To će još dugo tako biti, i zato Srbija ne bi trebalo da gubi vreme u beskrajnom udvaranju onima koji nisu vredni njene muke
Od NATO bombardovanja Srbije prošlo je 17 godina, ali zapadno „bombardovanje“ i političko iživljavanje nad Srbijom i Srbima još traje. Ne prestaje! Ovovremena razlika je samo u „tehnologiji“ ubijanja i mučenja i u – što je najuvredljivije – tome što dobar deo političke elite Srbije svesno ili nesvesno saučestvuje u toj „razornoj misiji“.
Skoro da ne prođe dan a da Zapad na neki način ne podseti da bombardovanje nije završeno, da „posao nije obavljen do kraja“, a najbizarniji primer je izbor datuma objavljivanja prvostepene presude Haškog tribunala bivšem i prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću. Posle šest godina suđenja Tribunal je mogao da izabere bilo koji datum presude, barem iz pristojnosti i političke mudrosti mogao je da odredi bilo koji dan, ali izabrao je baš 24. mart, kada je počelo NATO bombardovanje. Retka ali namerna uvreda.
Za nekog ko je generalno dobronameran to može delovati i kao slučajnost, pa traženje zakonitosti u tim događajima može delovati besmisleno, ali treba poznavati mentalni sklop zapadne birokratske mašine, ljudi koji se u ime te mašinerije bave Srbijom i njihov politički pogled. Procena je bila da su se sklopile okolnosti za još jedno poniženje i još jedan „bombaški pohod“. Ovoga puta je bila primetna orkestrirana kampanja Zapada povodom godišnjice NATO bombardovanja i presude Karadžiću. Zapadni mediji su bili spremni da sećanje na godišnjicu bombardovanja potisnu u senku pričama, čak i nekim novim knjigama, o Karadžićevim „zločinima“ i „zasluženoj kazni“, a u Srbiji su aktivirani saradnici Zapada da javno dovedu u sumnju NATO zločine i ponove staru mantru da su „Srbi krivi i da su zaslužili da budu bombardovani“, ali da to niko neće da prizna.
Upriličeno je i internet saopštenje Vašingtona da je američki potpredsednik Džozef Bajden na dan godišnjice bombardovanja telefonirao predsedniku vlade Srbije i rekao „da žali zbog civilnih žrtava tokom akcije NATO 1999. godine kao i tokom ratova 90-tih godina“. Nejasno je da li je tog razgovora baš na taj dan i bilo i sve na neki način liči na „specijalnu operaciju“. Poruka je jasna – „žao je civila“, a bombardovanje i razaranje Srbije je znači bilo ispravno.
PRESUDOM KARADžIĆU PONIŽAVAJU SRBIJU
Utisak je, nažalost, da je i vlast u Srbiji delimično takođe deo te orkestrirane zapadne kampanje. Vlast je godišnjicu NATO bombardovanja obeležila nekako nemušto, pazeći da se pre svega ne zameri onima koji su bombardovali Srbiju i još je bombarduju a koji su u političkoj komunikaciji postali „prijatelji“ i „partneri“, a da i domaća javnost u ovo predizborno vreme ne primeti „uzdržanost“. Kao da je reč o nekom dalekom istorijskom događaju, čije obeležavanje je vremenom postalo običaj koji nema nikakav stvarni značaj. Predsednik vlade Srbije je na komemorativnom skupu kod spomenika poginulima na Varvarinskom mostu, koji je, prema formulaciji medija, upriličen „povodom Dana sećanja na žrtve NATO agresije“, rekao da je Srbija agresorima oprostila, ali da „nikada neće zaboraviti“. Oprostila je jer – rekao je predsednik vlade – Srbija „mora da živi i gleda u budućnost“.
Objavljeno je takođe da se predsednik vlade neće više oglašavati o godišnjici NATO agresije. Delovi govora predsednika vlade, međutim, sugerišu da je vlast ipak svesna tragedije i zla koje je donelo NATO bombardovanje, ali iz nekog razloga ne želi da se zameri.
zec02Nemušta i primetno nejasna reakcija vlasti je bila i povodom presude Radovanu Karadžiću. Tim povodom je, kako je saopšteno, zasedala i vlada Srbije, i sa te sednice je objavljeno saopštenje koje ne komentariše presudu Haga, nego se poručuje da se neće dozvoliti da se presuda Radovanu Karadžiću „upotrebi protiv srpskog naroda“, što podrazumeva i brigu Srbije o Srbima u Republici Srpskoj. Zanimljivo je da je saopštenje novinarima pročitao ministar pravde Nikola Selaković, što sugeriše da zvanični Beograd smatra da je presuda Karadžiću pravno, a ne političko pitanje. I da je reč o nekoj vrsti ličnog slučaja.
Presuda Karadžiću je, međutim, politički stav Zapada. Zvanični Beograd se očigledno opredelio za samo svoje tumačenje presude, što liči na pokušaj zamagljivanja i bekstva od odgovornosti. U tom smislu važno je podsetiti na reči bivšeg haškog osuđenika generala Dragoljuba Ojdanića – koji je posle toliko godina provedenih u haškoj ćeliji i Tribunalu dobro upućen u „haške poslove“ – da je „dobar deo lažnih dokaza protiv Karadžića došao iz Srbije“. Presuda je prvoklasno političko pitanje, i od te njene definisanosti se ne može pobeći. Ništa manje nije zanimljivo ni to što novinarima nije bilo dozvoljeno da postavljaju pitanja posle Selakovićevog čitanja saopštenja.
RAZUME LI SRBIJA ŠTA SE DOGAĐA U SVETU
Nije ovde reč samo o istorijskoj odgovornosti vlasti Srbije i državnom i nacionalnom dostojanstvu nego i o – utisak je – nerazumevanju onoga što se događa u savremenom svetu i budućnosti koje ta svetska događanja sa sobom nose. Nekako kao da savremena politička Srbija ne razume svet kojem pripada. Teško je, međutim, poverovati da baš potpuno ne razume, nego je – bolje rečeno – problem u tome što politička elita ne uvažava to što vidi i zna i u stvarnom životu sledi instrukcije onih koji su pre svega vesnici zla za Srbiju. To nije privilegija samo aktuelne vlasti, sve dosadašnje vlade Srbije su imale isti problem i slično su se sluganski ponašale. Problem aktuelne vlasti je to što je imala šansu da promeni takvu ponižavajuću poziciju, jer ima jači demokratski mandat nego prethodne vlade, ali iz nekog razloga ta šansa je već, kako izgleda, nepovratno propuštena.
Objektivno govoreći nije lako ni vlastima Srbije da se snađu u aktuelnim „bespućima povijesne zbilje“. Vlasti, kako često tvrde, pokušavaju da „balansiraju“, jer navodno to je sudbina Srbije, ali problem je što se „balansira“ na iluzijama i neistinama, što je onda obmana, a ne na činjenicama. Svet je praktično u haosu i vrlo je teško proceniti šta će iz tog haosa da izađe. Ali, kada je reč o Zapadu, što se Srbije tiče, manje-više je sve jasno. Zapad, na čelu sa Amerikom, nije promenio politiku prema Srbiji utemeljenu još na početku raspada bivše Jugoslavije.
NATO bombardovanje jeste vrhunac definicije te politike, ali ona je i danas na snazi, bombardovanje još traje što se svakoga dana iznova pokazuje. Posebno je važno razumeti činjenicu da je bombardovanje Srbije još uvek veliki problem na Zapadu. Predsednik vlade Srbije tvrdi da je Srbija oprostila, ali bombardovanje jedne evropske zemlje je izuzetno važan događaj, kojeg se Zapad nikako ne može da oslobodi i stiče se apsurdan utisak da Zapad nama, Srbiji, još nije oprostio što je bombardovao. Zato je Zapadu, tačnije zemljama koje su predvodile NATO agresiju, izuzetno važno da uz pomoć Srbije „legalizuje“ taj zločin i da kroz navodnu saradnju sa Srbijom – a pod izgovorom demokratskih reformi – skine taj istorijski teret sa svojih pleća. To je osnovni cilj a sve drugo su obmane.
Sve se, naprimer, češće bivšem britanskom premijeru Toniju Bleru na teret, pored Iraka, stavlja i bombardovanje Srbije, što znači da istoriju nije moguće izbrisati ma koliko se to svakodnevno tražilo od zvaničnog Beograda. U tek objavljenoj knjizi o Bleru britanskog autora Toma Bauera se među Blerovim „istorijskim gresima“ izričito ukazuje i na Kosovo i bombardovanje Srbije i taj greh, sugeriše se, ne može promeniti činjenica da je taj isti Bler sada savetnik vlade u Beogradu. Naprotiv.
Istovremeno, svakoga dana vlasti Srbije nastoje da dokažu da su se „svim političkim srcem“ opredelile za Zapad ili tačnije za nekoliko zapadnih zemalja koje opet predvode ono što se zove antisrpska politika. Takvo opredeljenje se u dnevnom stvarnom životu pretvara u poniženja, beskrajna uslovljavanja, ekonomsko urušavanje i sve veće dužničko ropstvo.
zec03Sve je to, međutim, uzaludno. Uzaludna su sva ta pomirenja, ustupci i izdaje, divljenja strancima i obziri u reagovanjima. Zapad jednostavno nije promenio svoju antisrpsku poziciju. Svi ti susreti i putovanja su samo prikriveno licemerje kako bi se još nešto, korak po korak, dobilo, politički i ekonomski opljačkalo od Srbije, ali nema promene osnovne političke pozicije. Iza te maske pokulja ta osnovna politička pozicija kada se ukaže zgodna prilika, kao što je presuda Radovanu Karadžiću, koja je još jednom na zapadnoj političkoj sceni otvorila stari ponor otpora prema Srbiji i Srbima, koji se na trenutke graniči ne samo sa nipodaštavanjem nego i mržnjom.
To će još dugo tako biti i zato Srbija ne bi trebalo da gubi vreme u beskrajnom udvaranju onima koji nisu vredni njene muke.
Siniša Ljepojević
