Božić

0
637

kosovo-je-srce-srbijeVeć šesnaest leta, evo, uvek o Božiću, prisetim se Kosova…

… greha našeg. Ostavljenog praga nebeskog. Izdatog roda sopstvenog. Raspetog srca narodnog. Nestalog u Vučićevim maglama londonskim i Dačićevim izdajama briselskim. I obuzme me tuga i stid…

Upitam se kome Badnjak palimo, ako nam drugi beru božure? Koga, u sveto jutro božićno čekamo ako smo Pećku Patrijaršiju i Bogorodicu Ljevišku ostavili? I kome harač plaćamo, ako nam prvi vlastodržac, onaj kome je Veber miliji od Svetog Save, otvoreno kaže da protestanti trebamo postati…?

I čime ćemo pred Spasitelja u božićno jutro MI koji zaboravljamo Zavet kosovski i sva znamenja da Kosovo nije samo zemlja već kapija u kojoj se vekovima, prostorno i vremenski, spajaju Nebeska i Zemaljska Srbija kao dokaz da su i jedna i druga postojeće i istinite. Da jedna bez druge ne može opstati. I kao dokaz da ne postoji Mit koji nema Stvarnost, niti Stvarnost koja nema Mit.

Da narod koji nema Boga i Nebo, ni Zemlju ne može imati, a da Narod koji nema Zemlju ni Nebo ne može zaslužiti. I zato se zemlja ne poklanja, niti ostavlja. Ni rodu, ni izrodu. Ni slabijem, ni jačem. Jer narod koji zemlju svoju izgubi postaje rob, a zatim i nestaje. Prvo nacionalno, zatim socijalno, a na kraju i biološki…

Ne pišu o tome Veber ni Kipling, već Sveti Sava i Vladika Nikolaj. Ne spoznaju to Vučić i Dačić, ali znali su to Car Dušan i Knez Lazar. I narod zna. I istorija. Znaju da kad god smo imali Kosovo imali smo i državu i bili svoj na svome. A kada ga nismo imali, nismo imali slobodu, već haos ili ropstvo. Sada imamo i haos i ropstvo! I što nam manje Kosova ostaje, to nam gladi više darivaju. Što Evropi sve bliže kročimo to nam Boga sve više nestaje. Što Nečasnog krotkije trpimo to nas smrti sve više bacaju…

Da Vas podsetimo:  Ko je ugasio svetlo na kraju tunela?

A dolazi nam još jedan Božić na ranjenu i, od vlasti, ostavljenu zemlju kosovsku. Dolazi u Prizren, srpski Jerusalim, dolazi u Samodrežu, srpsku pričesnicu i Gračanicu srpsku nasušnicu.

Dolazi i ovde u sve užu, sve bezvoljniju i tužniju Srbiju. Čekam ga, budan, kraj svog nagorelog Badnjaka, tužan zbog Kosova, ali čisteći svoje grešno srce molitvom i verom da je rođenje Spasitelja Svetlost koja će večno sijati, a Kosovo nebeska kapija koja nam se nikada neće zatvoriti.
Mir Božiji, Hristos se rodi …

Dragan Milasinovic

Dragan Milašinović

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime