Borba protiv seksualnog nasilja nad decom

Jedna pobeda ne znači da je dobijen rat

Pod pritiskom bunta javnosti, koju su alarmirali brojni tekstovi uglednih srpskih stručnjaka (S. Antonić – FSK, S. Janković – Večernje novosti, M. Đurković – Politika, V. Dimitrijević – Pečat, FSK, S. Kojić – FSK) budne roditeljske, hrišćanske, pravne, profesionalne i nacionalne svesti, Ministarstvo prosvete je prvo donelo odluku da pristupi „revidiranju” pojedinih delova obrazovnih paketa o sprečavanju seksualnog nasilja nad decom i to „u duhu naše kulture i tradicije, ali uvažavajući princip nulte tolerancije prema bilo kojem obliku nasilja”. Toj ideji se suprostavio Incest trauma centra, tvrdeći kako on polaže autorstvo na navedene obrazovne pakete, zbog čega nedozvoljava nikakvu reviziju njihovog sadržaja od strane Ministarstva prosvete.1)

Upornost Incest trauma centra u odbrani ovih pornografskih pamfleta, koji afirmišu i promovišu homoseksualnost, te seksualizam i promiskuitet kod dece od 3 do 18 godina, ukazuje na nekoliko stvari. Kao prvo, članovi ove nevladine organizacije ne pristaju na bilo kakav kompromis sa „kulturom i tradicijom” Srbije, što jasno pokazuje da u fokus njihovog delovanja nije zaštita dece od svakog, pa i od seksualnog nasilja, već totalni ideološki rat protiv svih vrednosti koje čine etos srpskog naroda, kako bi se u potpunosti uništili moralni temelji porodice i škole, a samim tim i srpskog društva i države. Ne pristajanje na kompromis pokazuje ne samo revolucinaru isključivost, inače svojstvenu pobornicima LGTB ideologije, a koji se u ovom slučaju kriju iza firme Incest trauma centra, već i uverenje da njihova stvar posle sedamnaest godina otvorenog uticaja dobro stoji u zvaničnim strukturama države Srbije. Ovakvo pouzdanje nije neosnovano, jer se sa sigurnošću može tvrditi da ono potiče od čvrstih dokaza o masnim zapadnim grantovima kojima su se od vremena Gaše Kneževića korumpirali naši reformatori u Srbijinom Ministarstvu prosvete i drugim prosvetnim strukturama. Istovremeno, LGTB ideolozi svakako da računaju i na efekat spoljnopolitičkih pritisaka, jer njihovi politički zastupnici u Savetu Evrope i Evropskoj komisiji sigurno neće propustiti još jednu priliku za dodatno korišćenje ucenjivačkih kapaciteta procesa pridruživanja Srbije EU.

Ne pristajanjem na kompromis sa Ministarstvom prosvete, Incest-trauma centar, nastupajući u ime opskurne strukture moći sastavljene od ideološki podobnih psihologa i pedagoga i profi-eldžibitijevaca i enveo-bojovnika, želi da pokaže Vladi ko je pravi gospodar prosvete u Srbiji. Sledstveno, ova sorošoidna reformatorsko-revolucionarna struktura iščekuje Kanosu ministra prosvete posle spoljnopolitičkog pritiska Brisela, nakon koje bi ponovo dobili ulogu glavnih sastavljača novih-starih obrazovnih paketa o navodnom sprečavanju seksualnog nasilja nad decom. Da se Ministarstvo uplašilo već prve reakcije eledžibitijevaca iz Incest trauma centra i da se već predoseća buduća Kanose ministra Šarčevića, vidi se iz teksta novog saopštenja Ministarstva. Umesto rečenice, da će se obrazovni paketi o sprečavanju seksualnog nasilja nad decom biti revidirani „u duhu naše kulture i tradicije”, koja se nalazila u prethodnom saopštenju, u novom saopštenju se ističe kako će se „novi tim u potpunosti pridržavati kriterijuma uzrasta deteta i karakteristika šireg konteksta u kojem dete, odnosno učenik, odrasta”. Tako su „tradicija” i „nacionalna” kultura, kao najomrznutiji pojmovi za reformatore-globaliste, potisnuti vrednosno besadržajnom sintagmom „širi kontekst odrastanja”.2)

Potpuna pobeda na ovoj temi tradicionalne i porodične Srbije, a sam tim i Vlade i države Srbije, morala bi da bude krunisana smenom ministra Šarčevića (najelegantnije kroz rekonstrukciju Vlade), kao i rasformiranjem Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije u kojoj se nalaze ideološki istomišljenici i grantovski ortaci Incest trauma centra. Smenom Šarčevića bila bi poslata jasna poruka svim budućim ministrima prosvete da im oslanjanje na podršku opskurnih krugova psihologa i pedagoga-reformatora, tzv. gašista (ili tzv. ivićevaca) ne jemči sigurnost položaja, pri rešavanju pojedinih pitanja prosvetne reforme mora pre svega da uvaže javno iznete stavove roditelja i prosvetnih sindikata. Šarčević treba da bude poslednji ministar srpske prosvete koji je svoju podršku propagiranju izopačenosti u obdaništima i školama pokušao da opravda šarlatanskom upotrebom ideološke floskule – da su ovakvi obrazovni paketi normalna pojava u celoj EU.3)

Pošto se ministrovo objašnjenje kreće u okviru političko-ideološkog EU-dogmatizma, a ne prava, ali kako su navedeni obrazovni paketi trebali da budu uključeni u predškolske i školske programe, koji imaju karakter opšteg pravnog akta, to je pitanje obrazovnih paketa ne samo pedagoško, sociološko, psihološko, već i pravno pitanje. Pravni aspekt je bitan i zbog pometnje koja se namerno stvara u javnosti iznošenjem stavova da ovakvim izmenama obrazovnih programa Ministarstvo prosvete, odnosno Grupa za zaštitu od nasilja i diskriminacije, navodno samo izvršava međunarodno-pravnu obavezu koju je Republika Srbija već preuzela.
Međunarodno-pravne obaveze Srbije

Na međunarodno-pravnom nivou ovu materiju reguliše čl. 34 Konvencije o pravima deteta UN, Fakultativni protokol UN uz Konvenciju o pravima deteta o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, a podrobno, kao svojevrsni lex specialis za članice Saveta Evrope (SE) – Konvencija SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Ni u jednom od ovih međunarodnopravnih akata koje je ratifikovala Srbija, zaštita dece od seksualnog nasilja se ne dovodi u vezu sa seksualnom orjentacijom i rodnim identitom deteta, kao ključnim pojmovima LGTB ideologije, odnosno tzv. queer teorije. Tako se, primera radi, u čl. 34. Konvencije o pravima deteta UN navodi da će strane ugovornice preduzeti odgovarajuće nacionalne, bilateralne i multilateralne mere za sprečavanje: „a) navođenja ili prisiljavanja deteta na učešće u ma kojoj nezakonitoj seksualnoj aktivnosti; b) iskorišćavanja dece za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje; c) iskorišćavanje dece u pornografskim predsetavama i materijalima”.4) I odredbe Konvencije SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja regulišu isključivo krivičnopravnu materiju: preventivne mere za sprečavanje pojave ovakvih delikata, zaštitne mere kao vid pomoć deci žrtvama seksualnog nasilja, propisivanje bića pojedinih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja ili iskorišćavanja dece, specifični procesni instituti koji su u vezi sa krivičnim delima seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja dece i međunarodna pravna pomoć kod ovih delikata.5) Jednom rečju, ni jedna odredba navedene Konvencije Saveta Evrope ne sadrži formulaciju koja bi obavezivala države potpisnice da zajedno sa implementacijom krivičnopravnih mera za suzbijanje seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja dece, u prosvetne opšte pravne akte unesu i afirmišu (anti)vrednosti džender ideologije.

Seksualno obrazovanje dece se pominje u čl. 6. Konvencija SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, koja reguliše pitanje obrazovanja dece, kao preventivne mere za suzbijanje delikata seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja dece. Strane potpisnice su se obavezale da preduzmu sve neophodne zakonodavne i druge mere kojima će se obezbediti da dece tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja dobiju informacije o opasnostima seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja, kao i sredstvima za zaštitu. Davanje ovakvih informacija će se sprovesti „u saradnji sa roditeljima” i to „u jednom opštijem kontekstu informacija o seksualnosti”. Jezičko i sistematsko tumačenje norme čl. 6. Konvencije SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja pokazuje da su strane ugovornice osnove polnog obrazovanja dece isključivo (restriktivno) posmatrale u službi borbe protiv seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja, a ne kao obavezu država da šire seksualizam, moralnu raspuštenost i homoseksualnost među decom. Seksualno obrazovanje se osim u navedenom čl. 6. navedene Konvencije SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, gde ima svojstvo akcesorne obaveze, ne pominje ni u jednom drugom međunarodno-pravnom sporazumu koji je ratifikovala Republika Srbija.
Domaći ustavno-pravni okvir i praksa Evropskog suda za ljudska prava

Uostalom, Konvencije SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja ne može da se tumači i primenjuje u pravnom poretku Republike Srbije protivno normama Ustava Srbije. Jer, prema čl. 16. Ustava ratifikovani međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom Srbije. To znači da su ratifikovani međunarodni ugovori po svojoj pravnoj snazi iznad domaćih zakona, ali ispod Ustava, pa je sasmim tim moguća ocena njihove ustavnosti pred Ustavnim sudom Srbije. Ustav Republike Srbije u čl. 43. st. u okviru opšteg garantije prava na slobodu veroispovesti, kao individualnog ljudskog prava, jemči pravo roditeljima da obezbede versko i moralno obrazovanje svojoj deci u skladu sa svojim uverenjima.6)

Normom čl. 43. st. 5. Srbijin ustavopisac je u domaći pravni poredak ugradio pravo koje je već garantovano čl. 13. st. 3. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima od 1966. godine: „Države učesnice ovog Pakta se obavezju da uvažavaju slobodu roditelja i odgovarajućim slučajevima zakonskih staratelja…. da omoguće religiozno i moralno vaspitanje svoje dece u skladu sa svojim sopstvenim ubeđenjima”. U čl. 2. Prvog dopunskog Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u okviru prava na obrazovanje garantuje se da „u vršenju svih svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave, država poštuje pravo roditelja da obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu s njihovim verskim i filozofskim uverenjima”.7)

Prioritet prava i obaveze roditelja kod obrazovanja dece u odnosu državu i neprikosnovenost njihovog prava da traže od države takvo obrazovanje svoje dece koje je u sklad u sa njihovim uverenjima potvrđeno je i presudom Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Kembl i Kozanz protiv V. Britanije (1982. g): „…roditelji mogu zahtevati od države da uvažava njihova religiozna i filozofska ubeđenja”.8) Odlukom evropske Komisije za ljudska prava (1984) u slučaju W and DM and M and HI v. UK potvrđeno je da deca ne mogu biti u državnom obrazovnom sistemu predmet indoktrinacije protivno religioznim i filozofskim uverenjima roditelja, te da se javno obrazovanje mora zasnivati na principima pluralizma i tolerancije.9) Pravo roditelja da obrazuju i vaspitavaju svoju decu u skladu sa sopstvenim religioznim i filosofskim uverenjem podrazumeva, kako ističe V. Đurić, i izvesne obaveze države, jer „zaista je teško u sistemu obaveznog obrazovanja realizovati ustavno pravo roditelja na obrazovanje dece u skladu sa verskim ubeđenjima bez izvesnog učešća države”. I u praksi Evropskog suda za ljudska prava uloga države se ne svodi na puko priznanje navedenog roditeljskog prava, već podrazumeva izvesnu pozitivnu obavezu države. Po Evropskom sudu za ljudska prava najmanje što država mora da učini kod poštovanja i zaštite prava roditelja na obrazovanje dece u skladu sa verskim i filosofskim ubeđenjima je omogućavanje alternativa i nediskriminirajućih izuzetaka.10)

Etos srpskog naroda, njegova nacionalna kultura i tradicija su utemeljeni na vrednostima pravoslavnog hrišćanstva. Prilikom formulisanja nastavnih programa Ministarstvo prosvete mora da uvaži ovu činjenicu, jer tradicionalni moral i nacionalna kulture čine neodvojivi deo sveukupne državne tradicije srpskog naroda, koja ima svojstvo ustavne kategorije jer se našla u Preambuli Ustava od 2006. godine. Prema ovim vrednostima Ministarstvo prosvete mora da ima makar onakav odnos, kada je u pitanju borba protiv seksualnog nasilja i seksualno obrazovanje dece, kakav je Evropski sud za ljudska prava ispoljio prema osudama za svetogrđe nacionalnih sudova V. Britanije i Austrije.

U slučjau Wingrove v. the United Kingdom (1996.) Sud iz Strazbura je potvrdio da cenzurom britanskih vlasti, kojom je zabranjeno emitovanje bogohulnog filma o svetoj Terezi Aviljskoj, nisu narušena prava tužioca.11) U slučaju Otto-Preminger-Institut v. Austria (1994) Sud iz Strazbura je zaključio da zaplena filma „Ljubavni sabor”, u kome su na skaradan način bili predstavljeni Gospod Isus Hristos, Bogorodica i hrišćanski svetitelji, ne predstavlja narušavanje slobode umetničkog rada. Svojim bogohulnim karakterom, konstatuje se u ovoj presudi, autor filma je povredio religiozna osećanja većine stanovnika Austrije, jer rimokatolici čine 78% od ukupnog broja stanovnika države, dok je u Tirolu, gde je film trebao da se emituje, taj procenat 87%. S toga je sudska presuda o zapleni filma pravilna, jer je ona imala za silj čuvanje religioznog mira značajne većine stanovnika Austrije. Pri tom je Sud u Strazburu konstatovao kako je značaj religije, kao i morala, različit u raznim državama, pa je zato svaka članica SE slobodna da nacionalni zakonodavstvom opredeli granice mešnja države u sferu slobode misli i umetničkog rada, a u cilju nužne zaštite religioznih osećanja drugih lica.12)
Još jednom da ponovimo, ovakvu praksu Evropskog suda za ljudska prava mora da uzme u obzir Srbijino Ministarstvo prosvete, odbacujući zahteve za unošenjem u nastavne programe materijala kojima se promoviše homoseksualnost i seksualna raspuštenost kod dece, kao protivne tradicionalnom moralu većinskog pravoslavnog, ali i islamskog i rimokatoličkog stanovništva Srbije. Posle toga bi Sud u Strazburu mogao da se pokaže ili kao dosledni poštovalac principa pravne jednakosti ili bi, nasuprot tome, i ova evropska institucija potvrdila da je verni sledbenik politike dvojnih standarda, što bi za Srbiju – na bezalternativnom EU putu – bilo otrežnjujuće.

Pri tom, ni jedan oblik seksualnog obrazovanja dece, a kamoli onaj koji je predložen u obrazovnim paketima Incest trauma centra, ne može da se smatra tobože apsolutno naučno objektivnim i vrednosno neutralnim, jer kako ističe čuveni ruski pedagog, akademik A. M. Novikov, „bezidejna škola, kako opšteobrazovna, tako i strukovna, ne postoji. Za svakog čoveka, koji se barem malo upoznao sa filosofijom, to je nesporna istina”. S druge strane, ne samo filosofija, već i „religija predstavlja osnovu svakog pogleda na svet”, dodaje ovaj ruski pedagog.13) Uvid S. Rogockaje i A. I. Ovčinikova, po kojoj seksualno obrazovanje i vaspitanje dece predstavlja „neodvojivi deo juvenalne tehnologije”, pogađa u suštinu ovog projekta. U okviru časova seksualnog obrazovanja deca se uče navodnoj tolerantnosti prema licima netradicionalne orijentacije, a roditelji na to ne mogu da utiču, na isti način na koji su im ruke vezane kod mera juvenalnog pravosuđa. „Više od toga, vaspitavanje dece”, dodaju navedeni ruski pisci, „se sprovodi kroz udaljavanje od polne samoidentifikacije, koja se proglašava štetnom”.14) Po T. Šišinoj i I. Medvedevoj savremena država teži da se preobrazi u policijsku državu novog tipa, koju bi mogli da okarakterišemo kao – diktaturu izopačenosti. Ovakav atribut ona, po ovim autorima, zaslužuje podjednako zbog patološke seksualizacije dece i juvenalnog pravosuđa. Pri tom se 2006. godina uzima za prelomni momenat posle kog neolebralne globalističke političke elite i institucije zapadne pseudoimperije otpočinju sa agresivnim preduzimanjem mera na društvenom popularisanju i zakonodavnoj zaštiti seksualne izopačenosti među decom, juvenalnog pravosuđa i zabrane svakog vida telesnog kažnjavanja, kao tri kumulativna sredstva za razaranje porodice i tradicionalnog morala.15)
Svetska zdravstvena organizacija i Savet Evrope kao lobisti LGBT ideologije

Ono što nije uspela da postigne preko međunarodnih konvencija, ujedinjena mreža eldžibitijevaca i pedofila (malo je poznata činjenica da su temu zabrane svakog oblika fizičkog kažnjavanja dece prvi put u u javni diskurs sedamdesetih godina prošlog veka ubacili engleski pedofili okupljeni oko organizacije PIE i časopisa MAGPIE)16) želi da ostvari posrednim putem, lobirajući u organizacijama koje stoje pod njihovim značajnim uticajem, kao što su Komitet za prava dece UN, UNICEF, Svetska zdravstvena organizacija i Savet Evrope. „Prevarantski trik”, kako je u ruskoj stručnoj javnosti već ocenjeno ovo zabilaženje i urušavanje međudržavnih multilateralnih sporazuma, se realizuje uz pomoć strategija, standarda i sličnih dokumenata u kojima se propisuju nove, konvencijama neugovorene „obaveze” za države potpisnice.

Tako je još 2010. godine Regionalni biro Svetske zdravstvene organizacije (SZO) za Evropu objavio Standarde za seksualno obrazovanje u Evropi. Među sedam osnovnih principa na kojima treba izgraditi seksualno obrazovanje u Evropi, SZO navodi da će se seksualno obrazovanje dece „striktno zasnivati na rodnoj ravnopravnosti, samoodređenju i privatanju različitosti”.17) Promovisanjem ovog principa treba da se u praksi ostvari efekat „poštovanja seksualnih različitosti i rodnih razlika i da se bude svestan seksualnog identiteta i uloga roda”. U proceni uspešnosti nastave seksualnog obrazovanja navedeni rezultat se nalazi na visokom drugom mestu od ukupno jedanaest parametara uspešnosti. Shodno postavljenim principima, SZO je predložila osnovu plana rada u nastavi seksualnog obrazovanja dece, koje bi trebalo po ovim medicinskim stručnjacima da započne od momenta rođenja bebe! Deca od 9 do 12 godine se uče razlici između džender identiteta i biološkog roda, da bi se konzistentan plan afirmisanja i širenja homoseksualnosti od strane ZSO realizovao u uzrastu od 12-15 godine kroz predavanja o „džender identitetu i seksualnoj orjentaciji, uključujući buduću homoseksualnost”. Deca od 15-18 godina treba da se nauče veštini „prihvatanja lica sa homoseksualnim i biseksualnim osećanjima”, da nauče da se porodica menja i da je moguće da ona bude i homoseksualna i biseksualna. Tu su i obavezne lekcije za potencijalnu osudu vere i nacionalne tradicije, na temu društvenog i kulturnog uticaja na definisanje seksualnosti. Ovako formulisane nastavne jedinice seksualnog obrazovanja, sa obaveznim poukama o mastrubaciji i orgazmu za decu od 9-12 godina, jasno pokazuju da su se sastavljači bolesno-razvratnih „obrazovnih” paketa iz Incest trauma centra i Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete rukovodili Standardima Regionalnog biroa Svetske zdravstvene organizacije (SZO) za Evropu.

U Rusiji su još 2013. godine stručna javnost i organizacije roditelja ukazale na neobaveznost, ali i istovremenu opasnost od ovih standarda SZO (globalnog Ministarstva zdravlja u pokušaju), ukoliko Rusija ne donese svoje nacionalne standarde za implementaciju obaveze o polnom obrazovanju kao sredstvu za borbu protiv seksualnog nasilja nad decom iz čl. 6. Konvencija SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Ove činjenice je zvanična Rusija postala svesna u martu 2016. godine, kada je Savet Evrope doneo Strategiju o zaštiti prava deteta za period od 2016. do 2021. godine.18) Tada je MID Rusije izašao sa saopštenjem u kome se konstatovalo da će ovu pravno neobavezujuću Strategiju Rusija „samo delimično realizovati”, jer su mnogi njeni stavovi suprotni ruskim nacionalnim interesima i civilizacijskim vrednostima. Takvi su, pre svega, oni o promeni tradicionalnog definisanja porodice, promociji i afirmisanju različitosti po osnovu seksualne orjentacije i džender itentiteta dece, juvenalnom pravosuđu i zabrani svakog oblika fizičkog kažnjavanja dece.19) Tako se u Strategiji posebno ističe namera Saveta Evrope da, sledeći preporuku Komiteta ministara o merama za borbu sa diskriminacijom na osnovu seksualne orjentacije i rodnog identiteta, sprovede istragu o poštovanju prava LGTB dece i hermafrodita.
Jedan ruski primer osnova nacionalne strategije o polnom obrazovanju

Pojedine ruske organizacije roditelja su izašle sa osnovnim principima na kojima treba da se temelji polno obrazovanje u ruskim školama, čime bi se izbegla zamka da se pod velom primene čl. 6. Konvencije SE o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja u ruski obrazovni sistem unesu programi za popularisanje homoseksualnosti, promiskuitetnosti, moralnog razvrata i dečje pornografije.

Pored ostalih, organizacija Sveruski roditeljski otpor (RVS) je još 2013. godina sačinila predlog četiri kumulativne osnovne mere-principa na kojima treba da se zasniva delimično polno obrazovanje u ruskom školskom sistemu; pri tom se ističe, kako „svaki oblik potpunog i svestranog seksualnog obrazovanja protivreči kulturnim tradicijama Rusije i nije u skladu sa pogledima tradicionalnih religija na porodicu i decu, te da se u tradicionalnim kulturama naroda Rusije u sferi seksualnosti u dečjem uzrastu jasno očituje ideja čednosti”.20)

Prva mera-princip na kojoj treba da se zasniva delimično polno obrazovanje u Rusiji prema predlogu organizacije RVS je standardizacija: „sve lekcije o vaspitanju dece i maloletnika koje se odnose na pitanja seksualnosti, zaštite od infekcija prenosivih polnim putem, sprečavanja rane trudnoće i abortusa kod maloletnika, a takođe i lekcije o zdravstvenom vaspitanju mora da se sprovode po jednom striktno standardizovanom i unifikovanom programu. Program ne sme da sadrži informaciju koja je opasna za dete. Opasna informacija – to je takva informacija koja moralno raspušta dete i sposobna je da nanese štetu njegovom zdravlju, da ga podstakne na seksualnu aktivnost, da podstakne rani interes ka seksualnom životu i populariše homoseksualnost. Program mora da prođe obaveznu ekspertsku ocenu kada je u pitanju postojanje gore navedene Opasne informacije, koju će dati predstavnici najvećih tradicionalnih konfesija. Program je neophodno široko predstaviti i razmotriti u medijima”.

Druga predložena mera-princip se odnosi na pažljivi izbor kadrova, kako se ne bi dopustilo da navedene programe drže lica sklona seksualnom iskorišćavanju dece, uz upozoravanje nastavnika sa krivičnim delima kojima se štite deca od seksualnog iskorišćavanja, nasilja i pornografije.

Treća mera-princip u predlogu Programa RVS deluje kao ključna u celokupnoj strategiji delimičnog polnog obrazovanja koje bi se uvelo u Rusiji. Tu se saglasno „čl. 5, 14. i 27. Konvencije UN o pravima deteta (kojima se priznaje prioritet prava i obaveza roditelja da rukovode i upravljaju detetom pri ostvarivanju njegovih prava, uključujući pravo deteta na slobodu misli, savesti i veroispovesti, kao i značaj tradicije i kulturnih vrednosti svakog naroda za zaštitu i harmonični razvitak svakog deteta) smatra neophodnim priznanje prioritetnim prava roditelja pri izboru programa polnog obrazovanja svog deteta, zaštite od polno prenosivih infekcija, sprečavanja rane trudnoće i abortusa kod maloletnika, a takođe i lekcija o zdravstvenom vaspitanju. Program se može uvoditi samo po prethodnom pismenom odobrenju oba roditelja. Takvo odobrenje mora biti napisano na formularu posle upoznavanja roditelja sa Programom i pismenog informisanja o opasnostima nesavesne upotrebe Programa, o riziku postojanja Opasne informacije, koja može naneti štetu deci…. Neophodno je da se roditeljima predstavi pravo da otkažu Program u bilo kojoj fazi”.

Četvrta mera-princip je komplementarna u odnosu na treću i njome se obezbeđuje princip javnosti, kroz omogućavanje roditeljima pristupa video i audio nastavnom materijalu i mogućnost neposrednog prisustva na časovima.

Jedna dobijena bitka ne znači da je dobijen i rat!Zzato Ministarstvo prosvete Srbije treba naterati da do kraja posluša glas svog naroda i svojih prosvetnih radnika, a ne onih koji su plaćeni iz inostranstva da budu moralni i biološki grobari Srbije.

Zoran Čvorović

www.fsksrb.ru

_________

1) www.mpn.gov.rs/povlacenje-obrazovnih-paketa/
2) www.incesttraumacentar.org.rs/index.php/najnovije-vesti/3113-itc-je-vlasnik-obrazovnih-paketa-saopstenje; www.mpn.gov.rs/povlacenje-obrazovnih-paketa/
3) S. Antonić, Čija su deca?, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/cija-su-nasa-deca/
4)http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_ratifikaciji_konvencije_ujedinjenih_nacija_o_pravima_deteta.html
5) www.unicef.rs/files/zakon.pdf
6) S. Kojić, Pravo roditelja, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pravo-roditelja/; www.ustavni.sud.rs/page/view/139-100028/ustav-republike-srbije
7) N. S. Semenova, Pravo na obrazovanie v meždunardnom prave, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
8) europeancourt.ru/resheniya-evropejskogo-suda-na-russkom-yazyke/kempbell-i-kozens-protiv-velikobritanii-postanovlenie-evropejskogo-suda/
9) M. D. Evans, Religious liberty and international law in Europe, Cambridge, 1997, str. 358.
10) V. Đurić, Sloboda veroispovesti u jurisprudenciji evropskih ustavnih sudova, Beograd, 2012, str. 202.
11) L. Levinson, Perveйšaя iz svobod, Predelы svetskosti, Moskva, 2005, str. 70. www.sova-center.ru/files/books/pr05-text.pdf

12) europeancourt.ru/resheniya-evropejskogo-suda-na-russkom-yazyke/institut-otto-preminger-protiv-avstrii-postanovlenie-evropejskogo-suda/
13) N. S. Semenova, Pravo na obrazovanie v meždunardnom prave, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
14) S. Rogockaя, Sirota po prikazu, rg.ru/2012/09/11/deti.html; A. I. Ovčinnikov, Modernizaciя semeйnogo prava kak vыzov nacionalьnoй bezopasnosti Rossii, cyberleninka.ru/article/n/modernizatsiya-semeynogo-prava-kak-vyzov-natsionalnoy-bezopasnosti-rossii
15) T. Šišova, I. Medvedeva, Policeйskoe gosudarstvo novogo tipa,
www.pravoslavie.ru/96211.html; Gender dlя vseh i prava roditeleй. Sostoяnie del v Evrope, r-v-s.su/novosti/2014/gender-dlya-vseh-i-prava-roditeley-sostoyanie-del-v-evrope
16) T. Šišova, I. Medvedeva, Kolonialьnaя Rossiя i nezavisimый Singapur,

www.pravoslavie.ru/97022.html

17) Standards for Sexuality Education in Europe, www.oif.ac.at/fileadmin/OEIF/andere_Publikationen/WHO_BZgA_Standards.pdf
18) rusrand.ru/events/strategiya-soveta-evropy-po-obespecheniyu-prav-rebenka-2016-2021
19)

rusrand.ru/events/strategiya-soveta-evropy-po-obespecheniyu-prav-rebenka-2016-2021

20) r-v-s.su/statia/analiz-riskov-vnedreniya-seksualnogo-prosveshcheniya-v-programmy-nachalnogo-i-srednego