Bokan: MI SMO OKUPIRANI, TO JE NESPORNA ČINJENICA

0
820

Zašto mi glumimo da nismo okupirani, kad jesmo?

Zašto vlast ne prizna da živimo po logici okupirane zemlje (kao u vreme Nedića ili na početku vladavine kneginje Milice i mladog Stefana Lazarevića), kad je to tako?
Zašto sama vlast ne iskoristi istinu – koja im ide na ruku – već se služi sladunjavim lažima (o ekonomskim uspesima, povećanju standarda i stranih investicija, poglavljima za ulazak u evropsku nedođiju…)?

Zategnut je konopac i mira nema sa okupatorima, koji nam drže pištolj uz glavu.
I to svi nekako znamo, ali ipak bezočno lažemo sami sebe – i sve zato postaje farsa i sve dublja i opasnija laž.

Mi kao da hoćemo da damo „svoje za svoje“ na Kosovu i Metohiji – predstavljajući to kao nekakav „uspeh“. Da bi onda to što ne bismo izgubili u prvoj fazi (sever KiM), postalo deo ove „mekane okupacije“ u kojoj se nalazi ostatak Srbije. Naravno, samo privremeno i bez ikakvih šansi za nekakav boljitak i oporavak, jer naši okupatori to ne žele, niti će to dopustiti ma kada i pod bilo kakvim okolnostima

Priznajući okupaciju, ma koja vlast (od ove sada, pa do bilo koje prethodne ili potonje) bi tako spasila dušu ne samo sebi, već i svima nama. Ušli bi u realnost, suštinsku i jedino istinitu, imenujući tako svoje neprijatelje, bez diplomatske frazeologije o „našim (navodnim) prijateljima“. I susreli bismo se sa sopstvenom sudbinom i cenom života na ovom (sudbinski nam datom) prostoru.

Prestalo bi nepodnošljivo glumatanje i imitacija života koja nas guši i sapinje (do konačnog raspada i nestanka).
Na pametan način (diplomatsko-državnički) bi prebacili loptu u američko i EU dvorište, jer bismo ih suočili sa istinom šta oni ovde u stvari i sve vreme rade. Bez foliranja i udvoričkog pravdanja svih njihovih gestova, akcija i planova.

Da Vas podsetimo:  Čuvari vjere i starih običaja

Znali bismo ko nam je neprijatelj, a prijatelj bi nam postao svako ko je neprijatelj tog našeg neprijatelja. Jednostavno. I spasonosno (makar) na duge staze.

Ne da akcenat bacamo samo na Šiptare i druge naše krvoločne protivnike i lokalne mrzitelje (one „iz drugog plana“), već i na one koji su ih planirano okupili, organizovali, usmerili, nahuškali, naoružali i medijsko-diplomatski podržali, branili i odbranili.

Ovako je sve manje-više mlaćenje prazne slame i glumatanje koje počinje da liči na farsu i vodvilj najgore vrste.

I pravi krivci tako kao više nisu „baš toliko krivi“ i sva krivica onda logično i isključivo pada na režim – jer na sebe autodestruktivno prihvata obavezu podnošenja svih budućih posledica naše nepostojeće, navodne „suverenosti“ i „nezavisnosti“ (kojih realno, odavno nema).

Poput Antonijevog govora na Cezarovom grobu ili Putinovog minhenskog govora od pre nekoliko godina, mora konačno jednom odjeknuti istina odozgo izrečena, da bi se svi oslobodili ovog odvratnog, lažnog i prema sebi samima neiskrenog stanja stvari.

Nova pravila igre moraju da uključuju istinu o tome šta se (sa nama) radi.

Ovako mi samo sebi vezujemo ruke sa neistinitim konstatacijama o sopstvenom životu i tome šta nam se zaista događa. Čime ništa ne dobijamo, sem što se Amerikancima i Nemcima (i tolikim drugim zločincima) daje ničim izazvani oprost, a nama se, istovremeno, oduzima šansa da se pomerimo sa mrtve tačke i konsčno krenemo ka budućoj slobodi (koje će biti samo ako shvatimo da smo sada u ropstvu i pod apsolutnom kontrolom međunarodnih okupatora).

Svaka nagodba U OVOJ VARIJANTI je za nas propast. I sa Šiptarima i sa njihovim zapadnim pokroviteljima i saveznicima.

Jedini put koji imamo je istina. Oslobađanje iz ropstva konstantne laži u koje su se svi zapleli. Priterani do zida, moramo da reagujemo. Istinom o sebi. Čistom porukom koja će pokazati da imamo srca i smelosti. Da kažemo, proznamo, objavimo istinu i počnemo da se ponašamo u skladu sa njom, takvom kakva je.

Da Vas podsetimo:  Nestajanje Srba u Kninu

Pa ako treba da prepustimo Rusima rešavanje naše sve teže situacije (jer, očigledno, nema drugog izlaza), oni će sigurno umeti da je reše – preuzimajući je kao svoj problem.
U otvorenom savezu s njima možemo da se izborimo sa zajedničkim neprijateljima. Ne „birajući Istok umesto Zapada“, već – SLOBODU umesto ropstva, ucena i konstantnih ponižavanja.

Sad samo treba sačekati da neko skupi hrabrost da kaže istinu o tome kako izgleda srpsko preživljavanje u ovakvom kontekstu – naše prave uloge u svetu oko nas.
I taj trenutak treba da bude dobro odabran i praćen konkretnim potezima u tom nizu „oslobađanja istinom“.

Mora sve ovo da bude šokantno i iznenađujuće za naše neprijatelje, jer će to biti prava OBJAVA RATA. Da, i naše trenutne nemoći, ali i svesti o tome da više nema mogućnosti za neprijateljsko iživljavanje i samoporičuće prikrivanje našeg sistemskog i kontinuiranog uništavanja.

I sve će biti u funkciji REALNOSTI i naše odluke da KRENEMO KA SLOBODI KOJI SU NAM ODUZELI. Kao provetravanje i prvi smeli, iskreni pogled u ogledalo istorije (nezamagljeno našom željom da stvari budu bolje nego što jesu).

P. S.
Našim državnim potpisom odricanja od dela srpske teritorije – i za milimetar onoga što je Srbija – postajemo mrtvi kao narod. Jer taj pristanak poništava celokupnu istoriju srpskog naroda: neopisivi napor, ogromne žrtve i nepojamnu patnju naših junačkih predaka.
Dobivši već rođenjem sve svoje zemlje za čuvanje i odbranu (logikom SLOBODE – najvažnije, one zlatne srpske reči) od ropstva po cenu života, mi treba da se bojimo samo toga „da nebo ne padne na nas“. Isključivo Boga i samih sebe.
Ničeg i nikog drugog.

FB Dragoslav Bokan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime