Bitka za status glavnog vazala

0
615

’’Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni.’’

Dostojevski, ’’Veliki inkvizitor’’

samit-nato-foto-rojters-1396345020-471843

U intervjuu objavljenom u dnevniku Gazeta viborča, uoči samita NATO u Velsu, na kojem će se raspravljati o situaciji u Ukrajini, upitan da prokomentariše stav Nemačke, Šikorski (ministar spoljnih poslova Poljske) odgovorio je: „Poljska je iznenađena što su neke zemlje Zapadne Evrope toliko uzdržane po pitanju jačanja istočnog krila“.

Ova vest, u moru agencijskih vesti vezanih za situaciju oko Ukrajine, ponovo je skrenula pažnju na sve veće angažovanje Poljske u događajima koji će sasvim sigurno promeniti političke prilike u Evropi. Pri tome, lako je uočljivo da se Poljska u svemu tome ne zadovoljava ulogom koju igraju mnogo starije članice Evropske unije i NATO, među kojima je neke čak iznenađuju.

Pa, čime to Nemci iznenađuju Poljake?

Za odgovor na ovo pitanje neophodno je kratko istorijsko podsećanje. Po okončanju Drugog svetskog rata, teritorija predratne Nemačke bila je podeljena na četiri okupacione zone. Od američke, francuske i britanske u maju 1949. godine stvorena je Savezna Republika Nemačka, a Sovjeti su kao odgovor, odmah u oktobru iste godine, stvorili Demokratsku Republiku Nemačku. Već 1955. godine Savezna Republika Nemačka je ’’dobrovoljno’’ postala član NATO, a Sovjeti su kao odgovor na to iste godine formirali Varšavski pakt sa DDR-om u njemu.

Podeljena Nemačka bila je pod faktičkom okupacijom dve okupacione sile sve do 1989. godine, kada je pao Berlinski zid i simbolično označio početak oslobođenja Nemačke. Nemačka se 1990. godine najzad ujedinila i povratila svoj politički suverenitet.

Međutim, dok je jedna okupaciona sila (Varšavski pakt) povukla vojsku i naoružanje i sama sebe ukinula 1991. godine, NATO, dvadeset i tri godine nakon toga, još uvek postoji, kao što postoji nemačko članstvo u njemu, a da o tome nije odlučivao nemački narod i njegova demokratski izabrana vlast, već su okupacione sile SR Nemačku učlanile u NATO. Nemci se, dakle, još uvek bore za svoju slobodu.

Da Vas podsetimo:  Presjednik Alia i akademik Burović

Nemački političari pri tome znaju da je Nemačka jaka samo dok u Evropi vlada mir. U slučaju velikog rata Nemačka se pretvara u glavnog ratnog snabdevača i kao takva, zajedno sa američkim nuklearnim glavama na njenoj teritoriji, postaje glavna meta. Nemačka, dakle, u ovom trenutku ne sme da ratuje. Ne sme, čak, da stavlja do znanja da bi u nekom skorom velikom ratu učestvovala. Naprotiv, Nemačkoj se ukazala istorijska šansa za oslobođenje.

Gospođa Merkel će i dalje davati saglasnost za poneke ekonomske sankcije, ali sigurno ne i za one koje Rusiju i Nemačku mogu stvarno oslabiti, jer otvorenim suprotstavljanjem američkoj planetarnoj dominaciji, Rusija je faktički započela proces istinskog oslobođenja Nemačke. Slobodna Nemačka i Rusija mogle bi tada sklopiti obostrano korisni i u svakom pogledu nepobedivi rusko-nemački savez. A to se jedino može ostvariti raspadom NATO pakta i to na taj način što će Rusija van njega, a Nemačka unutar njega demonstrirati njegovu nemoć. Sve je to već viđeno na primerima Gruzije, Sirije i sada Ukrajine. U svim tim slučajevima Nemačka je bila protiv intervencije NATO-a.

Nemačka je i dalje protiv stvaranja stacionarnih vojnih baza na istočnim granicana NATO i nema nameru da posle samita u Velsu naoružava Ukrajinu. Istovremeno, Berlin svim silama brani svoje EU carstvo, pre svega opirući se ideji da mu se ono ugrozi nekom evropsko-američkom carinskom unijom.

Ovakvu nemačku politiku Poljska je očigledno prepoznala kao svoju šansu. Figurativno rečeno, Poljska od Amerike svim silama traži status glavne mete. Zato su se prvi ponudili za raketni štit, zato traže razmeštanje NATO trupa na svojoj teritoriji, zato su za sve više sankcija Rusiji i zato će naoružavati režim u Kijevu.

Amerika će, smatraju Poljaci, makar opet po cenu rata, sprečiti savezništvo dva njena ’’istorijska neprijatelja’’, a Poljaci će kao najlojalniji saveznici uživati bezbednosne i ekonomske privilegije koje članstvo u Evropskoj uniji očigledno nije donelo.[1] Amerikanci, sve više razočarani nemačkom politikom, rado su prihvatili pruženu prijateljsku ruku. Zašto i ne bi? Dobro je u politici imati prijatelja koji će se umesto vas i radovati i razočaravati. Uzgred, oni odlično znaju da politika nije jednačina sa jednom nepoznatom.

Da Vas podsetimo:  Srba je uvek bilo dovoljno za podele a malo za jedinstvo

Tomislav Stanković

NSPM

[1] http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-je-eu-donela-poljskoj.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime