Kada su 1996. godine započeta društvena previranja, pa su se na institucionalnom nivou promene desile najpre u Nišu pošto je lokalnu vlast preuzela opozicija, smatralo se da je to poslednji čas da se dotadašnji autoritarizam i kolektivističko protekcionistička politika u celoj državi izmeni i preusmeri u pravcu izgradnje građanskog društva.
Do prave ili opšte šanse došlo je 5. oktobra 2000., pošto su se tada stekli konkretni uslovi da višedecenijski državni centralizam bude zamenjen i da se afirmiše stvarna demokratska praksa sa većim stepenom jednakosti, ravnopravnosti i solidarnosti građana putem decentralizacije vlasti, najpre, a potom da se potpuno ukinu Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995, da će doći do ravnomernog razvoja svih delova zemlje, da se donese novi ustav koji će i istinski oficijelno izjednačiti građane ispod Save i Dunava sa onima koji žive u Vojvodini i beogradskim opštinama.
Nasuprot tome od navedenih godina do danas desilo se da država nije dozvolila njeno obuzdavanje i kontrolu, da lokalne samouprave nisu servisi građana, da je neravnomerni razvoj još više izražen, da nije izmenjen Izborni zakon, a Srbija je ostala jedna izborna jedinica, da je malo po malo Vlada Srbije imperativno postala organ koji kontroliše Narodnu skupštinu kao zakonodavno telo – umesto obratno, te da su svi podsistemi potpuno ruinirani, što je sve bilo moguće zato što je zadržan oligarhijski tip vladavine realizovan time jer je Srbija postala potpuno partiokratska tvorevina u kojoj nema života bez pripadnosti vodećim partijama (kako-kojoj u pojedinim vremenskim intervalima).
Nepotizam, kriminalne radnje, licemerje (uređivanje grada i predgrađa na desetak dana pred izbore) i nesolidarnost nisu samo proizvod pojedinih sistemskih rešenja, već pre svega ljudi koji su postojeće sistemske odredbe i načela zanemarili i potpuno se poveli za ličnim interesima uprkos tome što se baš tada sve manje i oni mogu da ostvare.
U celom tom periodu mnogi časni ljudi, obični građani i oni od struke i morala, izbegavali su da budu učesnici neetičke društvene prakse. Budući da je sada totalni državni centralizam zagospodario Srbijom (neko je ovih dana to nazvao i partijskim kapitalizmom), s jedne, a devastiranje svega što nije pokraj političko-finasijsko-administrativnog centra – tj. Beograda, s druge strane, to smatram da je došlo poslednje vreme da se svi ljudi koji su do sada apstinirali iz društvenog života udruže na bilo koji način u borbi protivu svake bahatosti, nepoštenja i nesolidarnosti, odakle dolazi i moja velika podrška UPSS-a protivu mnogih odluka Toplane ili Parking servisa.
To je i odgovor na pitanje zašto sam se sada aktivirao kroz političku stranku Zajedno za Srbiju u političkom životu gradske opštine Palilula gde živim. Čini se da je najuputnije da se institucionalno reaktiviraju mesne zajednice, pa i kvartovi, kao izraz lokalnog organizovanja i aktiviranja građana shodno njihovim idejama i prema datim potrebama – jer vlast mora da se osvoji na lokalu i da se svaki deo grada brani kao vlastita kuća. Jedino tako ćemo više doprineti razvoju demokratije, tim pre što ona nigde nije dobro funkcionisala bez velikog udela lokalne samouprave. Da bi Srbija realizovala demokratski koncept (kroz stvarnu jednakost, ravnopravnost i solidarnost građana) onda joj vođe sa apsolutnom vlašću nisu potrebne, već institucije, zakoni i njihobo poštovnje. U suprotnom, stanovnici Niša ostaće ono što su bili – građani drugog reda ili raja.
Jovan Živković, profesor politikologije, prvi je na listi u GO Palilula ispred „Udružene opozicije – Srcem za Niš – prof. dr Milan Višnjić“
