plan isticao da više nema dilera deviza po pijacama, da smo dobili odličan dogovor kod londonskog i pariskog kluba poverilaca, ali to nije zato što sam tako ja mislio, na osnovu analize, već zato što su mi rekli da tako mislim. Đinđićevo obraćanje Parlamentu iz jula 2002. postala mi je nova Biblija. Sa ponosom sam isticao informaciju da je novac sa donatorskih konferencija mahom bespovratan, a ostatak kredit sa grejs periodom od 25 godina, ali mi je nekako promakla informacija da smo se brzo zaduživali i da zemlja ne staje na svoje noge, kao pacijent na veštačkim plućima. Ako se otpusti 25.000 ljudi od 30.000 zaposlenih u Zastavi, to je opravdano zato što su ti ljudi dobijali platu čak i kada nisu ništa radili. Nije me zaintrigiralo da razmislim da li postoji nešto što se ne govori. Labusovi podaci o kilometrima novih asfaltiranih puteva bili su fascinantni, a planovi će se bez sumnje realizovati, jer sada je drugo vreme i sada su drugi ljudi.

Ništa u prethodnoj vlasti nije valjalo. Industrija je bila neprofitabilna apriori, nije bilo industrije koja je dobro poslovala. To se sve mora privatizovati, a višak zaposlenih otpustiti. Šta će nam proizvodnja koja nije konkurentna, pitao sam se, a da pritom nisam bio svestan da je u mom gradu gro industrije poslovalo sasvim dobro, čak i za vreme sankcija i bombardovanja, u nemogućim uslovima, bez kredita i otvorene pomoći prijatelja sa Zapada.

Uništenje četiri srpske banke bilo je neophodno, jer su one bile nesolventne. Onda sam skidao slajdove sa sajta NBS kao sigurnog mesta gde ću samo potvrditi „svoje“ stavove. Fabrika Zastava će biti privatizovana od strane Malkolma Briklina 100 odsto. Zašto? Pa zato što je on pomogao izvoz Juga na tržište SAD osamdesetih. Ništa nije bilo od toga. Privatizacija Sartida obavljena je ispod žita u režiji Kolesara i Janjuševića, ali pronađena je rupa u zakonu pa se ispostavilo da je takva kupoprodaja legalna. Nije mi bilo jasno da je neko to uradio ne zbog dobrobiti države, već zbog lične koristi. I ne samo to, dobijao sam nervne napade na optužbe da je premijer lično aminovao takav dogovor, što je najverovatnije bilo tačno imajući u vidu poslovnu i ličnu bliskost tog dvojca sa Đinđićem.

Da Vas podsetimo:  Posledice smanjenja izbornog cenzusa

Osnovni argument za stav da je privatizacija transparentna bio mi je da se aukcije direktno prenose na TV. Kao da ne postoji prostor iza kamere gde se svi detalji dogovaraju, daleko od očiju javnosti.

Znanje botova je vrlo površno, a vera u vlast i neznanje neograničeni. Britkom inteligencijom i elokventnošću, saspeće podatke o padu nezaposlenosti na vas, ali neće čuti vašu kritiku sa metodološke strane ili činjenicu da je emigriranje u konstantnom porastu, pa je zato sve manje nezaposlenih, što će shvatiti kao vaš cinizam i zlobu. Šta god Vučić uradi, oni će verovati da je to za dobro naroda. Njih ne interesuje podatak da je vlast zadužila zemlju za 12 milijardi od 2012. Reći će da MMF ima ispravne principe i da ako MMF kaže da je sutra sreda, a jeste sreda, da li mi treba da se pobunimo i kažemo da nije sreda, jer to nameće MMF. I vi ćete ostati bez komentara na zamenu teza. To što finski SISU nije još uvek došao u Priboj, iako je obećano da će doći još prošle godine, ne svedoči da je premijer lažov, već da se utanačuju detalji i da trebamo biti strpljivi. Oni progres vide u okrečenoj fasadi i asfaltiranom seoskom putu. Mrze one koji se ne dive Vučiću.

Entuzijazam za reforme vide u premijeru. Bez njega, napredak gubi smisao. On je sistem, on je uzor.

Oni zaista veruju da će Beograd na vodi ne samo biti izgrađen, već veruju i da će taj projekat nekako pokrenuti čitavu Srbiju. Veruju da će Despotov grad biti izgrađen. Smeju se braniteljima hrasta.

Izuzetno su inteligentni i agilni, odani su, mnogi ne rade za pare, već su uvereni da je ovo „to“. Jedini lek jeste odrastanje. Sučeljavanje argumenata naprosto nije ono što ih interesuje, jer se boje da možda pročitaju nešto što će pomutiti veru u bolje danas, ne samo sutra.

*Branislav Omorac (1981), diplomirao na Višoj Politehničkoj školi i na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za sociologiju, gde je završio osnovne i master studije

Stanje stvari / Srpski akademski krug

Da Vas podsetimo:  Trbuhom za kruhom: Ko god može – odlazi odavde!

Branislav Omorac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime