Blagodarno sećanje na srpskog oficira, arhitektu prof. Samojlova

0
783

arhitekta-1_620x0 Kako je među žicama zloglasnog nacističkog logora „Buhenvald“ nastao jedinstveni spomenik. U beogradskoj Crkvi rođenja Svetog Jovana Krstitelja čuva se remek-delo Grigorija Samojlova, našeg oficira ruskog porekla

HRISTOS-logoraš s pokidanim ropskim vezama oko ruku i Sveti velikomučenik Stefan u srpskom vojničkom koporanu stigli su pre tačno šezdeset godina u Beograd iz nacističkog konclogora „Buhenvald“. Reč je o ikonama sa prkosnog ikonostasa koji je uz pomoć sapatnika napravio srpski oficir, arhitekta i univerzitetski profesor Grigorije Samojlov. On je rođen kao kozak, Rus, a odabrao je da bude Srbin.

– Samojlov je mogao da izbegne zarobljavanje kod Srebrenice 1941, gde mu je kao rođenom Rusu nuđeno da ne provodi zarobljeničke dane sa Srbima koji su uvredili Treći rajh i sa njime zaratili. On nije pristao da napusti ratne drugove, čak ni da ode u oficirski logor.

Iz solidarnosti s običnim srpskim vojnicima skinuo je oficirske epolete i opredelio se za njihovu sumornu i neizvesnu budućnost – kaže protojerej stavrofor Dragan Pavlović, starešina beogradske Crkve rođenja Svetog Jovana Krstitelja, gde se nalazi ikonostas koji je Samojlov napravio u delu Stalag 9-C, zloglasnog koncentracionog logora „Buhenvald“.

Sagovornik „Novosti“ naglašava da u godini u kojoj svet obeležava završetak Drugog svetskog rata što više ljudi treba da dođe i vidi jedinstveni spomenik srpskog duha i kulture nastao među bodljikavim žicama.

– Ikonostas za zarobljeničku kapelu nastao je u najtežim uslovima iz nesalomivog duha Samojlova koji je želeo da pokaže kakvu kulturu imaju Srbi – ističe protojerej Pavlović.

– Srpski vojnici su istrajno i nepokolebljivo kao ranohrišćanski mučenici u nacističkom logoru golim rukama vadili stare železničke pragove i nosili ih profesoru Samojlovu da pravi ikonostas. Oni su svoja sledovanja trampili za boje, a rezbarski alat su pravili od starih konjskih potkovica i metalnih otpadaka.

arhitekta-4Profesor Grigorije Samojlov rođen je 1904. u Taganrogu na Azovskom moru, a krajem ruskog građanskog rata s ocem je poslednjim brodom sa Krima 1921. krenuo ka Srbiji. Kao pripadnik Kadetskog puka maturirao je u vojnoj gimnaziji u Bileći, a zatim je upisao studije arhitekture na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Raskošan talenat učinio je da brzo postane tražen arhitekta i docent profesora Aleksandra Deroka. Čim je proglašena mobilizacija obukao je uniformu, a sa jedinicom je ostao odsečen kod Srebrenice, u neprijateljskom okruženju lokalnog stanovništva. Srpske vojnike su ubijali i naselja pustošili muslimani u ustaškim jedinicama. Samojlov je uspeo je da održi jedinicu do dolaska Nemaca, koji su posle predaje naglasili da u zarobljeništvo idu samo Srbi i da su svi ostali slobodni.

Da Vas podsetimo:  Intervju sa Ajnom Jusić, djevojkom rođenom nakon silovanja njene majke u ratu

– Samojlov je sa svojim vojnicima otišao u logor „Bad Sulci“, gde su obavljali najteže poslove – kaže dr Milan Prosen, istoričar umetnosti, zahvaljujući čijim istraživanjima je sačuvana uspomena na Samojlova. – Doživeo je nesreću, šina mu je pala na nogu i slomila je. Posle toga je upućen u logor „Stalag 9-C“ gde je napravio ikonostas.

Dr Prosen je otkrio Samojlovljeve zabeleške iz 1943. kad je logor posetio SS general Graf.

– On je prethodno obišao francuski i belgijski deo logora, gde je video njihove kapele, primitivno rađene od kartona i različitih jeftinih materijala, zakucanih na nerendisane čamove letve. Ne našavši kod nas kapelu, on je upitao logorskog oficira: „A gde je srpska kapela?“ Kapetan Leman, koji je imao loše iskustvo sa srpskom vojskom na Solunskom frontu, prezrivo je odgovorio da smo mi Srbi Cigani i da nemamo svoju kulturu. Stajao sam blizu njih, dobro sam čuo, i to me je strašno uvredilo. Rešio sam da im dokažem suprotno i da izradim najlepšu kapelu, sa pravim ikonostasom u srpskovizantijskom stilu – zabeležio je Samojlov.

Profesor je preuzeo komandu i sa svojim vojnicima započeo neobičnu bitku za srpsku čast. Logoraši su se čudili Srbima koji su počeli da kupuju na crnom logoraškom tržištu stare potkovice i drugi čelični otpad, kao i sve moguće komade papira i boje. Nemci su se čudili zašto Srbi traže stare železničke pragove koje su i nacisti odbacili kao škart. Za to vreme Samojlov je neumorno crtao skice ikonostasa i ikona na svakom komadiću papira do koga je došao, a od belgijskih zarobljenika je kupovao slikarski materijal plaćajući ga sledovanjima.

Onda je počeo primitivnim alatom da rezbari i iz tvrdih železničkih pragova počeli da se ukazuju takovski krstovi, grifoni nalik onima iz Studenice, krilati serafimi. Na ikoni se pojavio i arhanđeo s isturenim štitom, koji se vatrenim mačem sprema da uzvrati udarac.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji se sklapaju i srpsko-albanski brakovi

– Arhangel Mihailo na severnim dverima je u ratničkom stavu daleko od mirnoće vizantijskog lica i naglašene produhovljenosti srednjovekovlja – kaže protojerej Pavlović. -Više je predstavljen kao borac za pravdu i osvetnik.

Pred prkosnim porukama sa srpskog ikonostasa zanemeli su i logoraši i Nemci. Ipak, oni nisu uništili ikonostas koji je dočekao u srpskoj baraci-crkvi 11. april 1945, kad su trupe 83. pešadijske divizije Armije SAD ušle u u logor „Buhenvald“ i zatekle 21.000 izgladnelih logoraša.

arhitekta-6Nije zabeleženo kako je ikonostas vraćen u Srbiju, ali je praktično jedina mogućnost za to bila da ga srpski vojnici rastave, donesu sa sobom kroz gužvu vozova koji su logoraše vraćali u otadžbinu. Ikonostas je odnet u Patrijaršiju SPC, a zatim u kapelu Učiteljske škole kraljice Natalije u Beogradu, odakle su ga nove vlasti ubrzo izbacile. Neko vreme stajao je i u Crkvi Svetog Marka, odakle su ga komunistički komesari proterali jer im je izgledao suviše prkosno i buntovno.

Vraćen je u Patrijaršiju gde ga je čuvao protojerej Radoslav Grujić, profesor univerziteta i tvorac Muzeja SPC. Samojlovljev ikonostas je od 1953. postavljen u najneobičnijoj crkvi u Beogradu, parohijskom Hramu Svetog Jovana na Centralnom groblju. On je magnetski privlačio vernike koji su učinili da ovaj hram danas bude jedan od najlepših i najposećenijih u prestonici.

Sve što vidite u crkvi doslovno su darovali naši vernici – od živopisa vitraža, do časne trpeze koja je stigla iz Rusije. Ipak, najveća dragocenost je ikonostas profesora Samojlova koji izražava istorijski trenutak u kome je nastao, ali i više od toga. Na njemu je Spasitelj prikazan sa rukama koje su pokidale konopac koji simbolizuje „okove, veze i ropstvo Srba i svih pravoslavnih hrišćana“. Neki istoričari umetnosti kažu da je ikonostas nema veću umetničku vrednost, osim porekla i uslova u kojima je nastao. A zar ima išta vrednije od svedočanstva o snazi koju je našim zarobljenim vojnicima dala vera u Boga i dobro poznata karakterna osobina Srba – inat, koji su u logoru zadivili i Nemce i ostale narode – zaključuje prota Pavlović.

Da Vas podsetimo:  Godine prolaze, a ljubav opstaje

SVETINjA NI IZ ČEGA

POŠTO posle rata komunističke vlasti nisu dozvoljavale da se gradi hram u kraju oko Centralnog groblja, koji se intenzivno urbanizovao, patrijarh German naložio je sveštenstvu da kao u ranohrišćanskim vremenima bogomolju zasnuje među grobovima.

– Arhitektonska istorija Crkve Svetog Jovana u kojoj se nalazi ikonostas profesora Samojlova, jedinstven u svetu, počela je iz mrtvačnice. Baš zbog toga na primeru ovog parohijskog hrama oseća se životvornost reči našeg Gospoda da će sazidati crkvu svoju i da je ni vrata pakla neće nadvladati. Od prostorijice iz 1948. namenjene pravoslavnima za ispraćanje na onaj svet do danas je čitava zgrada, iako nije bila prvobitno sazidana s kultnom namenom, postala prava i dostojna bogomolja – ispričao nam je prota Pavlović.

Boris Subašić

www.facebookreporter.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime