Bez gotovo ikakvog odjeka u javnosti usvojene su, 8. februara t.g, izmene državnog i lokalnog izbornog zakona (uskoro i pokrajinske odluke) po kojima se izbornoj listi političke stranke nacionalne manjine dodaje 35 posto glasova.
Ako je osvojila 1.000, računa se kao da je osvojila 1.350 glasova – tehnički, svaki izborni količnik se uvećava za 35 posto. Ćutanje javnosti čudi jer je ovo daleko najbitnija promena izbornih zakona a komentarišu se, uglavnom hvalom, one manje značajne: odredba o „odokativnom“ smanjenju zakonskog izbornog praga – cenzusa, sa pet na tri posto (umesto da se razmišlja o „stepenastom“ povećanju cenzusa) koje je upitnih posledica po „demokratizaciju“ parlamenta. Većina lista koje do sada nisu mogle da osvoje, na primer, 180.000 glasova – oko pet posto, bile su daleko i od 100.000 glasova – oko tri posto. Usuđujem se reći da ni nova zakonska odredba o 40 posto manje zastupljenog pola u predstavničkim telima nije presudna po demokratizaciju Srbije. U Narodnoj skupštini će umesto dosadašnjih 84-ro žena poslanika biti tek 16 više – njih 100 (u parlamentima Ruande i Bolivije, na primer, žene su većina).
Poklon u glasovima listama nacionalnih manjina verovatno je zamišljen kao kompenzacija za olakšani cenzus sa pet na tri poena (to je smanjenje za oko 40 posto) čime je, navodno, ugrožen prirodni prag i rezultat manjinskih lista pa se zato i uvećava za 35 posto. Samo je problem u tome što takva zakonitost ne postoji, već je po D’Ontovom metodu raspodele mandata drugačije – ovolika promena cenzusa neće uticati na izborni uspeh manjinskih lista koje inače osvajaju jedan ili dva mandata. Eventualno, u slučaju da veći broj „nemanjinskih“ izbornih lista pređe cenzus od tri posto, manjinska lista koja ima pet i više poslanika (do sada je to u Narodnoj skupštini bio Savez vojvođanskih Mađara) mogla bi biti „uskraćena“ za jedan mandat.
Mada su politički razlozi predlagača ovog amandmana, SVM-a, razumljivi (iako se, na primer, u Mađarskoj na manjinske liste primenjuje opšti cenzus od pet posto, a ne prirodni prag kao kod nas) suštinske promene izbornog sistema mogu imati duboke i trajne posledice. Na lokalnom nivou one bi omogućile manjinskim listama da osiguraju vlast u gradovima od Subotice do Bečeja i od Prijepolja preko Novog Pazara do Preševa. U Narodnoj skupštini pak broj poslanika sa manjinskih lista bi u prvo vreme, verovatno, porastao za trećinu, sa 10 na 13-15 poslanika otprilike. Ali, ako bi tek milion Albanaca sa Kosova i Metohije, „punoletnih, poslovno sposobnih državljana“ Srbije koji imaju pravo glasa (čl. 52 Ustava), odlučilo da glasa za neku buduću albansku manjinsku listu, ona bi sa 1.350.000 glasova bila pobednik srpskih parlamentarnih izbora. Samo razmišljanje o ovoj mogućnosti, doduše još uvek ne tako verovatnoj, proizvodi strah od katastrofalnih posledica koje bi donela, sve do građanskog rata.
Odredbe o „plus 35 posto“ su protivustavne – ne mogu se smatrati merama koje su „usmerene na uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života“ koji pripadnike nacionalnih manjina „izrazito pogađaju“ (čl. 76 Ustava), krše opštost i jednakost izbornog prava (čl. 52 Ustava) i dodavanjem nepostojećih glasova diskriminišu Srbe (zabrana diskriminacije, čl. 21 Ustava). Kako se po Ustavu dostignuti nivo manjinskih prava ne može smanjivati (čl. 20), ove novine ne mogu se ukinuti niti se visina od 35 posto može smanjiti (nego povećati). Jedina mogućnost je da Ustavni sud donese odluku da se ukine odredbe o fikciji osvojenih 35 posto glasova više. Drugo rešenje postoji samo formalno i u daljini, a to je promena Ustava (čl. 20) i potom neustavnih odredbi zakonâ, što ne može bez drugačije većinske političke volje.
Ključno pitanje je zašto je ovo učinjeno i to „preko noći“, bez ikakve rasprave? Čemu eksperimentisanje sa čudnim rešenjima u životno važnoj oblasti za demokratsku državu, izbornom pravu? Da li je vlast uopšte svesna mogućih posledica u budućnosti? Plašim se čekanja da vreme odgovori, reč mora uzeti Ustavni sud.
