Utisak je bio da je kolaborantska opozicija izašla na izbore jer je imala čvrste garancije da će preći cenzus. Naravno, ne tako što će potrebne glasove osvojiti, nego tako što će joj režim te glasove pokloniti. Onda je u prvim časovima posle izbora izgledalo da je režim poslao toj opoziciji koliko otrežnjujuću toliko brutalnu poruku – nema glasova za vas, ni na poklon. Da bi stiglo razrešenje: niste osvojili glasove, niste ih dobili ni na poklon, ali ćete ipak biti vlast po milosti gazde od Srbije. Ako je to bio dogovor od samog početka, da se kolaborantska opozicija razgoliti u svojoj nemoći među biračima i ponizi uskraćivanjem milosti, te da ako na sve to pristane, dobije par mrvica sa stola vlasti – onda su njeni akteri jadniji nego što smo to mogli da pomislimo.
Ta igra raskrinkavanja bila je sinoć najzanimljivija, pod uslovom da je iko zabrinut za sudbinu kolaborantske opozicije. Naravno, priča o njoj je nebitna, sasvim skrajnuta, a sve ostalo bilo je predvidljivo. Čak i očajnički pokušaji kriminalnog režima da namakne izlaznost do 50 odsto. Sve da se na kraju i pokaže da je izlaznost bila pola plus 1 glas, jasno je da je taj podatak nevažan, ne samo zato što je lažan, to jest dobijen izbornom prevarom, nego pre svega zato što režim ima daleko jači argument u nadgornjavanju oko sopstvenog legitimiteta. Za režim je glasalo preko dva miliona žitelja Srbije. Ako se tome doda broj glasova druge stranke u koaliciji, te da po starom, po raspisivanju izbora nelegitimno promenjenom zakonu nijedna druga stranka ne bi prešla cenzus, rezultat je, priznajmo to, impresivan.
Već je kontramiting u Beogradu od 2019. pokazao da je režim u stanju da mobiliše veliki broj poslušnih podanika. Ta demonstracija sile najavila je izborni rezultat u 2020. Možemo sad spekulisati o sastavu biračkog tela od preko dva miliona duša: koliko je među njima ucenjenih, kupljenih te na razne druge načine klijentelistički uvezanih? Ali, u tim spekulacijama ne sme se smetnuti s uma broj od dva miliona: na toliko žitelja Srbije opozicija definitivno ne može da računa. Zadatak za opoziciju je kako da mobiliše drugih dva miliona, to jest da izlaznost na sledećim izborima podigne na preko četiri miliona. Žitelji Srbije pamte i takve izbore, kada je izlaznost bila tako velika a režim padao pod njenim pritiskom. Možemo li to da ponovimo u doglednoj budućnosti.
Pokazalo se da sitne kolaborantske kalkulacije nisu put. Kao što ni akteri tih kalkulacija ne mogu biti (više nikada) ljudi promene: zaokupljeni svojim sebičnim interesima zauvek su se otuđili od – recimo to tako, patetično – opšteg dobra. Neverovatno je da se juče, u izbornom danu, od svih stvari na ovom svetu, Demokratska stranka dosetila da se bavi – sama sobom. Rezultati su sinoć pokazali da je odluka aktuelnog predsednika stranke i njegovog tima da se ne ide na izbore bila besprekorna. Da je izašla na izbore, kao što su to uradile druge nekolaborantske opozicione grupe, ona bi, ponovo, bila do nogu potučena. Opoziciono nastrojeni žitelji Srbije jasno su rekli da nema dogovora sa ovim režimom, pa ni u vidu izlaska na nameštene, unapred pokradene izbore.
Predsednik Demokratske stranke je tu poruku primio, za razliku od jednog dela interesno uvezanih, a uticajnih članova stranke. Šta je u tim drugim glavama bilo sinoć, pošto su čuli rezultate, da li ih je bilo bar trunku sramota zbog vlastitog neodgovornog i politički nepromišljenog ponašanja, nema razloga da nagađamo. Neka Demokratska stranka mirno nastavi da se bavi sama sobom i u spokoju nestane. Za ostale u opoziciji bi morao biti važan rezultat u Beogradu (nažalost, na jedan drugi način, instruktivni su rezultati i iz Šapca i Paraćina: ovaj režim se ne može pobediti ako se igra po njegovim pravilima). Bojkot izbora u Beogradu pokazuje da su brojevi pristalica režima i opozicije približno jednaki. Odatle slede barem dva važna izvoda.
Prvo, ljudi slobodno izražavaju svoju političku volju ako su barem u izvesnoj meri ekonomski nezavisni (od režima). Jedino takvo slobodno mesto u Srbiji u ovom trenutku jeste Beograd (i u nešto manjoj meri još nekoliko gradova). Drugo, opozicija mora pred sledeće izbore nedvosmisleno pokazati da je u stanju da spreči izbornu krađu kako bi glasovi njenih pristalica bili uredno prebrojani i spremljeni u izborne rezultate.
Jasno je da će režim pojačati pritisak i na žitelje Beograda tako što će ih još uceniti i uvući u svoje klijentelističke mreže. Opozicija na to mora odgovoriti politički, ali i ekonomski. Mora se otvarati prostor za slobodnu ekonomiju, za slobodan rad i život od vlastitog rada a ne od klijentelističkih usluga. Sve resurse kojima raspolaže ili može raspolagati, opozicija bi morala upotrebiti u tu svrhu. Pa ako to znači i sistem paralelne (slobodne) ekonomije – onda i tako. Ekonomska solidarnost među pristalicama opozicije biće osnova za političko oslobađanje žitelja Srbije.
Što se kontrole izbora, pak, tiče, to može samo ujedinjena opozicija. Naprosto nema drugog načina. Opozicija od danas više nije ni bojkotaška ni nekolaborantska – sva opozicija od 22. juna u Srbiji je vanparlamentarna. To je nova osnova za izgradnju jakog opozicionog bloka. Pri tom, cilj ne može biti samo povratak u parlament: to mora biti pobednički povratak. Ima mnogo simbolike i velikog potencijala u tome što će u središtu bitke za demokratiju u Srbiji biti upravo sama institucija parlamenta. To je ujedno i jedno od postignuća bojkota: parlament u Srbiji više ne postoji, ni kao fasada.
Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net
