Božja premudrost i ljudska ludost

0
225
Foto: printscreen

Ukidanje statusa muzeja Svetoj Sofiji u Istanbulu je samo jedna od sve brojnijih epizoda iz serije događaja koji se nižu na dva koloseka: 1) falsifikovanje istorije i 2) uništavanje izvornih kultura. Što se tiče konkretnog slučaja najznamenitije od svih crkava u istoriji hrišćanstva, tu se uplelo mnoštvo faktora koji u neku ruku zamagljuju prethodno izneti sud. Prvi je sam Erdogan koji, zbog prirode svoje ličnosti, preuzima na sebe ključnu ulogu u ovoj sramnoj i nadasve glupoj meri (neki mudriji iranski ajatolah bi, na primer, odgovornost preneo na sopstveni narod „koji to traži“, a on mu, eto, mora izaći u susret). Njegov sunovrat do ovakve niskosti se mogao predvideti: počeo je sa megalomanskim planovima o obnovi Otomanskog carstva (pod njim, kao nekom karikaturom sultana) od Kineskog zida do Berlina, a u praksi je stigao da sprovede samo to da domaće fanatike džumle pošalje u Irak i Siriju da unište te zemlje i da tamo stvaraju Islamsku državu, a usput i povoljne uslove za krađu i šverc nafte za njegovog sina. Taj projekat, kao i onaj islamizacije Krima (uz svesrdnu podršku „ukrajinskih“ nacista) – neslavno su propali, jer nije očekivao tako snažan odgovor Rusije. Istina, ruske obaveštajne službe su mu izgleda pomogle da preživi državni udar, ali to je logično: Rusima više odgovara slabi diktator koji im je „dužan“ (čak i neprijateljski nastrojen na lokalnom planu) nego neka figura koja bi bila produžena ruka globalista „Duboke države“. U međuvremenu, a verovatno i zbog svih tih neuspeha, Erdogan je izgubio izbore u najveća tri turska grada (Istanbulu, Izmiru i Ankari), gde živi trećina stanovništva njegove zemlje. Jedino što mu preostaje je da „pokazuje mišiće“ na slabijima, pa je pretvaranje muzeja Svete Sofije u džamiju bio neizbežan izbor. Erdogan se time (ponovo) javno deklarisao kao „dobar“ musliman, a zapravo on živi u strahu od pravih islamista, čijom mu revolucijom (nalik na iransku) neprestano iz senke prete neke Zapadne obaveštajne službe. S druge strane, ne može da se osloni ni na sekulariste iz vojnog vrha, koji zamalo da ga obori sa vlasti i kome ne veruje ni posle čistki koje je obavio. Sem toga, potez sa Svetom Sofijom je vrlo zvučna provokacija, kojom Erdogan pred domaćom publikom demonstrira kako ga baš briga za međunarodno javno mnjenje, jer dobro zna da niko zbog tog čina neće krenuti u oružanu agresiju na njegovu zemlju i režim. Sve u svemu, pretvaranje muzeja u džamiju je kolateralna šteta katastrofalne politike jedne megalomanske i narcisoidne kukavice, koja je trenutno predsednik Turske.

Da Vas podsetimo:  Centar za mame: Novac nije rešenje za rađanje dece

Kada se ove lokalne peripetije apstrahuju, ostaje da se istraže drugi, važniji aspekti i posledice ovog skandala.

Kao prvo, jasno je da zaštita UNESKO-a ne vredi ništa, to se videlo još kada su pre skoro dvadeset godina talibani uništili statue Bude u Bamijanu (što je verovatno CIA i isprovocirala, kako bi se pre napada na kule-bliznakinje u medijima preokrenula slika o njima: od „progresivnih studenata“ u sumanute teroriste). UNESKO nema mehanizme kojima bi pokrenuo bilo kakvu konkretnu akciju, a nema ni volje, jer se radi o tipičnoj birokratskoj organizaciji čiji je glavni cilj – zaštita postojanja sebe same. Odbijanje UNESKO-a da na svoju listu uvrsti spomenike na Kosovu i Metohiji dok je ta teritorija bila pod kontrolom Srbije jasno svedoči kakvi su ljudi tamo i čiju politiku sprovode. Njima se ne treba obraćati čak ni kada lokalna vlast u Beogradu narušava spomeničku celovitost prestoničke tvrđave raznim rampama, žičarama i nakaznim skulpturama.

Drugo: osudu pretvaranja Svete Sofije u džamiju ne treba očekivati ni sa Zapada. U SAD besni pokret „Cancel Culture“, pri čemu se redom obaraju svi spomenici američke istorije (koliko god ona u mnogim segmentima diskutabilna bila). BLM, „Antifa“ i slične jakobinsko-boljševičke organizacije neće sigurno ustati u odbranu Justinijanove zadužbine čak ni kao sekularnog muzeja, već bi se podrškom oglasili valjda jedino ako bi Erdogan odlučio da Aja Sofiju potpuno sruši. Što se tiče EU i tamošnjih globalista-ateista, oni će malo da gunđaju, ali pošto je islam u njihovim zemljama zaštićeniji od belih medveda i crnih nosoroga zajedno, ozbiljne mere protiv turskog skandala će izostati.

Treće: na delu se vidi priroda savremenog islama, u kome je ionako podizanje džamija odavno pretvoreno u puko obeležavanje teritorije na kojoj što potpunije treba izvršiti „saturaciju“, to jest zasićenje potiskivanjem, proterivanjem ili čak istrebljivanjem pripadnika ostalih religija. Erdogan upravo na istanbulskom vidikovcu Čamlidži, brdu na azijskoj strani, podiže najveću džamiju u Turskoj: dakle, muslimanskim vernicima Sveta Sofija kao džamija apsolutno nije potrebna, a kamoli neophodna. Tako, bez obzira na brojne valjane ljude – muslimane u Istanbulu, kao i na mnoge Turke koji nisu naročito (ako i uopšte) religiozni, svi oni će sada u javnosti izgledati agresivni i netolerantni, malte ne kao da su odreda pripadnici Islamske države ili Al-Kaide. Time se ispunjava dvostruki cilj globalista: predstaviti islam kao veliku pretnju (što nije teško), a istovremeno gorljivo promovisati toleranciju prema islamu, uz agresivan pristup prema ostalima, naročito „nepopravljivim rasistima“ – hrišćanima i njihovoj beloj suprematiji. Rezultat ove naizgled šizofrene politike je sukob, što se i hoće kao permanentno stanje.

Da Vas podsetimo:  Tako je govorio veliki Meša Selimović: Srbin sam, pripadam srpskoj književnosti i znam i zašto

Od pretvaranja muzeja Svete Sofije u džamiju udarac će sigurno pretrpeti ne samo ugled turske države, nego i turizam u Istanbulu, gde je nekadašnja „Velika crkva“ bila ubedljivo glavna znamenitost. Kako će od sada biti organizovan njen obilazak, nije jasno (niti u ovom trenutku važno, zbog kolapsa međunarodnog turizma usled kinsekog virusa), a koja sudbina čeka vizantijske mozaike, ne vredi sada ni nagađati. Ekonomski gubici biće, van sumnje, veoma veliki. Kako će turisti sa Zapada doživljavati Aja Sofiju kao džamiju, kada se jednom vrate u Istanbul, zavisi od njene dostupnosti i prezentacije sadržaja. Ali, kratko istorijsko pamćenje (da ne kažemo otpor i mržnja prema istoriji kao takvoj) i ispranost mozga savremenog „zapadoida“ navići će se brzo na novo stanje. Oni koji još umeju da považu dve-tri misli i poznaju par podataka reći će: „Pa dobro, bila je jednom džamija, šta je sad tu toliko strašno da bude opet?“ Takvim politički korektnim, liberalnim „demokratama“ iz „normalnog sveta“ više smeta kada se konzervirana ruševina, poput manastira Gradac (još šezdesetih) ili Đurđevih Stupova (devedesetih) od spomenika kulture pretvara u aktivan pravoslavni manastir, iako je ovde reč o vraćanju u prvobitnu funkciju, koju su na umu imali osnivači-ktitori. To im nije po volji, s obzirom na to da se crkve svih zapadnih denominacija u dobrom delu EU i dalje pretvaraju u rejv- i disko-klubove, tržne centre i galerije, jer je to „progresivno“. Stoga od Zapadnog mnjenja ne treba očekivati ništa sem nerazumevanja za bilo koji tradicionalni kulturni sadžaj i, štaviše, otpora prema njemu usled tog nerazumevanja.

Re-konverziju Svete Sofije u džamiju pravoslavci, međutim, doživljavaju veoma dramatično, kao pravu tragediju, i to je razumljivo. Ali, u tome se, u suštini, preteruje. Sveta Sofija jeste već bila pretvorena u džamiju odmah po padu Carigrada (1453), pa to što se desilo 2020. nije ništa novo ni tako strašno za nju samu, u kojoj Liturgije nije bilo već više od pet i po vekova (sa izuzetkom, up. u komentarima). U stvari, to je strašno za hrišćanske, naročito pravoslavne turiste koji su, obilazeći Justinijanovo remek-delo, tome pristupali kao da idu na hodočašće u aktivnu svetinju. Stoga, iako je Erdoganov čin izuzetno ružan i uvredljiv, on je na izvesan način razbio jednu iluziju, što samo po sebi uvek predstavlja dobitak: „Ne, niste videli Svetu Sofiju, posetili ste muzej, koji to od pre neki dan više nije.“ Odvratni čin Turske države i njenog predsednika-zlog pajaca, treba hrišćane čak da nadahne optimizmom: svaki zločin, pa i ova gnusoba, radi se iz straha (Aušvic i Jasenovac su rezultat patološkog straha i kukavičluka). Hrišćanstvo se i dalje doživljava kao pretnja, i ono savremeno i ono istorijsko, čime neprijatelji sa svoje strane pružaju još jedan dokaz da je – živo. A to je razlog za radost.

Da Vas podsetimo:  Nepokretna Jasna Dedić (3) i njena mnogočlana porodica nadaju se boljim uslovima za život

Izvor: Spiritual guerilla

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime