Boris vidi samo mrak

0
1639

UPORNOST: Boris vidi samo mrak, ali njegov životni put je najsjajnija zvezda vodilja

1_166514

Ovaj momak ima 34 godine, zove se Boris Dončić i ni u čemu se ne razlikuje od vas. Njegov život je jednak vašem u svakom smislu – smeje se, plače, raduje malim i velikim stvarima, govori razgovetno i smelo, pametan je i naočit. Međutim, on ‘vidi’ samo mrak.

– Od rođenja imam distrofiju retine. Nekada sam video samo sedam ili osam odsto, a onda sam vremenom potpuno izgubio vid. Vas, na primer, ne vidim iako sedite preko puta, i da ne kažete da ste tu, ne bih znao da li nekog ima u prostoriji, osim što mogu da osetim nečije prisustvo – započeo je svoju životnu priču za Dnevno.rs, Boris Dončić, urednik audio izdanja u okviru biblioteke Saveza slepih Srbije.

Upornost, inteligencija i podrška roditelja krčili su životni put ovog sasvim običnog momka. Rođen je u Kotoru, u Crnoj Gori, a osnovno obrazovanje stekao je u Beogradu.

– Moje detinjstvo bilo je kao i detinjstva druge dece. Tamo sam se družio sa klincima iz komšiluka, koji su me potpuno prihvatili takvog kakav jesam. Sa njima sam se igrao, pentrao po drveću, trčao po lividama…igrali smo se ”indijanaca”, ”kauboja”… Kada god se toga setim, u mislima su mi samo lepe stvari. Nikada ni na koji način nisam bio izdvojen, ni mimo sveta – priča Boris.

Dok govori o mladosti ne skriva osmeh, objašnjavajući nam kako su deca ipak najiskreniji ljudi.

– Deca vas uvek prihvataju takvog kakav jeste jer oni imaju najmanje predrasuda. Možda je mojim drugarima nekada bilo smešno ako negde zapnem ili se udarim, ali i taj smeh najčešće je bio čist. Iskreno, možda bi i meni bilo smešno da me ne boli nekad – našalio se on na svoj račun i dodao: ”Sa svim tim drugarima sam i danas u kontaktu i kada odem u Crnu Goru rado poželim da se sretnemo”.

Da Vas podsetimo:  Jelena je Srpkinja koja živi u Parizu i njene reči danas odzvanjaju svetom: "Kod kuće sam. Ne dosađujem se..."

Sa sedam godina Boris se preselio u Srbiju i započeo svoje školovanje.

– Krenuo sam u Školu za zaštitu vida ”Dragan Kovačević” u Beogradu. Danas ta škola ne postoji, a nalazila se u Cetinjskoj ulici. Oni su već tada negovali ideju o inkluziji – postojala su odeljenja sa decom koja slabo vide, a bilo je i one dece koja imaju potpuno normalan vid. Zajedno smo se igrali i družili. Učili smo po standardnom programu, kao i deca u drugim osnovnim školama – objasnio nam je on.

Kako kaže, voleo je da uči i da stiče nova znanja, pa je posle osmogodišnje škole nastavio svoj obrazovni put.

– Pohađao sam XII beogradsku gimnaziju. Velika razlika u odnosu na školu u koju sam prethodno išao bila je ta što me je ovde sačekao veliki broj ljudi u razredu i njihovo interesovanje za ”moj slučaj” – zbog čega sam slep, da li je od rođenja, zatim su bili oni koji mi nisu verovali da ne vidim itd. Iz moje perspektive, takve stvari su sasvim normalne, iako mi je nekada bilo mnogo teško. Najsmešnije situacije su one kada nekome kažem da ne vidim, a osetim njegovo mahanje rukama oko moje glave i proveravanje mojih čula – opet nam je sa osmehom ispričao Boris.

Nerazumevanje profesora

– Imao sam problem sa profesorkom matematike koja je bila ubeđena da se pretvaram i da vidim. To je išlo do tih razmera da nije htela da mi prepiše zadatke sa table velikim flomasterom, nego sam jednom pisao po sluhu dok je ona diktirala i slučajno sam prepisao zadatak iz ”druge grupe”. Ona taj zadatak nije uvažila i optužila da lažem i da se foliram. Sećam se da sam joj tada odgovorio sledeće: ”Verujte mi, meni bi bilo drago da lažem”.

Da Vas podsetimo:  Slikarka Branka Mraović- Zaljubljena u Kordun

Majka u njegovom životu ima važnu ulogu.

– Ona je najviše učestvovala u mom odrastanju, učenju i životu uopšte. Ona mi je čitala, ponavljala sa mnom i zapravo, u pojedinim trenucima ona zamenjuje moje oči – objašnjava on.

Boris navodi da se u današnjem svetu tehnologije i digitalizacije mnogo lakše snalazi sam.

– Ranije nisu postojala ova digitalna sredstva uz pomoć kojih je i nama slepima lakše da funkcionišemo. Kada sam za kompjuterom nemam potrebu da mi neko čita. To je sve odrađeno uz pomoć programa koji nam olakšavaju komunikaciju. Mi ne koristimo miša, već samo tastaturne komande – govori Boris, demonstrirajući nam kako funkcioniše čitav kompjuterski program za slepe.

Brajevo pismo u ‘senci’ novih tehnologija

– Nadam da će se nekada potpuno vratiti u upotrebu i zagovaram to da ga ne traba ”odstraniti” jer ni prema čemu ne smemo da se ophodimo bahato i da ga nazivamo prošlošću – kaže Boris.

On je nakon završene gimnazije, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer srpski jezik i književnost. Osim toga, zanimaju ga tehnika, aeronautika, a u slobodno vreme voli da čita knjige, ”surfuje” internetom, izađe sa prijateljima…

Svakodnevne aktivnosti Boris obavlja sâm, kaže da ume da skuva i isprži jaje, obari viršle, da skuva čaj, pa se zatim našalio i stavio nam do znanja da ”nije neki vrhunski kuvar”.

– Najvažnije mi je da sve stvari stoje na svom mestu i da uvek znam gde šta mogu da potražim jer sve moram da držim u memoriji. Moram da znam gde je, na primer, džezva za kafu, da li je na svom mestu ili ju je neko ostavio možda prljavu – priča on.

Da Vas podsetimo:  Zašto je profesorka biologije i geografije na slovačkom jeziku napustila Srbiju

U kući ima pomoć roditelja, ali na ulici postaju važni neki drugi faktori.

– Na ulici koristim štap, što mi veoma pomaže. Međutim, kada negde stvarno žurim, potražim tuđu pomoć – kaže Boris i navodi kako ga veoma ljuti što trake za slepe ne postoje u celom gradu.

– Traka za slepe i slabovide počinje u ulici Srpskih vladara i završava se negde na Slaviji, a ulica je prilično prava i tu bih mogao da se krećem i bez trake. Meni je samo žao što kada su se ostale ulice rekonstruisale trake nisu napravljene. Na primer, bilo bi zgodno i značilo bi nam kada bi se napravila jedna traka od Filozofskog i Filološkog fakulteta do naše biblioteke u Jevrejskoj. Imamo tamo studente koji bi mogli da dolaze na dnevnom nivou – navodi Boris i nudi rešenja.

”Voleo bih da mogu da vidim”

Slepi ljudi koji su se saživeli sa tim često kažu: ”navikao sam se i vid mi nije potreban”. Moja interesovanja su takva da bih voleo da vidim, ali zbog toga ne kukam. Znate, svi problemi koji se tiču mene, tiču se i 90 odsto ljudi u ovoj zemlji – i posao, obrazovanje, budućnost, porodica…Zato, ne žalim se mnogo, važno je da neke stvari što bolje prevaziđem. Bitno mi je da ni prema kome nemam nikakvih predrasuda i siguran sam da me je ovaj invaliditet svemu tome naučio. Hrabre me ljudi za koje osetim da su dobri i da imaju osećaja za druge – zaključio je svoju priču za Dnevno.rs Boris Dončić, diplomirani profesor književnosti i urednik audio izdanja u okviru biblioteke Saveza slepih Srbije.

Mina Stamenković

Dnevno

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime