U kontekstu političkog dijaloga, „bot“ je izraz koji označava virtuelnu osobu koja u cilju obmanjivanja javnosti objavljuje komentare na onlajn portalima i društvenim mrežama a zauzvrat prihvata određenu korist ili obećanje koristi, i koju po pravilu karakteriše odsustvo iskrenog uverenja u istinitost sadržaja koji objavljuje, rečeno je juče u beogradskom Medija centru na debati „(Zlo)upotreba interneta“.
Originalno proizvod navijačkih grupa koje su veštački hvalile svoje timove a kudile protivničke, botovanje je u Srbiji zaživelo pre nekoliko godina, kada su ga političke stanke prepoznale kao instrument uticaja na javno mnjenje. On se u međuvremenu počeo organizovano primenjivati na sajtovima (pre svega) popularnih dnevnih listova i na društvenim mrežama.
„Politika ne sme biti zasnovana na laži. Mi treba da budemo svesna javna politička bića koja u demokratiji upravljaju javnim poslovima. Botovanje je vladanje pomoću laži“
(Vesna Pešić)
Iako se „lažno komentarisanje“ može prepoznati i u drugim sferama, poput alternativne medicine ili marketinga, botovanje kao pojava koja ima izrazito loš uticaj na kulturu javnog dijaloga, prema rečima sociološkinje Vesne Pešić, ipak je rezervisana za oblast politike:
„Politika ne sme biti zasnovana na laži. Mi treba da budemo svesna javna politička bića koja u demokratiji upravljaju javnim poslovima. Botovanje je vladanje pomoću laži.“
Ona objašnjava da je reč o mehanizmu „maskiranja sponzora” u kome botovi prividno zastupaju „glas iz naroda”, ali da se zapravo radi o obmanjivanju građana od strane osoba koje dobijaju nekakvu korist. Analogno marketinškim metodama, argument običnog čoveka koristi se kako bi se doprlo do što više ljudi, uz tu razliku što se u politici na taj način dolazi do stvaranja lažnog javnog mnjenja. Botovanje stvara sumnju, intrigu i sprečava formiranje objektivnog mišljenja.
Prema njenim rečima, u pitanju je izrazito amoralna pojava, pogotovo ako se ima u vidu da stranke takve radnje finansiraju od stranačkih para, što po svoj prilici znači od para budžetskih obveznika – praktično, građani plaćaju da ih lažu.
Slobodan Georgijev iz Balkanske istraživačke mreže okarakterisao je botovanje kao zloupotrebu ideje o internetu kao o prostoru za razgovor; mehanizam zloupotrebe dijaloga koji je pokazatelj da je dijalog zapravo nepoželjan.
„Ljudima treba ostaviti da sami procene šta je ’fejk’ a šta nije“
(Viktor Marković)
U tom kontekstu, on je sa pojavom botovanja poistovetio način komunikacije koji se forsira na velikim televizijama:
„Na primer, imate prilog o aktivnostima Vlade, onda puste Pajtića minut i po i mi kao čujemo drugu stranu. Zatim, bez izuzetka puštaju saopštenje stranke, koje ’poklapa’ odgovor opozicije, a koje uvek kaže istu stvar. Oni tako ’vode’ dijalog na velikim medijima, a isto tako se ponašaju i na internetu uz pomoć botova.“
Viktor Marković, jedan od autora na portalu „Njuz“, smatra da u većini slučajeva botovi ne veruju u sopstvene komentare, ali ocenjuje da je njihovo postojanje legitimno, te da ih nije moguće zabraniti, niti bi to trebalo:
„Ljudima treba ostaviti da sami procene šta je ’fejk’ a šta nije.“
Kako se boriti protiv botovanja?
Dok je na individualnom planu odnos prema botovima stvar ličnog izbora, koji se kreće od ignorisanja ili blokiranja do ulaska u raspravu, u globalu borba protiv ove pojave leži na medijima i civilnom društvu.
Prema rečima Vesne Pešić, botovanje treba izneti u javnost i o njemu raspravljati. Ona predlaže novinarima da se na premijerovim konferencijama za štampu postavi pitanje o sredstvima plaćanja botova i programima kojima se pritom koriste, što je u međuvremenu postalo poznato javnosti.
Moderiranje komentara
Iako je teško poverovati da se fenomen botovanja može iskoreniti striktnijom kontrolom sadržaja koji posetioci onlajn portala ostavljaju ispod članaka, situaciju je moguće barem poboljšati usvajanjem pravila koja primenjuju svetski mediji. Nažalost, prema rečima Slobodana Georgijeva, izgledi za tako nešto nisu veliki:
„Jasno je da su kod nas mediji vrlo dobro kontrolisani i da se takve stvari neće uskoro promeniti. Prošle godine imao sam raspravu sa Veselinom Simonovićem koji kaže, u stilu: ’Mnogo je tih komentara, komplikovano je to…’. Prosto, mislim da treba videti kako se to radi u inostranstvu. Ovde je to divlja gradnja. Pre će ukinuti opciju komentarisanja nego što će se malo potruditi da se to civilizuje. Kod nas se moderiranje komentara smatra najgorim poslom, a zapravo je reč o veoma ozbiljnoj aktivnosti.“
Vojin Mitrović i Jovana Simić
