Većina građana Srbije živi u medijskom zatvoru, kao i Aleksandar Obradović, koji je u CZ-u mogao da vidi samo televizije sa nacionalnom frekvencijom, kaže novinar NIN-a Vuk Cvijić, dobitnik nagrade „Dušan Bogavac“, koji je otkrio jedan od najvećih skandala ove godine – hapšenje uzbunjivača iz Krušika, koje bi, da nije bilo njegovog teksta, ostalo skriveno od javnosti
Novinar NIN-a Vuk Cvijić, ovogodišnji dobitnik nagrade „Dušan Bogavac“, koja se dodeljuje za novinarsku etiku i hrabrost, nedavno je objavio tekst o hapšenju uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz valjevske vojne fabrike Krušik, koje je izazvalo proteste i buru u političkom vrhu zemlje. Obradovićeva otkrića dokumenata o trgovini oružjem, iz kojih smo saznali da se nekoliko kompanija, među kojima je i jedna povezana sa ocem ministra policije Nebojše Stefanovića, bogatilo na račun državne firme, mnogi vide kao domaću verziju slučajeva „Snouden“ i „Asanž“.
Cvijić svoje istraživanje nastavlja. U najnovijem NIN-u otkriva da fabrika Krušik oružje po povlašćenim cenama nije prodavala samo kompaniji GIM, koju je zastupao Branko Stefanović, otac ministra policije, nego i drugim preduzećima koja su povezana sa Srpskom naprednom strankom, a neka su bila čak i finansijeri vladajuće stranke.
Kako policija i tužilaštvo nisu imali nameru da obaveste javnost o hapšenju Obradovića, sve bi ostalo zataškano da Vuk Cvijić, koji se već dugo bavi istraživanjem kriminala i korupcije, nije dobio informaciju od nezvaničnih izvora da je neko uhapšen.
„U početku nisam znao ni ko je u pitanju, niti gde se vodi postupak. Kada sam to saznao, pozvao sam sud i tužilaštvo, odakle mi je potvrđeno da je uhapšen Aleksandar Obradović zbog odavanja tajne. Sud je potvrdio da je vanraspravno veće prihvatilo žalbu tužilaštva i da je Aleksandru Obradoviću određen pritvor“, kaže Cvijić za Cenzolovku.
Cenzolovka: Jeste li se zabrinuli za uzbunjivača ili je prevladao bes zbog toga što država, umesto da proverava navode o mogućoj korupciji, hapsi čoveka koji ukazuje na nepravilnosti?
Cvijić: Bilo je tu i zabrinutosti i besa. Pitao sam se da li je moguće da se nešto tako dešava, da se hapsi čovek koji ukazuje na korupciju, a da se ne istražuje korupcija. I pored nekih ranijih iskustava, na primer dvojice policajaca u slučaju „Potočari“. Oni su tvrdili da su u Potočare, kada je tamo išao aktuelni predsednik Srbije, poslati na nezakonit način. To su prijavili, čak su podneli i krivičnu prijavu, ali tu se dogodilo da se na kraju protiv njih vodi postupak. Nadao sam se da se sa Aleksandrom Obradovićem neće isto dogoditi.
Cenzolovka: Zbog čega smatrate da je ova priča važna? Da li su i drugi mediji na isti način videli koliko je ova priča važna kao što ste to vi uradili?
Cvijić: NIN je to objavio čim smo saznali, u pitanju je nekoliko dana. NIN izlazi četvrtkom, ja sam saznao te nedelje i imao sam rok da je napišem do utorka, kada se novine štampaju. Cenzolovka i drugi mediji su se pridružili, i to je dobro, jer se prenela poruka široj javnosti, koja je odreagovala na pravi način i pružila podršku.
Onda su građani protestovali ispred zatvora, pa smo imali situaciju da dva suda u jednom danu donose odluku. Apelacioni sud, koji pre toga oko dve nedelje nije donosio odluku, dok je Viši sud istog trenutka doneo odluku koja je suprotna prethodnoj.
Nažalost, te brzopotezne odluke sudova nam govore da oni ne odlučuju po pravu, jer da je tako, čovek ne bi bio ni u zatvoru, niti u kućnom pritvoru, nego bi tužilaštvo vodilo istragu, ispitujući stepen korupcije. Ovaj slučaj sa odlukama dva suda u istom danu nam istovremeno govori da je pravosuđe pod velikim pritiskom izvršne vlasti.
Ćutale su sve TV sa nacionalnom frekvencijom
Cenzolovka: Pomenuli ste da su se drugi mediji priključili i da je to doprinelo jačem odjeku. Nasuprot tome, medij koji bi trebalo da bude javni servis svih građana, ćutao je o tom slučaju. Ukoliko se izmestite iz pozicije profesionalca koji zna koja priča zavređuje pažnju, da li vam je kao građaninu koji želi da se informiše o državi i društvu u kom živi, poražavajuće to što je RTS ćutao o ovom slučaju?
Cvijić: Ćutali su svi mediji sa nacionalnom frekvencijom, a znamo da je ona opšte dobro. Uostalom, bez obzira na nacionalnu frekvenciju, ako vaš medij planira da bude informativan, bez obzira na to da li je štampan ili digitalan, vi morate da pružite informaciju, to ste dužni.
Svi ti mediji koji planiraju da budu informativni, a ima ih, ponašaju se po diktatu kao da su propagandne jedinice vlasti, a ne kao mediji koji moraju da pružaju relevantne informacije građanima. Nažalost, ja tu imam jedno poređenje sa onim što mi je Aleksandar Obradović kazao. Dok je bio u zatvoru, on nije znao šta se dešava, čak ni kada su se građani okupili ispred zatvora prvo veče. U zatvoru postoje samo televizije sa nacionalnom frekvencijom i Studio B i tek uveče je video zamenu teza na ružičastoj televiziji, kada su preko njegove majke pokušali njega da napadnu. Zamenu teza pokušavaju i dan-danas, iako on radi za opšte dobro jer ukazuje na korupciju u državnom preduzeću, koje je na taj način preduzeće svih građana Srbije. Ne radi to ni u kakvom ličnom interesu – a imao bi i na to pravo – ali ovde to nije slučaj.
To je ta paralela, da se i u zatvoru vide nacionalne frekvencije. Nažalost, većina građana Srbije je, i van tih rešetaka, i dalje u medijskom zatvoru.
Cenzolovka: Pomenuli ste sada to da je Aleksandar Obradović postao uzbunjivač jer radi u opštem interesu. Jeste li, otkad pratite priču o slučaju Krušika, razmišljali o tome koji su njegovi motivi da se odluči na ovaj korak i ugrozi svoju slobodu?
Cvijić: Razmišljao sam o tome, ali sam i razgovarao s njim na tu temu. Meni su savršeno jasni njegovi motivi. To su ljudi koji su voleli tu fabriku, on je jako dugo u toj fabrici i posvetio joj se, kao i mnogi ljudi iz Valjeva i okoline. Oni su predano radili u njoj i onda su videli nešto što nije u redu. On je bio najhrabriji i nije to mirno posmatrao. I sam je rekao da nije mogao da se pravi da se ne dešava nešto što se očigledno dešava i na to je reagovao pokušavajući da zaštiti opšte dobro svih građana Srbije.
OTPORI IZ DB-A SUĐENJU ZA UBISTVO ĆURUVIJE
Cenzolovka: Bilo je potrebno da prođu dve decenije da bi se dobila kakva-takva presuda u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije. Zbog čega je bilo potrebno da prođe 20 godina i zašto im se nije sudilo odmah posle 5. oktobra?
Cvijić: Ono što sam ja čuo i što se moglo čuti na suđenju jeste to da je postojao jak otpor. Mi i danas imamo duboku državu i ova prvostepena presuda meni ne uliva neko poverenje sve dok postupak ne bude pravosnažno okončan. Na samom suđenju smo čuli od ljudi koji su vodili istragu i želeli da se to reši, da su postojale silne opstrukcije, da su one uglavnom dolazile iz DB-a. To su govorili neki pripadnici DB-a, ali i policajci koji su bili zaduženi za istragu.
Ne samo da su bile opstrukcije u pitanju nego se razmatralo i ubistvo glavnog inspektora Dragana Kecmana. Vidimo da su se te osobe ponovo povezale kada se suđenje približavalo kraju i da su postali veoma aktivni i ljudi iz DB-a, ali i te, uslovno rečeno, naše kolege. Poveli su kampanju kakvu su vodili devedesetih. Uostalom, jedan od čelnih ljudi DB-a iz vremena ubistva Slavka Ćuruvije, Branko Crni (u to vreme zamenik šefa RDB-a Radomira Markovića), preko kojeg su išle sve akcije, visoki je funkcioner SNS-a. Na suđenju se pojavio i praktično pokušao da pruži alibi optuženima, a znamo da su nakon njegovog iskaza neki drugi svedoci iz DB-a počeli da pate od nagle amnezije i zaboravnosti.
Cenzolovka: Sve ovo o čemu govorite dešavalo se pre nekoliko meseci ili nekoliko godina. Deluje li vam da ti članovi Službe i dalje imaju veliki uticaj?
Cvijić: Vidimo da su prilično dobro raspoređeni – od vladajuće stranke, ministarstava, javnih preduzeća. Ti ljudi jesu aktivni. Političko-partijsko-kriminalne veze nam nisu prekinute. Imamo problem što smo ulogu civilne državne bezbednosti donekle uspeli da saznamo, postoje određene pravosnažne presude i znamo njihovu ulogu tokom devedesetih, pa i ulogu u ubistvu premijera Zorana Đinđića donekle. A kada je u pitanju uloga vojnih službi, tu, nažalost, do danas nemamo nikakav epilog.
Cenzolovka: On je pokušao da zaštiti to opšte dobro, a na koji način u ovakvim situacijama novinari mogu da zaštite svoje izvore ili one o kojima govore i pišu? Čime ste se vodili dok ste radili priču o Obradoviću?
Cvijić: U početku sam bio veoma obazriv, pa tako u tom prvom tekstu, iako sam znao njegovo puno ime i prezime, ja to nisam želeo da objavljujem, nego smo pustili samo njegove inicijale, upravo zbog zaštite. Da budem iskren, nisam znao ni pod kakvim uslovima je on u zatvoru. Znao sam da je pod strogim uslovima, ali nije mi bilo poznato kakav pritisak trpi njegova porodica i želeo sam njih da zaštitim.
Nažalost, shvatio sam da je i u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim slučajevima u Srbiji, javnost jedina odbrana. Da smo normalna i civilizovana zemlja, to ne bi smelo tako da bude. Morale bi da postoje institucije koje štite ljude, uzbunjivače, prava svakog građanina, a naročito onih koji su hrabri i štite javno dobro, a Aleksandar Obradović je jedan od 3.200 ljudi koji se usudio da to učini u Krušiku.
Zloupotreba institucija: SNS iznosi podatke pre tužilaštva
Cenzolovka: Kada je cela priča počela da se zahuktava, da li se javilo očekivanje ili strah da bi sve moglo da se politički zloupotrebi – kako od strane vladajuće stranke, čiji ga funkcioneri diskredituju i nazivaju „Đilasovim čovekom“, tako i od strane opozicije, kojoj bi slučaj „Krušik“ mogao da posluži samo kao oruđe kojim se dokazuje korumpiranost vlasti?
Cvijić: Mislim da oni imaju problem sa činjenicama i da u prvom trenutku nisu reagovali. Prvih nekoliko dana nisu ni reagovali, a reakcija se javila kada su se građani okupili. Mi ni dan-danas ne čujemo nijedan odgovor na relevantne činjenice koje su iznete u toj sumnji na korupciji. Čuli smo odgovor predsednika Aleksandra Vučića koji kaže „pa šta ako trgujemo oružjem“. Ali ovde nije pitanje da li treba da se trguje ili ne, već na koji način se to radi i da li tu postoji korupcija.
Nisu dali nijedan relevantan odgovor. Oni ne ulaze u suštinu stvari, ne raspravljaju o činjenicama, da li je nešto tačno ili ne. Ovde postoje dokumenta, fotografije, postoji niz dokaza, a oni ne odgovaraju ni na jedan. Ono što mene više zabrinjava od njihove loše propagande i zamene teza jeste to ćutanje institucija, koje postoje barem na papiru.
Srpska napredna stranka je prvo saopštenje izdala dan nakon puštanja Aleksandra Obradovića iz zatvora u kućni pritvor, u kome navode da je on skupio podatke iz 2014. godine. Tek dan kasnije, tužilaštvo, koje je jedino ovlašćeno i koje bi moralo barem da ispituje sumnje na korupciju, a koje sada vodi postupak protiv Obradovića, izlazi sa saopštenjem u kojem se nalazi taj isti detalj.
Onda je Obradovićev advokat Vladimir Gajić postavio logično pitanje – kako to može da zna stranka, pa makar bila i na vlasti, a da još nije urađeno veštačenje, koje je tek počelo da se radi. Mene zabrinjava ta zloupotreba i to ćutanje institucija.
NE SMEMO DA ĆUTIMO, BILO BI OPASNIJE DA NIJE LJUDI KAO ŠTO JE OBRADOVIĆ
Cenzolovka: Za Aleksandra Obradovića se pokazalo opasnim to što je otkrio detalje o trgovini oružjem. Sajt Arms Watch, koji je o tome pisao, bio je pod hakerskim napadima iz Srbije. Mislite li da je danas u Srbiji nebezbedno baviti se ovakvim temama?
Cvijić: Mislim da bi bilo još nebezbednije ako se uopšte ne bismo bavili tim temama i ako ne bi bilo ljudi kao što je Aleksandar Obradović. Onda bi bilo daleko opasnije za sve nas. U tom slučaju, jedini način jeste da govorimo o tim stvarima, da ne ćutimo. Ne vidim drugi način, jer institucije ne rade svoj posao.
Cenzolovka: U kom pravcu bi mogao da se kreće čitav slučaj „Krušik“? Očekujete li ikakve posledice za ljude koji su upleteni u sumnje na korupciju ili će pak jedini s posledicama biti Aleksandar Obradović?
Cvijić: Ono što vidim i što činjenice govore jeste da su javnost i građani barem malo pomogli da se Aleksandrov položaj poboljša. Mislim da to pitanje neće, nažalost, zavisiti od institucija, nego od samih građana i njihove energije da se, boreći se za pravo uzbunjivača Aleksandra Obradovića, u stvari bore za svoja prava i za sebe.
Cenzolovka: Dosta dugo se bavite istraživanjem kriminala i korupcije. U takvom poslu ste se, verovatno, našli u mnogo situacija u kojima su vam policajci bili izvor. Šta vam pokazuje iskustvo, jesu li oni dobri/loši izvori ili su bili dobre polazišne tačke koje vas usmeravaju gde da tražite dokaze?
Cvijić: Policijski posao je kao i svaki drugi, imate različite ljude. Nekima možete da verujete, nekima ne. Ukoliko ste profesionalan novinar, onda naravno da nećete sarađivati sa onima kojima ne možete da verujete, niti ćete tražiti informacije od njih. Ima ljudi koji su se časno bavili tim poslom, a i danas se trude da to čine. Tako je i u svakom drugom poslu.
Cenzolovka: Da li ste bili u situaciji da neko pokuša da vas zloupotrebi tako što vam daje dezinformacije?
Cvijić: Bilo je slučajeva kada su davane dezinformacije s očekivanjem da će se nešto objaviti bez prethodne provere. Desilo se i da se u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije šalju različite informacije ne bi li se skrenula istraga. Mi smo saznali da je postojalo odeljenje pri Državnoj bezbednosti, koje je formirano za vreme Slobodana Miloševića, koje je bilo zaduženo za kontrolu medija. Koordinator tog odeljenje bio je Stevan Basta, koji je na neki način bio i povezan sa postupkom koji se vodio za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali, nažalost, to nije istraženo do kraja.
Mi nismo imali lustraciju, koju je trebalo sprovesti u tim službama, kao i u našoj profesiji. Imali smo situaciju da su se povampirile te snage iz DB-a, ali i oni koji su se predstavljali kao naše kolege, pa su pisali odvratne tekstove pred donošenje presude, a takve tekstove pisali su i kao uvod za ubistvo Slavka Ćuruvije.
