Braneći Vučića, branimo Srbiju?

0
823

vucic-se-ponasaPre neku noć smo, po ko zna koji put, uživali gledajući na „Pinku“[i] operaciju pod kodnim nazivom „branimo Vučića, kako bi bismo spasili Srbiju“. Jer, država, da ne kažem Savamala – to je on. Vođa, koji je, kako je više puta istaknuto, obezbedio „mir i stabilnost“.

I baš to dostignuće želi da uruši Zapad, koji je ga je, gle čuda baš to zaboraviše da kažu, (ne)prikriveno doveo na vlast. Zapadne sile kojima je on, kao i svaki vođeni „agent od uticaja“, iskreno odan i bezpogovorno izvršava postavljne geostrateške zadatke – od predaje Kosmeta, preko EU i NATO agende, do neoliberalnog MMF koncepta zaduživanja zemlje i rasprodaje poslednjih srpskih resursa. Dakle, njima na polzu, što je, inače, omiljena fraza jednog od učesnika emisije i poznatog branioca lika i dela A. Vučića.

Bilo je više nego zanimljivo slušati i gledati odabrano društvo režimskih specijalista-analitičara. Dodao bih i definitivno novopečenih kontraobaveštajaca. Što bi se reklo, eksperata za razotkrivanje obaveštajno-subverzivnih igara i ništa manje profilisanih boraca za sprečavanje državnog i ostalih dvorskih udara u zemlji Srbiji. Evo linka navedene emisije i predlažem pažljivo gledanje, jer, ima se šta naučiti:

Koga posebno istaći a ne ogrešiti se, naravno, pored lepe i otresite voditeljke? Da li Dragana J. Vučićevića, glavnog urednika „Informera“ ili Stefana Stamenkovskog, lidera Zavetnika, koji je toliko kvalitetno bio pripremljen da sam, na osnovu dugogodišnjeg ličnog kontraobaveštajnog iskustva, stekao utisak kako je neposredno pred emisiju temeljno brifovan. Stručno rečeno – instruisan u lokalnom centru BIA.

Ili možda uvaženog Željka Cvijanovića, prvog čoveka portala „Novi standard“ čije su višegodišnje analize političko-bezbednosnih dešavanja u Vučićevoj Srbiji, prava remek dela visokog spisateljskog stila – sjajna kombinacija ogromnog iskustva, urbane legende, astrologije i tumačenja snova. Podrazumeva se, premijera lično ali i po kojeg bitnog ministra i doministra.

Ipak, utisak je da je svojom elokventnošću, proniciljivošću, količinom raspoloživih podataka kontraobaveštajnog karaktera, kao i predočavanjem činjenica da je čak u dva navrata boravio u SAD kako bi se obučavao za vrhunska dostignuća u novinarskom pozivu, prednjačio Nikola Vrzić, vodeći istraživač nedeljnika „Pečat“. Da podsetim čitaoce, to je onaj novinar koji je nepokolebljivo branio Srbiju, i Kosmet u njoj, od izdaje „žutih“ sve negde do proleća 2013. godine. A onda se, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma „nešto“ desilo, te je oštrica njegovog pera malo otupela.

Vrzić duže vreme sjajno tumači depeše američkih diplomata koje objavljuje „Vikiliks“. I na osnovu toga otkriva zavere, kako iz bliske prošlosti, tako i ove, aktuelne. Između njega i Vučićevića je mrtva trka u količini podataka koje pribavljaju iz dana u dan. No, kada bi im sada neko predočio da na „Vikiliksu“ nikada nisu objavljene, recimo, depeše ambasade Velike Britanije (niti je moguće da se tako nešto desi), ali ni drugih važnih zapadnih zemalja, kao i činjenicu koju verovatno ne znaju (jer za tako nešto bi ipak morali biti školovani kontraobaveštajci sa povećim radnim iskustvom), da se depeše ambasadora i depeše njihovih „prvih“ ili najčešće „drugih sekretara“ – profesionalnih obaveštajaca, neretko značajno razlikuju, teško da bi to prihvatili.

Znači, odabrano društvance je te noći razobličavalo zaveru oko slučaja Savamala, secirajući je, onako, na sitna protivsubverzivna crevca, kako bi Aleksandra Vučića odbranili u ključnom, da ne kažem istorijskom trenutku, jel’ te, kada on zaokreće politiku prema Moskvi i Pekingu, a to bode oči Zapadu. Dakle, što bi se reklo, Vučić im se oteo kontroli. I to, bog’me, traje evo, već pune četiri godine. Setimo se samo bombastičnih najava u vezi nabavki ruskog naoružanja koje još uvek nisu splasnule. Ili, kako je elegantno, sve onako „srpski ćuteći“, sadejstvovano u miniranju „Južnog toka“.

Da Vas podsetimo:  Niški SNS održao miting podrške Vučiću, uz negiranje da je to njihov miting

Povlačeći paralelu sa petooktobarskom obojenom revolucijom dobrano su se zamrsili. Zaista je bilo paradoksalno pa čak i smešno – na jednom mestu kritizeri petog oktobra, od kojih je većina prisutnih u studiju, te 2000-te uzvikivala „gotov je“. Ali su uspeli, to je ocena autora, da ubede brojni TV auditorijum u bar nekoliko stvari, što direktno, što indirektno – Srbija je slobodna, raskrstila je sa politikom vođenom do 2012., grčevito brani svoj suverenitet i nezavisnost, Kosmet samo što nije vraćen pod okrilje srpske vlasti, privredne aktivnosti cvetaju toliko da su i čelnici MMF-a zbunjeni, put u EU je farsa sa sve poglavljima, zaduživanje zemlje ne postoji, a vojna neutralnost ojačana tako da nam niko u okolini, a i šire, ne može i ne sme ništa.

Dakle, prema zaključcima uvaženih gostiju, Vučić je raskrstio sa petim oktobrom i sada vodi žestoku bitku da tako i ostane, ali je problem što, eto, nema uticaja na RTS koji vodi „žuti“ Bujke (sa naprednjačkim upravnim odborom), većina drugih medija takođe su mu okrenuli leđa, zapadne NVO vršljaju po Srbiji (iako su, recimo, Sonja Liht i Jelena Milić upravo od strane njega protežirane i primane u Vladi), pojedini bivši ministri (koje je sam birao) su zapadni igrači, pa navedoše i osuše paljbu po Raduloviću, ali ne i po Dušanu Vujoviću, Zorani Mihajlović i Kori Udovički, te čuvenom Lazaru Krstiću, primera radi.

Dobro, ne pomenuše ni Tonija Blera i njegovu misiju, kao i gomilu zapadnih savetnika koje je Vučić „samostalno“ birao, od Stros Kana, preko Guzenbauera do Franka Fratinija. Kao i redovne brifinge sa austrijskim podkancelarom Kurcom, te germanskom ledi Angelom Merkel. Naravno, nije bilo mesta ni za ozbiljniju kritiku NATO programa „Partnerstvo za mir“ i osobito SOFA sporazuma, koji omogućava Alijansi ne samo da razmešta trupe po zemlji Srbiji, nego i da regrutuje srpsku mladež ako joj bude zatrebalo.

O čemu se zapravo radi u slučaju Savamala, uostalom kao i u svim drugim do sada identifikovanim a brojnim državnim, protiv-Vučićevskim „prevratima“? Da pokušam da im pomognem, možda će vredeti, jer, trude se momci i devojke, nema šta.
Radi se o setu klasičnih „tajnih operacija“ ili „tajnih akcija“ („covert actions“) zapadnih službi, iz bogatog asortimana specijalnog ratovanja. Dakle, ne od strane ambasadora kao takvih, već od strane posebnih specijalista koji konspirativno dejstvuju prema svojim planovima. Reč je o poznatoj „Strategiji sukoba niskog (srednjeg, visokog) inteziteta“ koja se težišno sprovodi preko „Doktrine izazivanja i upravljanja krizama“, koja se pod obavezno i u kontinuitetu primenjuje u takozvanoj „zemlji žrtvi“. A Srbija je, od petog oktobra do danas, upravo to, bez prestanka. Štaviše, od 2012. se nalazi u završnoj, najdinamičnijoj, što bi se reklo, razarajućoj fazi.

Najvažnije – krize ne nastaju slučajno, one se izazivaju, njima se upravlja i, ono što je glavna karakteristika, nikada se ne završavaju! Da li smo zaboravili DŽejmsa Lajona, čuvenog šefa „Međunarodne krizne grupe“ odmah nakon petog oktobra, koji je nekoliko godina rukovodio odabranim timom usred Beograda, u društvu britanskog rezidenta Entonija Monktona i američkog specijaliste Berta Brauna?

Da Vas podsetimo:  Roditelji i đaci bili u pravu – direktor Ljuba smenjen nezakonito

U američkim subverzivnim operativnim pravilima: FC 100-20 iz 1986. godine i u inoviranoj verziji FM 100-5 iz 1993. godine, koja su radi zavaravanja protivnika upakovana kao vojna štiva Pentagona, gde su razrađena načela i metodologija takozvane „vazdušno-kopnene bitke“, do detalja su precizirani modusi upravljanja zemljom (ili teritorijom) koja je pre toga savladana neoružanim ili oružanim oblicima.

Ključna karika su ranije pripremljeni a zatim, kako u vlasti, tako i u opoziciji (podrazumeva se i u raznoraznim NVO, građanskim, nacionalnim, levim, desnim i ostalim pokretima, kao i, recimo, u raznim agencijama i brojnim državnim i društvenim institucijama od posebnog značaja) instalirani „agenti od uticaja“. Kao dva (ili više) suprostavljena pola. Zašto? Zato što bez takve supozicije, bez „plusa i minusa“, lukava igra ne bi bila uspešna i situacija bi vrlo brzo bila razgolićena.

Da prevedemo na slučaj Savamala. Da li je planirano ili sasvim slučajno taj događaj (zbog bahatosti vlastodržaca pre svega) izbio u prvi plan, potpuno je irelevantno, ionako povode za instruisano sučeljavanje navedenih polova imamo na svakom koraku. Dakle, kako bi se drugačije organizovano i uspešno odvukla pažnja najšire javnosti od glavnih problema i pitanja, od kojih su neka od posebne važnosti? Recimo, otcepljenje Kosova i Metohije i na terenu i preko buduće promene Ustava. Ili, pljačkanje Srbije i njeno svakovrsno ekonomsko uništavanje, kao i predstojeće teritorijalno smanjenje države i potpuni gubitak suvereniteta, čak i na pitanjima koja nisu od posebnog globalnog značaja.

Za takve „tajne akcije“, to jest obaveštajno-subverzivne operacije, na Zapadu (posebno u SAD) se koriste različiti termini, veoma često ih menjaju ili inoviraju, pa su poznate i kao „džoker operacije“. Međutim, ono što je za ovaj slučaj karakteristično, posredi je najškolskija verzija koju nazivaju „hang out“. Ukoliko bismo taj naziv preveli na narodni jezik, najpribližnije određenje bi bilo „bacanje i žrtvovanje mamaca“, odnosno odvlačenje pažnje od težišta, radi ostvarivanja važnijih ciljeva, zatim zavaravanja javnosti i stvaranje uslova za realizaciju glavnog plana.

Primera radi, slučaj generala Perišića koji je bio na vezi američkoj Vojno-obaveštajnoj agenciji (DIA), gde je zbog viših ciljeva žrtvovan ne samo on već i čuveni Džoni Nejbor, ali i brojni drugi, slični slučajevi u prvim godinama nakon petog oktobra, kada je forsirano neprestano krizno stanje (ne zaboravimo da se doktrina naziva „izazivanje i upravljanje krizama“), i takozvani kontrolisani haos – stvarne ili fingirane nesuglasice između članica tadašnjeg DOS-a, recimo – bile su sjajno izvedene „hang out actions“ kako bi se javnost udaljila od stvarnih problema i prihvatila potpuni poraz, kao što je otcepljenje Crne Gore i otimanje Kosmeta, što i jeste bio ključni cilj oružane agresije NATO-a.

Naravno da srpskoj javnosti, a smem da se zakunem i napred navedenim „specijalistima“ za protivsubverzivno delovanje koji su ordinirali one noći na Pinku, nije poznata jedna od ključnih stavki „Doktrine izazivanja i upravljanja krizama“, a zove se – „frakcije i grupe“. O čemu se radi? Recimo, u navedenim američkim pravilima, najkraćeno rečeno, i između ostalog stoji, da nakon instalisanja određenog broja „agenata od uticaja“ (ili vremenski uporedo sa njima), obaveštajna služba pristupa formiranju različitih „frakcija“ i „grupa“ u „zemlji žrtvi“ (često koriste termine zemlja „A“ ili „B“), ili pak njihovoj infiltraciji ako ove već postoje, a sve sa ciljem usmeravanja njihovih političkih i drugih aktivnosti u željenom pravcu.

Da Vas podsetimo:  Vežbe pokornosti kovinskih aparatčika

Naravno, ovakvo pisanije bi nas odvelo predaleko, jer bi imalo mnogo toga da se kaže i predoči javnosti. Stručno, naravno, a ne kao produkt astrologije, gledanja u pasulj ili novinarsko-analitičarskog iskustva sa pratećim znanjima koje podaruje, primera radi, čuveni Fakultet političkih nauka u Beogradu.

Smisao je sledeći – sve je velika, prljava, vešto vođena subverzivna igra, sa jasnim ciljevima koji se kriju, na prvi pogled u nejasnim i potpuno zbunjujući dešavanjima. Kao što je recimo teška „ljutnja“ uperena prema ambasadorima Skotu i Davenportu. Ali ljutnja koja se brzo neutrališe ili umekšava.

I sve tako redom. Jer, da nije baš tako, i sa baš tim ciljevima, odavno bi slučaj rušenja Savamale bio rešen. Istražni posao od nekoliko sati za inspektora-početnika. Baš kao i u slučaju pada helikoptera, koji se još uvek „istražuje“. Gašić je umesto da odleti sa funkcije povodom te tragedije, brzopotezno odstranjen na potpuno benignom slučaju novinarke „na kolenima“. Zašto? Zato što bi u onom prvom slučaju – helikopttera, morao sa Gašićem da odleti i američki đak sa Nacionalnog odbrambenog koledža u Vašingtonu, general Bandić. E, ali to je nemoguća misija, ipak je mnogo dolara i energije uloženo u njegovu „edukaciju“ za buduća vremena.

Pomenuh napred „agente od uticaja“ i one „frakcije“ i „grupe“. To je to. I to je objašnjenje raznih patki i kontrapatki, koje su produkt istog miljea. Sve drugo su nijanse. Kao u staroj, dobroj srpskoj priči o pačijoj školi, „za pačiće male“.

Na kraju, nisam siguran da li je Đorđe Vukadinović, glavni urednik „Nove srpske političke misli“, namerno ili ne, u „svesnom“ ili nekom drugom stanju, pod nečijim uticajem ili slobodoumno, u svojoj najnovijoj kolumni u „Politici“[ii], sjajno napisao sledeće:

„I potpuno je irelevantno da li je ovo neukusno medijsko mrcvarenje samo nervozna režimska reakcija na aferu „Savamala” ili pak smišljeni manevar da se biračko telo SNS-a drži u stanju permanentne „patriotske” namagnetisanosti, dok se, s druge strane, ispod žita i pažnje javnosti, revnosno odrađuju i ispunjavaju zahtevi tih istih ambasada. Ne tvrdim da je ovo drugo slučaj, mada na to često liči. To jest, veoma često su najžešće grdnje na račun zapadnih ambasadora bivale uvertira u najveće kapitulantsko popuštanje (u pogledu Kosova, sporazuma s NATO-om, MMF-om itd).“

Znam samo, čak sam i suguran, da je pogodio pravo u metu.
Kao što sam siguran da su skoro svi detalji ove, najnovije „hang out“ odlično vođene operacije pod nazivom – Savamala, poznati premijeru Srbije. Igra u kojoj je on glavni igrač. Jer, da nije tako, da li bi se iz dana u dan, bez ikakvog skrupula, šegačio sa nama na „dramatičnim“ konferencijama za štampu? Onako, kako to čini u svim ostalim situacijama. Na žalost, glumatanje jeste providno, ali još uvek prolazi kod ogromne većine.

Goran Jevtović

fsksrb.ru

_______________

[i] http://www.informer.rs/vesti/politika/76241/VIDEO-PRIZIVA-BALKANSKO-PROLECE-Specijalna-emisija-Pink-posle-koje-cete-desavanja-Srbiji-gledati-drugim-ocima

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/357121/Pogledi/Nikson-i-Vucic-granice-analogije

slika http://www.nspm.rs/politicki-zivot/na-kosovu-i-metohiji-se-dogodila-velika-izborna-pljacka-av-da-ispuni-obecanje-i-podnese-ostavku.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime