Kad god neko počne da nas napada prvo što se zapitam da nije slučajno iz kategorije „bivši Srbin“. Kategorija slična izdajniku, samo mnogo više ostrašćena, izgubljenog duha, izgubljene duše, bez mogućnosti da se spase. U svom očaju ne videći izlaz panično hoda mislima i delima, dostojnim jedino najnižim lestvicama ada. Pokušavajući da dokaže da pripada nečemu i da je nešto što nije, ne bira sredstva da uspe u tome.
Naravno, jedino što uspeva je da kao i svaki beskičmeni gmizavac puže kroz život bez šanse da se podigne na noge. Napomenuo bih one istoriji dobro poznate: janičari, ustaše … Istorija u njima nije pronašla ništa ljudsko, ništa što bi ih činilo vrednim. Kako je istorija pisala o njima tako će jednog dana pisati i o Hašimu Tačiju još jednom „bivšem Srbinu“. Zločincu čiji je deda Radoslav Danilović pravoslavni pop koji je početkom 20. veka prešao u islam. Svestan svog porekla tokom rata na Kosovu u glavnom štabu UČK u selu Brego Hodžes besan zbog ponašanja i neuspeha svojih komadanata na sastanku sa njima im i javno rekao:
„Vi šiptari ste nesposobni, a imate veliku sreću što vas vodim ja, jer imam srpske krvi.“
Nažalost, mi Srbi ne možemo biti srećni da su na strani naših neprijatelja uvek najaktivniji „bivši Srbi“.
Ova kategorija vremenom je rasla. Uvek su se pojavljivale nove grupe i pojedinci ali se njene karakteristike nisu menjale. Ono što smo od njih do sada doživeli i videli mora nam biti opomena za budućnost. Oni su se odrekli svog porekla, odvojili su se od svojih korena, od svog naroda, od svoje vere i svojih đedova, što je uzrokovalo gubitak duhovnog napajanja. Takav gubitak dozvolio je da njih vremenom umesto ljubavi, iskrenosti, hrabrosti ispunjavaju mržnja, pokvarenost, kukavičluk. Danas smo ponovo svedoci stvaranja novih grupa i pojedinaca koji će vrlo brzo postati „Bivši Srbi“. Doduše oni se još ne izjašnjavaju tako ali se u tome svojski trude.Prepoznaćete ih po tome da nas stalno ubeđuju da nemamo pravo na svoje mišljenje. To su oni koji u svom narodu ne vide ništa pozitivno. To su oni koji, dodvoravajući se drugima prihvataju svu krivicu na Srbe. To su oni po kojima Srbe treba menjati da bi se svideli svojim neprijateljima, mada nemaju ništa protiv što žive na račun istih tih Srba.
Ne smemo dozvoliti da Srbin postane narod koji je potrebno zaštititi da ne nestane. Naravno da imamo neprijatelje. Narodi koji su se borili za pravdu uvek su imali neprijatelje. Vladika Nikolaj je pitao:
„Čiji ste vi, mali Srbi?
Mi smo deca Božja i ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da budu glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz vekove budno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena slabije rase i niže vere ne bi uznemiravala krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. Mi smo narod kršteni, narod hristonosni. I tako mi smo po krvi arijevci po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu Hrišćani.“
Srbin je dakle pravednik i kao takvom sudbina mu je dodelila mnogo neprijatelja. Samo za razliku od drugih pravednika ima jednog dušmanina više, to je ona kategorija „bivši Srbin“. Ova kategorija kao i svaki nečovek ima strah od istine i pravoslavnog duha. Jednom kad su se odrekli puta pravednika njihova izgubljena duša počela je da luta po bespućima tame. U svom slepilu najveću energiju troše da se svete onima kakvi su oni u stvari trebalo da budu da su imali dostojanstva, hrabrosti, ponosa, časti.
Kakav je osećaj biti „bivši Srbin“, šta je sve potrebno uraditi da bi postao ono što nisi, da bi postao ono čega se častan čovek stidi. Preko kakvog ljudskog dostojanstva treba pogaziti da bi se dodvorio neprijatelju svog naroda možda najbolje može da dočara pesma „Janičar“:
JANIČAR
Harao je i palio
Vitkom sabljom seko
Carstvom cara Sulejmana
Dugo na daleko
Jednog dana došao je
U borbama vođen
Da zapali i poruši
Mesto gde je rođen
Kob sudbine i njen danak
Dade mu na dar
Celi život da proživi
Kao janičar
Na zgarištu puste kuće
Plakala je žena stara
On poteže svoju sablju
Sablju janičara
Žar zasija iz očiju
Duši što sad gine
Taman htede poseći je
Ona reče sine
Nemoj sine ne greši se
Ako Boga znadeš
Majka sam ti poznajem ti
Nad usnama mladež
Sjaha s konja mlad janičar
I sablju ispusti
Majka htede nešto reči
Ali ne izusti.
Postoji li nešto sveto u čoveku koji mora da gazi onog ko mu je darovao život? Da li se može smatrati čovekom dostojnim poštovanja onaj ko svoje korene čupa i gazi nadajući se, valjda, da će on sam tako opstati? A zaboravlja da i najmanje drvo koje se ponosno suprotstavljalo i najjačim vetrovima, kada mu se koren iščupa nema nadu. Ne može se održati ni na najlakšem povetarcu. Sudbina takvog drveta je da ga vetar valja po zemlji i prašini dok ga potpuno beživotnog i beznačajnog ne uništi. Tako uništenog ostavlja ga prekrivenog blatom i prašinom svima koji tuda prolaze da ga gaze, a vremenu da potpuno izbriše tragove njegovog postojanja. Umesto da uče iz prirode, lažući sebe njihov um beži od istine. Pokušavajući da obmanu druge jedino uspevaju da obmanu sebe, izgubivši duh do te mere da se ne mogu zvati čovekom. Vremenom su samo sem imena „bivši Srbin“ dodali prezime „bivši čovek“.
Spaljeno srce i poharana duša poniznih sluga novih vladara, konjušari i izvršioci najprljavijih i najgnusnijih zadataka zaboravljajući da takve niko ne poštuje jer ko je jednom prodao dušu prodaće je opet. To više nije pitanje. Pitanje je samo kada i za koliko.
Fond strateške kulture / Nenad Blagojević
