Bitka između budalaste pameti i pametnih budala

0
1094

Vlast u Srbiji se tako ušančila na svojim pozicijama da pomalo liči na trulu Mažino liniju, onu čuvenu, od pre Drugog svetskog rata. SNS legionari izgledaju moćno, nepobedivo, veličanstveno… Oko njih svuda, naokolo, betonski bunkeri, tenkovi, naprednjačke (ha)ubice, SNS mitraljeska gnezda s čelično-doušničkim kukavičjim jajima. Unutar takvog kompartijskog utvrđenja jedino se može pričati o Velikom Vođi ili Velikom Vojvodi (VV) – to, svakako, zbog dizanja borbenog morala i ustajanja pre nego što se legne.

Istina, ponekad se, osim spevavanja panegirika VV AV-u, može iščupati i koji neprijateljski grkljan, tek toliko da se utoli glad u bezdanim moždanim girusima; da se razbije monotonija i zaplaši neprijatelj, da mu ne bi palo na pamet da udari na njihove odbrambene, bezglavo u(š)kopljene konjanike, vodom poplavljene umne ambise i apokaliptične šančeve u pohlepnom oku.

A gde današnja oklopljena i narogušena vlast vidi svoje najveće neprijatelje? Možda ste pomislili – u opoziciji? Ne, tu svakako ne, jer najveći deo opozicije sastavni je deo istog odbrambenog zida, na kome se zaustavlja puk da ne pukne od jeda i jada; onog zida koji služi kao amortizer ili odbojnik na pohabanoj i dotrajaloj SNS lokomotivi.

Sigurno ćemo biti veoma iznenađeni, kada čujemo da SNS funkcioneri i grkljanožderi najviše strepe pred fantazmagoričnom slikom probuđenog i osvešćenog pismenog sveta. Boje se pametnih, koji bi mogli da shvate da jesu to što jesu i da im više ne priliči da budu ono što nisu.

A zašto Veliko Vojvodstvo Vučićevih vernih vašarlija strahuje od knjige i olovke, kompjuter da ne pominjemo? Da li zato što su nepismene budale? Ne, to sigurno, ne. Budala nikada ne zna da je budala. Budalu, poput magarca, niko ne može, čak, ni (iz)dresirati. Otuda, ne postoji sila, ni umna ni fizička, koja bi budalu naterala da sebe i svoju glupost sagleda u pravom svetlu. Budala to, jednostavno, ne može, jer da može – više ne bi bio budala.

Budale lako pronalaze jedni druge. Instinktivno se prepoznaju, iako nemaju pojma da su budale. Takvi se intuitivno nanjuše i drže se jedan drugoga kao pijan plota. U Srbiji biti budala, znači imati zagarantovan uspeh, posao i napred(n)ovanje.

Evo, pogledajmo šta se ovih dana dešava u zemlji na mnogim stranama. Budale, koje ne znaju da su budale, hoće na svakom mestu i u svakom segmentu vlasti na čelo da dovedu svog čoveka (onu budalu za koju ne znaju da je budala, ali znaju da je njihov): umesto onih funkcionera koji ne pripadaju njihovoj falangi, to jeste, koji nisu budale, iako budale ne znaju ni ko je budala ni ko nije, oni bi da postave one budale koje, baš kao i oni, veruju da su pametne. Opet, iako dobro znaju da oni koji nisu njihovi, ne pripadaju njihovoj kasti, oni ipak nisu u stanju da shvate da ovi nisu budale, isto onako kako za sebe ni ne slute da su budale.

Mnogo je budala na srpskom društvenom horizontu, kao i na političkom nebu, oni imaju obavezu da svakog dana patentiraju po nekakvu budalaštinu. Uostalom, kakva bi to budala bila bez budalaština? Nikakva, zar ne?

Budala uvek drži do sebe i svoje časti. On u svoju bezgrešnost duboko i iskreno veruje. I nikada ne sumnja da (ni)je dobar u svemu, o čemu god da se radi.

Budala veruje da se niko u njegovom okruženju s njim ne može upoređivati, niti ravnati u bilo kom smislu. Da ga staviš u kokpit jedne transatlantske letelice i pitaš ga ume li da upravlja tom ogromnom gvozdenom pticom, a la Babić vazduplohovom, budala bi rekla – naravno, da mogu. Valjda će se među stotinama ljudi u avionu naći jedan koji će znati kako da tu grdosiju prizemlji kada se isključi automatski pilot.

Budala će, bez dvoumljenja, prihvatiti da izvrši operaciju na otvorenoj lobanji. On ne sumnja da nešto možda ne zna, pošto je uveren da sve zna.

S druge strane, ni pametan ne zna da je pametan. A zašto ne zna? Pa zato što je stalno sumnjičav, neprestano premerava svoje sposobnosti, nije sasvim siguran da zna to što zna. Pametan hoće sve da uredi do perfekcije, da bi mogao da kaže – to mogu da uradim. Ali, dok pametan čeka da do kraja utvrdi da li nešto može ili ne može, budala zauzima njegovo mesto, idući ponosno dignute glave, kao da je on pametan, a ne budala. Na kraju se stvari tako „zakuju“, da, uistinu, budala postaje pametan, a pametan završava kao budala.

U Srbiji, budale se razmnožavaju geometrijskom progresijom. Rastu kao gljive posle kiše. Oni su se izmetnuli u pametne, a pametnih nigde nema ili se čini da ih nema. Zapravo, pametni su se zavukli u mišje rupe ili su za koru hleba prešli u suprotan tabor, kao da su poslednje budale, a budale izašle na daske ove srpske opskurne pozornice, uživajući dok slušaju šapat pametnih, koji ne veruju da su pametni: Eh, baš smo baksuzi, kud se ne rodismo kao budale!

Budale će Srbijom vladati sve dok pametni ne shvate da su pametni, to jeste, dok pametni ne odluče da se suprotstave onim budalama koji ih prave budalama. Tada će ona borbena linija, kojom su budale premrežili Srbiju, dobiti pravu formu i u stvarnosti će se konačno videti da je njihov odbrambeni zid običan mehur od sapunice, koji će pući pri prvom naletu probuđenog zdravog razuma.

D. Gosteljski

www.koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime