Borba protiv ćirilice

0
636

stara-knjigaProgon ćirilice kod suseda nikad ne prestaje, menja se samo intenzitet. Tako je najnoviji antićirilični talas preplavio Vukovar i razlio se dalje. Mediji odmah prihataju zadatu temu i šire je… u nedogled.

Potrebno je zato naglasiti da borba protiv ćirilice ustvari predstavlja borbu protiv Srba, srpstva uopšte. Jesam li ciničan ako kažem da nikome ne možete zabraniti da vas mrzi, potovo ako on ili oni to baš žarko žele. Takvo razmišljanje može nas dovesti i do zaključka da bar malo krivice ima i kod žrtve. Evo primera. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu koji sam nekoć pohađao, u grupi za istoriju bio je obavezan predmet latinski jezik. I to je u redu, učeći latinski zainteresovao sam se i za latinsku paleografiju, preko neprevaziđene knjige Viktora Novaka istog naslova. Uvek ima ali… U isto vreme, postojao je i predmet staroslovenski jezik i ćirilska paleografija, kod profesora Dimitrija Bogdanovića. Ali… ono ali… kao izborni predmet. Šta to konkretno znači? Predavanja i vežbe staroslovenskog pohađalo je toliko nas da nam nije trebala ni sala ni učionica. Srećom da nije bilo špajzeva. Je li to ludilo ili plan, učiš istoriju u Beogradu, a staroslovenski nije obavezan predmet?! Daću još jedan primer sa Filološkog fakulteta. Tamo je učinjeno sve da se dela dubrovačkih pisaca, listom Srba, otrgnu iz korpusa srpskog jezika!

Vratimo se ćirilici. Neka mi stariji čitaoci oproste, koji to znaju, ali ovo ću reći zbog mlađih – srpska azbuka se razlikuje od ostalih ćirilica postojanjem slova odnosno glasa Đ. To đ je zaštitni znak srpske ćirilice. Postojalo je još u srednjem veku kao slovo đerv iz koga će se vremenom u 19. veku izgranati Ć i Đ. Za istoriju jezika đerv je vrlo bitan znak jer ga nalazimo i u glagoljici, što dalje otvara nova pitanja. Po vladajućem uverenju, glagoljica je nastala u Bugarskoj. Međutim, Bugari uopšte nemaju glas Đ!

Vratimo se komšijama na zapadu. Anti-srpsku ili anti-azbučnu histeriju pokušao je malo da kanališe jedan njihov učenjak opominjući javnost da odbacivanje ćirilice podrazumeva i odbacivanje dobrog dela njihove srednjevekovne pisane baštine. Misleći prevashodno na Poljički statut. Ako neko želi pravilan naglasak, kaže se Poljica, isto kao kolica. Kako se to izgovaralo u srednjem veku, ne bih znao.

Susedi tvrde da je pismo u Poljičkom statutu, premda ćirilično, zapravo jedan poseban oblik koji se zove bosančica. Ne treba mnogo pameti da se shvati kuda to vodi. Pogledajmo istoriju nastanka izraza bosančica. To je „divno“ vreme ukopacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Tada je trebalo čitavo ćirilično prekodrinsko nasleđe nekako preimenovati, a potom ga i prisvojiti. Prostora za to bilo je i previše. Naravno, najveće mogućnosti pružale su pseudolingvistika i kvaziistoriografija.

Objavljujući svoje delo Primjeri srpsko-slovenskog jezika 1857. godine Vuk izgleda nehotice postavlja osnovu za preimenovanje ćirilice u bosančicu. Jer Vuk u toj svojoj knjižici objavljuje i faksimile dvaju kratkih pisama „koja su oba još dosta razgovjetna, jer Turci ne pišu mnogo“. Jedno je pismo Ali paše Rizvanbegovića – Stočevića koje je on ručno sastavio i poslao vladici Njegošu. Drugo je pismo kako Vuk kaže pisao „Turčin Turčinu“. I dodaje, osvrćući se na oba pisma „ovako po Bosni i Hercegovini pišu i naši ljudi“. Ovo, naši ljudi, Vuku znači Srbi. Bez obzira što ti naši ljudi koriste ista slova i jezik kao i kad „Turčin piše Turčinu“!

Ako je jedan „turčin“ pisao Njegošu ćirilicom srpskim jezikom, a drugi „turčin“ pisao trećem „turčinu“ istim tim pismom i jezikom, biću slobodan da pretpostavim kako je svoj četvorici maternji jezik srpski. Ili je možda bolje reći savremenim i politički korektnim jezikom, etnički Srbi iz Turske. Jer, u to doba, Bosna i Hercegovina i jesu u političkom smislu delovi turske carevine.

Kako kaže Petar Đorđić u Istoriji srpske ćirilice – pod poznatim nazivom Stara Srbija brzopisni tip ćirilice držao se pored turskog pisma ili arebice u pripadnika islama, negde više negde manje, i posle prestanka turske vlasti. Đorđić, najveći autoritet na ovom polju, ustvari jasno kaže – ćirilica se koristila čitavo vreme turske vlasti. Pa kako se onda pored uobičajenog naziva za brzopisnu ćirilicu Stara Srbija uopšte tu pojavio naziv bosančica? Evo, posle Vuka, prvo je Franjo Rački, miljenik beogradskih hiperkritičkih istoričara, pripremio teren svojim radovima o ćirilici. Na njega se nastavlja Ćiro Truhelka 1889. godine, kada u prvoj godini Glasnika zemaljskog muzeja za Bosnu i Hercegovinu, objavljuje članak pod naslovom Bosančica. Ovaj se Truhelkin rad bavi brzopisom „begovskih pisama“ Hercegovine i Krajine. Truhelka verovatno nije ni slutio da će se njegov naziv bosančica, iako se odnosi samo na srpski ćirilični rukopis – brzopis, uskoro primeniti na sve ćirilično u Bosni, Hercegovini, Dalmatiji, Krajini…

Poljička ćirilica ne razlikuje se oblikom od brzopisa u pismima i poveljama koje je u isto vreme izdavala i kancelarija bosanskih banova a od Tvrtka i kraljeva. I jedino je tu moguće naći kakvu takvu vezu s Bosnom, ali isto tako i sa Raškom, pa dabome i sa zemljom Svetog Save. Hercegovinom.

Problem, odnosno falsifikovanje istorije uvek počinje menjanjem imena. Primera ima dosta. Ali ovaj može da posluži. Opšte je poznato da pojam Hrvatska u državnom smislu ne postoji od kraja 11. veka. Naknadnom pameću, počeo je da se pomalja a potom i zaživeo izraz, tačnije sintagma, „Hrvatska u državnoj zajednici sa Ugarskom“. Naravno da nikakve zajednice nije bilo jer je ista rasparčana na mletački, madžarski a od 1526. godine i austrijski deo.

Ne zna se kad je prvi zakon poljičkih oblasti napisan. Moguće još u doba sinova kneza Miroslava. Najverovatnije 1333. godine, u vreme kad kralj Dušan iznajmljuje Pelješac i Ston Dubrovčanima. Jezik je ikavski, baš kao i u bosanskim poveljama tog vremena.

Da je Poljica bila pod vlašću Ugarske od 15. veka dokazuje možda jedna „sitnica“. Vlastelin se u statutu naziva Ugričić! Ali postoji i staro plemstvo Didići, rekli bismo današnjim srpskim jezikom – Dedići.

Manastiri Krupa i Krka svakako svedoče o pravoslavlju Dalmatije kroz 14. vek. U tom smislu ne bi bilo loše da stanovnici Poljica potraže negde na tavanu ili u konobi, iza najvećeg bureta, slavsku ikonu. Ko zna…

Radovan Damjanović

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime