Bojkot, bojkot bojkota, bojkotovog bojkota bojkot…

0
309
Foto: printscreen (demostat.rs)

Da li je opozicija spremna za bojkot, videćemo. Sama odluka nije dovoljna. Što se tiče vlasti, njoj se smeši pobeda od 100%, ali šta s njom?

Pre oko 150 godina, kapetan britanske kraljevske vojske, Čarls Kaningem Bojkot napušta vojnu službu, prelazi u Irsku, postaje zemljoposednik ali i prikuplja arendu od seljaka za veće veleposednike. U svojoj revnosti je preterivao toliko da je život seljaka doveo do neizdržljivosti. Nemajući kud i ne raspolažući nikakvim sredstvima kojima bi odobrovoljili ser Bojkota, seljaci pristupaju specifičnom vidu borbe.

Prodavnice ne prodaju robu za potrebe njegovog gazdinstva i prestaju svaku komunikaciju sa njegovim gazdinstvom. Prestaju da mu plaćaju zakupninu, koju on treba da preda znatno jačim posednicima i izlažu ga pritisku moćnijih veleposednika. Štaviše, njegov kovač dobija preteće pismo u kome ga obaveštavaju da mu se nešto ružno može desiti ukoliko mu makar potkuje konja?! Ser Bojkotova kuvarica dobije slično pisamce nakon koga ne sme da gazdi pripremi jelo. U crkvi niko nije hteo da sedne blizu njega…

Posramljen, ser Čarls Bojkot napušta Irsku, ali ulazi u istoriju, ili barem njegovo ime postaje sinonim za borbu malih i obespravljenih, sa moćnim i nedodirljivim.

Nakon toga u više navrata širom sveta primenjivan je ovaj način borbe.

U Alabami polovinom prošlog veka, crnci su imali obavezu da sede u zadnjem delu autobusa. Za belce je mesto bilo rezervisano u prednjem. Ukoliko belac nije imao mesta u prednjem delu, crnac je bio dužan da mu ustupi mesto u „crnačkom“ delu. Zbog toga je dolazilo i do incidenata zbog čega crnci potpuno prestaju da koriste autobuse i svuda idu pešice.

Bilo je slučajeva kada su svakodnevno pešačili i po 40 kilometara kako bi došli na posao. Oni veoma retki, koji bi koristili autobuse bivali bi izolovani od zajednice, i posramljeni napuštali bi Alabamu. Protest je urodio plodom, Zakon o segregaciji je ukinut, a protest je izrodio jednog lidera, Martina Lutera Kinga.

Kod nas, na Kosovu i Metohiji, 3. septembra 1990. albanska manjina se odlučuje na sličan vid protesta. Sve radnje u vlasništvu Albanaca su zatvorene, niko ne odlazi na posao, čak ne izlaze na ulicu. Ko se tada kretao ulicama Prištine osećao je nelagodu, mogao je čuti onu preteću tišinu, kada se ni zavese na prozorima ne pomeraju, a kada ste svesni da vas hiljade očiju neprijateljski posmatra iza tih zavesa. Oni retki, koji su tog dana radili, bivali su kasnije izolovani, a juna 1999. čak i likvidirani.

Da Vas podsetimo:  Šta je NATO pogodio

Kod svih ovih protesta zajednički su: odlučnost, masovnost, ali i sankcije za neposlušne (počev od izolacije, pa i do najdrastičnijih sankcija).

Kod nas se u predvečerje kampanje za parlamentarne (a ne treba potceniti ni istovremene lokalne) izbore, sve više podgreva ideja o bojkotu izbora od strane opozicije. Bojkot je gotovo izvestan. U ovom trenutku sve podseća na moto narodne bajke: „Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!“ Dakle, kajanje ne gine. A kako stoje stvari na političkoj šahovskoj tabli po pitanju eventualnog bojkota izbora?

Vlasti nikako ne odgovara bojkot opozicije. Matematički da, ali politički nikako. Zapadnim sponzorima takođe. Bez obzira što je vlast apsolutno kooperativna zapadnim interesima, ipak treba dobrano da se briselske birokrate pomuče da svojoj javnosti objasne zašto tolerišu jednopartijsku državu na Balkanu. Ipak to ne bi bilo lako, koliko god sadašnja Evropa bila licemerna.

Što se vlasti tiče, uložila je enormni napor da pobeđuje na svim mogućim izborima (od saveta mesnih zajednica do predsedničkih), koristeći sva dozvoljena a i mnoga nedozvoljena sredstva. Tako je postala apsolutni gospodar svega u Srbiji, a to osim golemih privilegija, jednoga dana može da donese i određenu odgovornost srazmernu tim privilegijama.

Vlast je Srbiju dovela u pretpolitičko stanje. Stanje kada institucije ne postoje, odnosno postoje kao instrument pritiska i samo su instrument u rukama moćnika. U takvom stanju „3.000 za gospodina“ postaje normalno ponašanje pa čak nekima i simpatično, iako duboko nelegalno. Ali takvo je stanje.

U autoritarnom ponašanju vlasti opozicija vidi razlog za bojkot. Sa druge strane, vlast sve teže može da maskira loše stanje u društvu. Bez obzira što se pričama o rastu „džidipija“, investicijama, suficitima svih boja i sl. pokušava maskirati očajno stanje, ipak, „zaljubljenost, kijavica i siromaštvo se ne mogu sakriti“. Ne mogu se pričama o blagostanju sakriti: rad u pelenama, „ćelave gume“ na gradskim autobusima ili prepuni avioni mladih sa kartama u jednom pravcu. Sa tog stanovišta, promene su verovatno neophodne i bojkot jeste sredstvo da se dođe do promena, ali ne može biti cilj.

Da Vas podsetimo:  Rubikon

I tu dolazimo do analize opozicije, koja nimalo nije laka ni jednostavna. Šta je u stvari opozicija u Srbiji danas? To je jedna emulzija koja je stabilna sve dok u sebi sadrži emulgator, kao i svaka emulzija. Emulgator u ovom slučaju je hiperautoritarna vlast Aleksandra Vučića. Ona opoziciji ne da da diše ali je ujedinjuje, i sa te strane je razumljivo što je opozicija u ovom trenutku deluje manje ili više jedinstveno. Ali šta opoziciju ujedinjuje osim otpora takvoj vlasti? Ima li tu kakve ideologije? Šta se može očekivati nakon odvajanja ulja od vode? Znamo šta nećemo, ali znamo li šta hoćemo? E to je već mnogo složenije.

Opoziciju danas u Srbiji čini skup nepomirljivih ideologija: suverenističkih i globalističkih iliti evroentuzijastičkih. To je emulzija vode i ulja, to su bukagije oko nogu, to je kamen o vratu, i to je prostor u kome ova vlast može da opstaje veoma dugo.

Nacionalni blok opozicije je malobrojniji od evrounijatskog, ali ima daleko više pristalica, što je za zdravlje nacije dobro (dakle, još nas nije napustio kosovski duh), ali za opozicionu borbu ne valja. Dokaz tome je i što se protest „1 od 5 miliona“ osuo nakon samo jedne tepsije bureka iz Borče kojom je anacionalno krilo opozicije htelo da pokaže – šta? Ni njima nije jasno. Uglavnom pokazalo se da je većina učesnika protesta nacionalno svesna i želi promene za dobrobit nacije a ne Brisela.

Sa druge strane kako nacionalna opozicija svojim biračima može da objasni da se ujedinjuje sa strankama za koje (još uvek) „Evropa nema alternativu“? Nisu li one „trojanski konj“? Pa one su ideološki bliže vlasti nego nacionalnoj opoziciji. A dva i dva je lako sabrati; ako Brisel zahteva odricanje od nacionalnog suvereniteta, a nacionalna opozicija i 75% građana stavlja Kosovo ispred EU, kako je onda moguće pomiriti te dve opozicije? Ili da uprostimo, ako je meni blizak Boško Obradović istovremeno mi moraju biti bliski i Zoran Živković, Balša Božović ili Marinika Tepić, a to se teško podnosi.

Da Vas podsetimo:  O Tarabićima, Vučiću i Nediću

I konačno, šta ćemo sa opozicijom koju će vlast proizvesti zarad maskiranja demokratije? Ona mahom kod birača slovi kao nacionalna. Može li režim nju iskoristiti kao smokvin list za dalje anacionalne i antinacionalne poteze? Može i hoće.

Kako će se opozicija prema tome poneti? Kako će sankcionisati „neposlušne“? Ideja bojkota je i da on bude određena diferencijacija na „nas“ i „njih“, dakle na „pravu“ i „lažnu“ opoziciju. Ali i ovde se kao prepreka postavlja ideologija. Ako u toj „lažnoj“ imate stranke koje su nacionalno profilisane, a u „pravoj“ one koje bagatelišu državni suverenitet, šta je tu pravo a šta lažno? Šta dobro a šta loše? Sve u svemu dilema je dovoljno da glava zaboli.

Opozicija se u Srbiji najverovatnije odlučila za bojkot izbora. I to jeste legitimni način borbe. Da li će moći to da izvede i kako, to ostaje da se vidi, i tu leži velika odgovornost opozicije. Ako uspe da svede broj izašlih birača na ispod 1/3 biračkog tela, može to smatrati uspehom. Sve preko toga će biti malo. A ako se setimo scena sa prošlonedeljnih izbora u Medveđi gde neke osobe trpaju listiće u kutije, to će biti ozbiljni izazov.

Ono što je sigurno, trenutni položaj opozicije joj ne dozvoljava da bude tek nemi posmatrač. To može da se vidi pogledom na naslovnu stranu bilo kog lista u Srbiji, ili bilo kojeg elektronskog medija, gde se širi sirova mržnja prema opoziciji. Pojam „opozicija“ se automatski povezuje sa nečim krajnje negativnim, a ne kao što bi bio red da se taj pojam smatra elementom legitimne političke borbe, kao i svuda u svetu. Ona to više ne može da trpi. Da li je spremna za bojkot, videćemo. Sama odluka nije dovoljna.

Što se tiče vlasti, ona je svojom višegodišnjom besomučnom i neprestanom kampanjom, privatizovanjem svih informativnih, finansijskih i drugih resursa došla u apsurdnu situaciju. Smeši joj se pobeda od 100%, ali šta s njom?

Aleksandar B. Đikić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime