Prijatno toplo prepodne prve polovine septembra meseca 2016. godine u Beogradu. Posle doručka i ispijene jutarnje kafe krenuo sam u šetnju od Terazija ka Slaviji, sa namerom da se za sat vremena vratim na ugovorene sastanke. Na ulici nije bilo mnogo ljudi. Išao sam desnim trotoarom i kad sam prošao zgradu Predsedništva primetio sam na pedesetak metara od mene mladu ženu koja je gurala ispred sebe kolica u kojima je sedelo dete od oko dve godine starosti. Dete je ”gugutalo” a mlada majka mu je tepala. Kada su bili desetak metara od mene video sam da kolica idu ka jednoj rupi (kojih je mnogo po Beogradskim trotoarima) i hteo sam da viknem ili potrčim ka njima da ih zaustavim…
Bilo je kasno. Točak dečjih kolica je upao u rupu, žena je padala preko kolica i uspela da se baci u stranu da ne padne preko deteta. Pala je na samu ivicu trotoara, a na pola metra od nje su prolazila kola. Dočekala se na laktove i čelom udarila u trotoar… Njen mali sin nije zaplakao. Gledao je dugo bez reči svoju majku koja se, uz moju pomoć jer sam pritrčao da joj pomognem, polako dizala sa trotoara. Uzela ga je iz kolica i vidno uplašena čvrsto privila na grudi… a onda se začuo visok krik, plač mališana, kao da je pitao: ”Zašto”?
Kada se posle nekoliko minuta smirila, prošetali smo polako, nazad, do hotela Moskva i seli u baštu hotela gde su joj dezinfikovali oguljene laktove i čelo. Popili smo vodu i kafu, a dete čokoladno mleko.
Zadnje rečenice koje smo izmenili pre nego što su otišli majka i sin, neću zaboraviti. Rekao sam joj da ću svedočiti ukoliko hoće da tuži odgovorne za ovu, jednu od stotina rupetina koje su skoro svuda po trotoarima Beograda, a ona je odgovorila:
”Naravno da neću nikoga tužiti jer nemam ni vremena ni finansijskih mogućnosti za to. Ja sam žena iz naroda, a vama hvala na ljubaznosti i pomoći. Vidi se da ne živite u Srbiji, koju volite i vi i ja, ali ovde za narod i korektno suđenje važi i dalje ono što je važilo još za vreme Turaka”, i onda naglasila:
”Kadija te tuži, kadija ti sudi.”
 |
 |
|---|
Dva mala kolaža fotografija koje nam “dočaravaju” kako izgleda centar Beograda (septembar 2016.)
Nikola Janić
Deca su u Srbiji gradjeni treceg reda, nasa vlast na celu sa ovim covekom koji treba da brine o plocniku glavnog grada brine o gej populaciji. Tuzno
Jad i beda na sve strane.vazno je da se vodje hvale svojim istorijskim uspesima.
U Japanu je mentalitet poslusnosti dobro oslikan njihovom poslovicom: „Ekser koji strci dobija po glavi.“ U Srbiji nema sanse da strcis, jer je i samo stajanje uspravno postalo mislena imenica. Ljudi su pali na „Ako proviris iz misje rupe, dobices po glavi.“. Tuzno, ali istina.