Bodrožić: Osećam se kao da živim u 1998. godini

U intervjuu za Cenzolovku glavni urednik Kikindskih Željko Bodrožić govori o tome šta je nateralo taj lokalni list da u 2018. godini, nakon hiljadu brojeva i dvadeset godina izlaženja, ali i rekordnog broja kazni koje su platili ili po zloglasnom Zakonu o informisanju ili po tužbama uvređenih pojedinaca nakon 5. oktobra, započne odsudnu bitku za svoj opstanak

Kikindske su prošlog petka objavile svoj hiljaditi broj. Ali umesto prigodne žurke, redakcija tog lista će sutra, kad im izlazi 1001. broj, uz pomoć Grupe za slobodu medija, kolega i prijatelja započeti odsudnu borbu za svoj opstanak.

– Prijatelji iz Grupe za slobodu medija i Novog optimizma predložili su crownfunding kampanju pod nazivom „Branim Kikindske – za narednih 1000 brojeva Kikindskih“, kao rešenje za naše finansijske neprilike. Iako su takve kampanje kod nas još uvek retkost kada su mediji u pitanju, probaćemo da u narednom periodu dobijemo što više novih pretplatnika i donatora, i tim sistemom malih brojki obezbedimo barem nesmetano štampanje novina i osnovno održavanje redakcije. Po prvim reakcijama ljudi, verujem da ćemo uspeti – kaže za Cenzolovku Željko Bodrožić, glavni urednik Kikindskih.

Od prvog broja Kikindske su nekoliko puta menjale izdavača: najpre je to bio lokalni Dom kulture, pa od 2001. Javno preduzeće Informativni centar Kikinda; na prelasku iz 2004. u 2005. Kikindske su izlazile kao izdanje Vranjskih, potom su od 2005. do kraja 2008. bile pod okriljem novosadskog Dnevnika, a od tada kao izdanje privatne firme Partizanska štampa. Jedina konstanta je Željko Bodrožić, koji Kikindske uređuje od samog početka, od oktobra 1998.

Zbog svega što ih je snašlo, u tom listu, logično, i ne razmišljaju o još jednom jubileju u ovoj godini. Finansijske neprilike, kao posledica političkih i ekonomskih pritisaka, s druge strane, pobrinule su se, na svoj način, da Bodrožića podsete na davne početke Kikindskih.

„Poslednjih meseci se osećam bukvalno kao da živim u 1998. godini“, priznaje u intervjuu za Cenzolovku.

Iako su crowdfunding kampanje kod nas još uvek retkost kada su mediji u pitanju, probaćemo da u narednom periodu dobijemo što više novih pretplatnika i donatora, i tim sistemom malih brojki obezbedimo barem nesmetano štampanje novina i osnovno održavanje redakcije. Po prvim reakcijama ljudi, verujem da ćemo uspeti

Cenzolovka: Uspeli ste da opstanete i nakon što ste se rekordno naplaćali kazni po ozloglašenom Zakonu o informisanju krajem devedesetih, udarali su vas po džepu i u sudskim procesima nakon 2000. godine. Posle svega toga, zašto je sadašnjost za Kikindske toliko nepovoljnija od ionako burne prošlosti?

Željko Bodrožić: Da, preživeli smo oko 15 osuđujućih presuda po tom zloglasnom zakonu s kraja devedesetih, ali smo tada imali sreću da je iza nas bila opoziciona lokalna samouprava, pa smo mogli barem nesmetano da se štampamo, a još je teže bilo odbraniti se od koordinirane akcije nedirnutih centara moći nakon 5. oktobra, koji su nam štancali tužbe i organizovali osuđujuće presude, a uz to su još i radikali bili na vlasti u gradu. I to smo pregrmeli, štaviše, taj period smo 2008. godine zapečatili presudama međunarodnih sudova – prvo Komiteta za ljudska prava UN, pa onda i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu – u našu korist. Nekoliko godina smo, manje-više, funkcionisali bez većih problema, da bi od pre dve-tri godine situacija sve više počela da liči na devedesete, a poslednjih meseci osećam se bukvalno kao da živim u 1998. godini. A sve je posledica činjenice da prerušeni radikali ne mogu dugo da trpe tu masku koju su po dolasku na vlast stavili na lice, jednostavno ne mogu da budu pristojni i demokratični, već moraju sve koji drugačije misle da vređaju, ponižavaju i, ako je moguće, eliminišu sa javne scene. Kada su zajahali vlast u gradu, naprednjaci nisu odmah krenuli na nas, jer su malo pre toga imali prostor u našim novinama da kritikuju vladajuću Demokratsku stranku, a i uživali su dok su bili u poziciji kada bismo mi u novinama nekom temom nagrdili vlast. Ali, kako je vreme odmicalo, a mi ostajali isti, odnosno, nastavljali da propitujemo vlast i razotkrivamo njihove nepodopštine, naprednjaci su krenuli da nam zatvaraju prilaz javnom sektoru, da straše privatni sektor kako se ne bi oglašavao, da nas ponižavaju na gradskim konkursima i da nas u svojim medijima linčuju do besvesti.

Kada su zajahali vlast u gradu, naprednjaci nisu odmah krenuli na nas, jer su malo pre toga imali prostor u našim novinama da kritikuju vladajuću Demokratsku stranku, a i uživali su dok su bili u poziciji kada bismo mi u novinama nekom temom nagrdili vlast

Cenzolovka: Da li mislite da bi Kikindske u ovih 20 godina postojanja bile manje trn u oku vlastima i njima bliskima pojedincima da nije bilo vašeg javnog angažmana i političke aktivnosti?

Bodrožić: Ne verujem, jer i moj rad u novinama jeste i javni i politički angažman. Nisam ja uređivao novine i učestvovao u kampanji vladajuće partije i pretvorio novine u bilten vlasti, već sam u kampanjama uvek bio uz građanske, levičarske stranke, koje se, nažalost, kod nas u provinciji uvek bore za cenzus. Ja nisam ni u jednoj kampanji imao nijednu populističku priču, nikada nisam nikome obećao posao, dao pare ili BUŠ (brašno, ulje, šećer) paket da bi glasao za GSS ili LDP. A istovremeno, nikada nisam bio podložan partijskim stegama, nikada nikom nisam titrao zato što je lider, nikada nisam prećutao bilo šta što mi je zasmetalo ili je zasmetalo nekom iz mog bliskog okruženja. Ja sam u kampanjama tih malih stranaka bio isti kao što sam u novinama, a Kikindske, zna se, navijaju za građansko i otvoreno društvo, za socijalnu pravdu, za partizane, i uvek je redakcija bila složno protiv rata, nacionalizma, svakojakih kretena koji su nam fašizmom i nasiljem zagadili najbolje godine života. E, to isto ja govorim u svom javnom i političkom angažmanu i bilo mi je stalo i kao građaninu i kao novinaru da neko iz tog pristojnog, antiratnog sveta uđe u parlament. Naročito što živim u malom gradu, koji je tek delom urban, a većim delom je zapuštena varoš, puna sirotog sveta podložnog svakojakim manipulacijama, i nekako bih se osećao sebičnim i oholim kada se ne bih oglasio i podržao građanske stranke.

Nisam ja uređivao novine i učestvovao u kampanji vladajuće partije i pretvorio novine u bilten vlasti, već sam u kampanjama uvek bio uz građanske, levičarske stranke, koje se, nažalost, kod nas u provinciji uvek bore za cenzus

Cenzolovka: Kikinda je pre dve godine već ostala bez jednog medija, VK TV. U obrazloženju za gašenje signala navedeni su politički i ekonomski pritisci, te nemogućnost dobijanja informacija od gradskih institucija. Kako na lokalu u praksi izgledaju ti pritisci na medije?

Bodrožić: Pa, prvo vas eliminišu ili ponize na gradskim konkursima. Nama su ove godine podržali projekat sa 50.000 dinara, dok su, na primer, projekti beogradskih tabloida Informer i Srpski telegraf podržani sa deset puta većom sumom, a druge lokalne novine, koje su u sastavu grupacije Lokal info i koje su pretvorene u bilten vlasti, dobile su sto puta više od nas – tačno pet miliona dinara. Sledeće je da vam zatvore sve prilaze javnom sektoru i kod nas se više ne oglašavaju javna preduzeća, a potom i da zastraše sve one privatnike koji se reklamiraju u našim novinama. Pre nas je takav tretman doživela Televizija VK, a pošto je to mnogo skuplja produkcija, vlasnik je odlučio da prestane sa emitovanjem programa. Potom se ugasio i jedan portal, koji nije bio protiv vlasti, ali očigledno nije bio dovoljno za, i takođe je ignorisan na lokalnim konkursima. Sada su ostale samo Kikindske koje donose kritičke tekstove o lokalnoj vlasti i zato smo u poslednjih godinu dana pod strašnim udarom naprednjaka, evo u proteklih desetak dana izdali su šest saopštenja protiv naših novina i mene kao urednika.

Cenzolovka: Ako je već dugo za Srbiju imanentno stanje da političari nisu previše ludi za medijskim pluralizmom, šta je s građanima? Jesu li se Kikinđani uznemirili zbog gašenja VK TV? Da li će im biti skroz normalno da, ako se ugase Kikindske, budu upućeni, kao i u mnogim mestima u zemlji, samo na jednu lokalnu televiziju i jedne novine, sasvim slučajno, bliske vlastima?

Prvo vas eliminišu ili ponize na gradskim konkursima. Sledeće je da vam zatvore sve prilaze javnom sektoru i kod nas se više ne oglašavaju javna preduzeća, a potom i da zastraše sve one privatnike koji se reklamiraju u našim novinama

Bodrožić: Građani su preplašeni i ubijeni u pojam, tako da jedni ćute iz straha, a drugi zbog apatije i nezainteresovanosti. Nije bilo velikog uznemirenje u lokalnoj javnosti kada je Televizija VK prestala sa radom i sve se završilo na gunđanju i tihom negodovanju, a pretpostavljam da bi manje-više slične reakcije bile i da mi prestanemo da se štampamo. Ali, mi ćemo nastaviti, verujem, uz pomoć prijatelja i čitalaca, da izlazimo i potrudićemo se da probudimo uspavanu i zaplašenu kikindsku javnost i podstaknemo građane da se bore za svoja prava, počev od prava na slobodno mišljenje i izražavanje. Doduše, oni vide kroz kakvo blato provlače nas što se suprotstavljamo i verovatno i zbog toga zaziru od javnog negodovanja, ali nekako mi se čini da nam je ponovo dopala misija da ih ubedimo da dignu glas i strgnu zavesu kako bi otkrili koliko je stvarno nemoćan ovaj naš „čarobnjak iz Oza“.

Denis Kolundžija

cenzolovka.rs