Kolebajući se kom delu nacije da uputim najlepše želje u novogodišnjoj noći, izbor je pao na moje kolege – penzionere. I to s pravom. Slušajući odluke Skupštine Beograda i razmišljanja gradskih funkcionera, shvatio sam da, posle tajkuna, jedan sloj penzionera je upravo ona prikrivena mogućnost da Srbija brže i lakše iziđe iz krize.
I do toga sam došao na osnovu zaključka da je i Beograd, poput srpske Vlade, procenio da su velikim delom za sve krivi oni „bogati penzioneri“, pa, eto, i glavni grad sada pokušava preko leđa penzionera da spase Gradsko saobraćajno od gubitaka ili lošeg rada, svejedno!
Naime,kao što država u celini nema isti aršin kada oporezuje bogatiji sloj onih koji imaju stalna primanja, tako se i grad okomio na penzionere. Pogotovo što oni sa najvećim penzijama nisu to stekli otimanjem, već stvaranjem nekadašnje društvene svojine. Nisu se bavili ni korupcijom , ni kriminalom, jer ništa od toga ne ulazi u osnovicu za penziju, već samo ono što su zarađivali na svom radnom mestu!
Reč je, naravno, o novim cenama pretplatnih karata u gradskom saobraćaju.
Gradski menažer je istakao da se , čak i bogati penzioneri, voze besplatno, jer su plaćali nekih tričavih 407 dinara godišnje za neograničeni broj vožnji. I da bi „spasli“ GSP, primenjen je sistem, nešto čak i oštriji u podeli na kategorije od države. Dakle, oni koji imaju preko 25.000 a manje od 50.000 dinara penziju plaćaće mesečno nešto ispod hiljadu dinara, a oni preko pedeset hiljada – ispod hiljadu ipo mesečno?!
Ako ovo postane zarazno i ako svi koji misle na penzionerima da mogu nešto da ućare, do sredine iduće godine teško da će iko od penzionera primati više od 40‚.000 ili 50.000 dinara.
Uopšte, čudna je logika da su penzioneri „omražena kategorija“ u kalkulacijama i rešenjima svih ekonomskih reformatora. I tako su postali građani drugog reda – njih je prvo država oporezovala sa 25 odsto od penzije ako ona prelazi 40.000 dinara,a sve ostale zaposlene – u državnoj administraciji, javnim preduzećima, čak i onima kojima i penzioneri dotiraju visoke plate, samo sa 10 odsto.
Ne mogu, naravno, da tu dvojnost ili nepravdu prema onima koji imaju veće penzije upoređujem sa onima koji imaju plate od 300.000 do 600.000 dinara mesečno, jer se oni voze automobilima, pa čak im nije uvedeno ni da participiraju makar 10 odsto od cene potrošenog benzina.
I da ne bude da kukam nad nečijom sudbinom, evo i dva podatka koji negiraju neki primamljiv ekonomski efekat: ukupno će biti oko 30.000 koji će biti u te dve kategorije penzionera koji će imati mesečnu pretplatnu kartu. Oni se ne voze svaki dan. Zato sam izračunao da oni koji će platiti najvišu cenu , sa kartom od 90 minuta, mogu za te pare 17 dana da se negde voze. Dakle, ako se ne voze svakog dana, jeftinije im je da kupuju kartu na sat, nego da imaju pretplatne karte.
Ostaje nam za utehu da se setimo imena gradonačelnika koji se prvi dosetio da se penzioneri dele po godinama a ne po penziji.
Zaista se čudim, da ova nenarodna vlada, nije već uvela kao prvi korak, obeležavanje za penzionere sa malim penzijima, nešto slično kao „Davidove žute zvezde“ koje su bili uveli nemački nacisti Jevrejima. Tako bi se već iz daljine razlikovali siromašni od bogatijih penzionera. Kao drugi korak, u cilju „spasavanja“ srpskog budžeta od tih alavih i proždrljivih penizionera sa manjim penzijama, biće verovatno uvedene premije za svakog vozača koji pregazi takvog sirotana.Bez obzira da li je zgažen na pešaškom prelazu, na trotoaru ili na kolovozu vozač će biti oslobođen krivične odgovornosti.Oni penzioneri sa prevelikim penizijama, koji prežive, doprineće sa svoje strane, kao što ste već napisali poštovani g. Stamenkoviću, -koliko se sećam bili ste nekada glavni urednik beogradskih, danas vladinih „Večernjih novosti“- odbitcima od 25 odsto potpunom „ozdravljenju“ Srbije. Naravno da se i njima, posle kraće „probe“, treba povećati procenat odbijanja, na recimo 30 odsto pa onda svakih pola godina na više, sve dok i oni dostignu granicu „obeležavanja“ siromašnih penzosa! Tako bi se ovi današnji rukovodioci Srbije na njenom putu u propast zvani EU, brzo, efektivno i korisno rešili žderonja, bekrija i hazardera sa penzijama do 30.000 € mesečno. Svi znamo da su to ogromne pare pa ti penzosi i ne znaju šta će sa tolikom lovudžom, a i ne mogu da svaku noć banče po splavovima, jurcaju za ženama ili da se muvaju žderući po elitnim restoranima i hotelima, kada im ni žuč više ne funkcioniše kako treba! Znač, vlast bi se brzo rešila svih onih koji kao kakva pošast, pojedoše budućnost Srbije. Bože, kakva srećna budućnost nas čeka u Srbiji bez penzionera.