Malobrojni Srbi u Prizrenu i ovaj Božić slave onako kako moraju i mogu, ali ipak nastavljaju tradiciju. Hrabri ih medjuverska tolerancija koja nije izgubila na značaju, čak se u nekim segmentima i pobošljala.
Svetlana Nikolić, prvi put nakon 15 godina Božić, najradosniji hrišćanski praznik, dočekuje u obnovljenoj kući u naselju Potklajaja, gde su za još tridesetak njenih sunarodnika, sredstvima Vlade Velike Britanije izgrađene kuće. Postila je i pripremala se za Božić. Spremila je dosta toga, uključujući i više vrsta kolača. Nažalost, sama je u celom naselju, u blizini skoro i da nema komšija, a kuće su im zaključane.
„Toliko sam sanjala da ponovo budem u svojoj kući za Božić, ali opet razočaranje. Sama sam. Nikoga ovde nemam jer moji nisu sa mnom. Misli mi same naviru kako je nekada ovde bivalo za vreme praznika. Puno dece, veselje, priprema i loženje Badnjaka, odlasci u crkvu koja je bila puna, doček gostiju… sve je to sada prošlo. Ipak, u svojoj sam kući, pa i to nešto znači“, priča bivša tekstilna radnica, koja je dugo kao raseljeno lice živela na Brezovici.
Ništa za božićnom sofrom
Dragan Babarogić, kome je takodje letos izgrađena nova kuća u strogom centru grada i koji nikada nije napuštao svoj dom, nema ništa za Božić. „Niti imam niti se nadam da će mi neko dati nešto za ovaj praznik. Navikao sam ja na to i ništa mi nije čudno. Praznik osetim kada je Bajram kod mojih komšija Albanaca i Turaka kada mi donesu baklave i slatkiše, obavezno me pozovu na ručak ili mi donesu u moju kuću“, kaže Babarogić.
Slobodan Djorić, mesni paroh u Sabornoj crkvi u Svetog Đorđa u centru Prizrena, priznaje da ni ovom prilikom nisu palili Badnjak, ali „ne zato što ne smemo – nego neka prođe još malo vremena“.
„Nismo praktikovali da sečemo Badnjak ovde jer smo mi u strogom centru grada. Nemamo puno ljudi, ali i još nije to neko vreme… Mi možemo, naravno, ali još ne želimo. Što se kaže, bolje strpljen – spasen, nego da prenagljujemo u nekim stvarima. Iskreno verujem da će uskoro doći vreme kada ćemo i u Prizrenu da donesemo Badnjak i organizujemo njegovo paljenje“, dodaje prizrenski paroh.
Za malobrojne prizrenske Srbe, s obzirom da je najveći broj njih otišao kod rodbine, ponajviše u široj okolini Beograda, on je upriličio i predvodio Božićnu liturgiju u maloj crkvici Svetog Đorđa iz 14. veka. Saborni hram je veliki i ne mogu da ga zagrevaju zbog malog broja vernika, a ni ovom prilikom nije bilo pripadnika KFOR-a iz pravoslavnih zemalja, koji su za veliki hrišćanski praznik ranije ovde uvek dolazili.
Po završetku liturgije, Kosovski Srbi su se okupili u konaku. Popili po čašicu rakije, počastili se i popričali. Imajući u vidu da su to uglavnom samci ili bračni parovi bez dece, pravoslavni meštani Prizrena obično sami ručaju, a onda čekaju goste. Nisu to samo Srbi, već i komšije albanske, bošnjačke i turske nacionalnosti.
Međukonfesionalno poštovanje
„To nisu dolasci reda radi, to je iskreno i od srca čestitaju. Zahvalan sam Bogu što je gospod otvorio put i što smo se posle kraće pauze opet vratili. Drago mi je što je to međuversko poštovanje ostalo na istom nivou – možda još i čvršće. Poštovanje i ljubav prema drugim ljudima je ono što je najbitnije kod svih nas. Verujem da toga još uvek ima puno u Prizrenu“, kaže paroh Slobodan.
Osim brojnih građana, njemu i vernicima, čestitku povodom Božića uputio je i predsednik opštine, Ramadan Muja, poželevši „sreću, radost i zdravlje“. A da ovde zaista ima konkretnih primera međusobnog poštovanja, svedoče i neki običaji kod prizrenskih muslimana. Primera radi Jasminka Muratović za svaki Božić kuva kukuruz. „Dok su Srbi bili ovde poštovali su naš Ramazan, a mi njihov Božić. Još je moja majka za Božić kuvala kukuruz, pa ja to i dalje praktikujem“, s ponosom kaže prizrenska domaćica.
Refki Alija, Prizren
