Državnik

2
627

flags-640x276Najteži posao je biti državnik.

Državnik je političar koji uspešno upravlja državom.

Državu sačinjavaju svi njeni državljani.

Koji mogu da žive u samoj državi ili van nje.

Ali, državnik mora da brine o svima njima, bez obzira ko gde živi.

I mora da vodi državu u interesu svih građana.

Pošto milioni građana žive u nekoj državi, odgovornost državnika je izuzetno velika.

Njegove pogrešne odluke mogu da nanesu štetu milionima ljudi.

Štetne odluke državnika mogu da nanesu velike nevolje novim pokolenjima.

Ali, istovremeno, te štetne odluke mogu da obesmisle i žrtve, odricanje i veliki rad i muku naših predaka.Koji su se žrtvovali da bismo mi imali svoju državu i da govorimo našim maternjim jezikom.

Otuda, građani moraju biti jako obazrivi u odluci kome poveravaju upravljanje državom.

Nažalost, građani su jako nemarni u tom svom demokratskom pravu da izaberu svoje najbolje i najumnije ljude za državnike.

I zbog tih nerazumnih odluka države i narodi propadaju.

To se Srbima desilo u poslednjih tri decenije.

Nemamo umne i odgovorne državnike, nego Srbijom upravlja ostrašćeni politički ološ.

Pilot može, svojom greškom, da dovede do tragedije i pogibije nekoliko stotina ljudi.

Greške hirurga odnose nekoliko desetina života za njegov radni vek.

Nekoliko stotina ljudi može da strada u jednoj smeni u rudarskom oknu.

Ali, jedna pogrešna politička odluka državnika može da dovede u nevolju milione ljudi.

Kada je tako velika odgovornost državnika, onda je neshvatljivo da građani pristaju da na izborima za predsednika države glasaju za diletante i nitkove.

Da li bi teško oboleli pacijent pristao da ga operiše lekar stažista?

Kome ste spremni da ostavite ključ od stana kada krenete na letovanje?

Kada vam je teško i kada vas more brige, kome se poveravate?

Sve je, ipak, u poverenju.

Biti državnik znači imati poverenje većine građana da taj kandidat za predsednika ima znanje i sposobnost da upravlja državom.

Država je organizovani i složeni sitem, koji zahteva dobro obučenog čoveka sa znanjem, sposobnostima i veštinama da može da upravlja tim složenim sistemom.

Kandidat za upravljanje državom mora, pre svoje kandidature, da dostavi građanima na uvid svoje stručne reference iz kojih će građani moći da vide kojim sistemima je kandidat za državnika prethodno upravljao i šta ga kvalifikuje da bude kandidat za predsednika države.

Reference kandidata za državnika su potrebne da bi se kandidat mogao da kvalifikuje da konkuriše, zajedno sa drugim kvalifikovanim kandidatima, da može da vodi državu.

Ako kandidat nema potrebne kvalifikacije, on ne može da bude državnik i ne može da upravlja državom.

Na slobodnim i demokratskim izborima građani će odlučiti koji kandidat za državnika ima bolje reference i koji im kandidat uliva više poverenja.

Šta znači kada se neka popularna ličnost iz javnosti kandiduje za predsednika države?

Neka starleta je popularna, da li ona treba da bude predsednik države?

Isti slučaj je sa sportistima, glumcima ili pevačima.

Zašto funkciju predsednika države toliko unižavamo i obezvređujemo?

Uporedimo tu funkciju sa, recimo, funkcijom predsednika neke banke.

Banka je složen finansijski sistem i urušavanjem velike banke može opasno da se ugrozi kreditno-monetarni sistem neke države.

Klijenti i komitenti, štediše i preduzeća, mogu pretpeti značajne gubitke zbog nestručnog vođenja banke i to može da uzdrma finansisjku stabilnost same države, jer su finansije krvotok u državnom organizmu.

Otuda, zbog zaštite žirih državnih interesa, postoje zakonski propisi ko može da upravlja bankom, koje stručne kvalifikacije mora da ima i Centralna banka izdaje pismeni certifikat da taj kandidat može da upravlja kapitalom banke.

Naravno, kandidat mora da dostavi i zdravstveni karton i izveštaj lekara.

Akcionari banke biraju predsednika banke na osnovu svih referenci koje su im dostavile kadrovske stručne službe banke, koje obrađuju prispele kandidature i selektiraju same kandidate, izbacujući iz nadmetanja one koji nezadovoljavaju uspostavljene standarde bankarskog poslovanja.

Da Vas podsetimo:  Zašto je „razgraničenje“ propalo?

Akcionari banke slobodno biraju predsednika banke na osnovu njegovih referenci, iznetog menadžerskog programa i utiska koga ostavlja na razgovoru sa glavnim akcionarima u banci.

Sve ste ovo znali, zar ne?

Nisam vam ništa novo otkrio.

Samo sam želeo da vas podsetim na neophodnu PROCEDURU za izbor predsednika banke. Proceduru koja zahteva da kandidati poseduju REFERENCE.

Ako ovo znate, kao što tvrdite, onda vam postavljam pitanje koje me večito muči – zašto je teža procedura za izbor predsednika banke, ovaj primer koji sam upravo naveo, nego procedura za izbor predsednika države?

Zar predsednik države nije važnija, odgovornija i teža funkcija, nego upravljanje jednom bankom, makoliko banka velika bila?

Predstojeći predsednički izbori će pokazati svu apsurdnost naše politike.

Kako danas stvari stoje imaćemo oko trideset kandidata za predsednika države.

Dakle, tridesetak ljudi je uvereno da oni mogu da upravljaju složenim sistemom zvanim država i da odlučuju o sudbini 7,1 milion građana Srbije.

Šta te samozvane državnike preporučuje za tu državnu funkciju?

Ništa.

Svi oni nemaju nikakve stručne reference da bi se kandidovali za vođenje države, računajući i sadašnjeg predsednika države, nepismenog Nevernog Tomu, koji je na to mesto došao bez ikakvih kvalifikacija i koji je svoj posao toliko loše radio da je na svakom mestu brukao Srbiju i svi smo morali da se stidimo zbog njegove tuposti i zatucanosti.

Plaćeni politički analitičari će reći da kandidati misle da mogu da vode državu i da imaju pravo i slobodu da se kandiduju za državnike.

Moje pitanje glasi – a zašto se ti likovi ne kandiduju da budu, recimo, posmatrajući naš izneti primer, predsednici banke?

Ili, zašto se ne kandiduju da budu direktori hirurgije na Kliničkom centru Srbije?

Ili, zašto se ne kandiduju da budu piloti?

Ili, zašto se ne kandiduju da budu arhitekte na nekom velikom građevinskom objektu?

Kada ovako stručno postavimo pitanja funkcionisanja države, kada državu posmatramo kao najsloženiji organizacioni sistem, onda je potpuno prirodno i normalno, logično i razumno, da državom upravljaju ljudi koji su kompetentni, koji su već upravljali velikim sistemima, koji su iskusni, koji imaju stručne reference, koji su priznati u struci, koji su dokazani, koji su licencirani, koji su provereni i koji su mentalno zdravi i sposobni da upravljaju sa 7,1 milion građana Srbije.

Nažalost, politika u Srbiji je postavljena tako da državom upravljaju nestručni i mentalno oboleli političari.

I to je glavni uzrok naše propasti, koja se, nažalost, još nije završila i koja se nastavlja, sve dotle dok budu ovakvi politički idioti i infantilni probisveti težili da postanu državnici.

Kada se neko sam kandiduje za predsednika države, kada sam sebe podržava za tu visoku javnu funkciju, to je onda siguran dokaz da je poremećena ličnost , egomanijak i da je opasan po interese javnosti, jer srozava ugled i značaj funkcije predsednika države.

Kada takav ludak krene u političku kampanju, onda se takav pacijent mora smestiti na psihijatriju, gde mu je mesto, umesto što svojim ludilom na televiziji vređa dostojanstvo građana Srbije.

Međutim, politika u Srbiji se vodi iz psihijatrijske klinike.

Otuda namera režima da sve više pacijenata gurne u predsedničku kampanju.

To isto je radio i Milošević. Obesmišljavao je izbore i državne funkcije.

Ali, problem nije u Dramoseru, koji ponavlja istu tu političku matricu i koji sprema na proleće politički cirkus sa igranjem i pevanjem, gde će on da odnese, kako računa, ubedljivu pobedu.

Problem je u onim političkim patuljcima koji se sami kandiduju.

U svima koji pristaju na tu nameštenu i pokvarenu igru bez granica i presrećni su što, za šaku prljavog i ukradenog novca, izigravaju klovnove u ovoj političkoj menažeriji.

Problem je što ti politički idioti nemaju nikakvu istorijsku odgovornost prema svojoj državi i svome narodu.

Problem je što svoje džeparoške fore i fazone prodaju za nekoliko nastupa na nacionalnim medijima.

Da Vas podsetimo:  Da li su bogati dužni da pomažu onima koji nemaju

Problem je što svoju bolesnu sujetu hoće da izleče izmišljenom ulogom kandidata za predsednika države.

Pa, to će im i pisati u biografiji da su bili u trci za predsednika države.

U opštem sprdanju i zajebavanju, nastavljamo ubrzano da tonemo i propadamo.

Bolje je da propadnemo što pre, jer ćemo se pre suočiti sa realnim svetom naše propasti i pre ćemo krenuti da se oporavljamo, nego da nas ovako mrcvare i unižavaju.

Predlagao sam za parlamentarne izbore 2015. godine da napravimo JEDINSTVENU LISTU i da napravimo POLITIČKU PLATFORMU, koja će se bazirati na POLITIČKIM PRINCIPIMA i NAČELIMA, gde nećemo gledati svoje sebične lične i stranačke interese, nego ćemo, imajući istorijsku odgovornost, da podržimo tu našu zajedničku listu sa novim, nekompromitovanim, stručnim i iskusnim ljudima, koji će se suprostaviti autoritativnom režimu kulta ličnosti pomahnitalog političkog ludaka.

Nažalost, zbog pohlepe palanačkih patriotskih političara da ostvare svoje lične interese, da se domognu parlameta, da izigravaju ikebane u parlamnetu i da leče svoju bolesnu sujetu, nismo uspeli da stignemo ni do prvog zajedničkog sastanka, jer se taj politički ološ uplašio da neko ne sruši njihov monopol na patriotizam od koga oni godinama unazad vrlo udobno žive ne radeći ništa, nego su umišljeni da vode, navodno, neku veliku patriotsku politiku.

Rezultate takve nakaradne politike danas vidimo u radu oktroisanog parlamenta.

Predlagao sam ove godine, letos, kada je bilo pravo vreme za početak predsedničke kampanje, da se okupimo na jednom mestu i dogovorimo o ZAJEDNIČKOM PREDSEDNIČKOM KANDIDATU, koji će biti nestranačka ličnost, ugledni stručnjak, priznat u Srbiji i svetu, koji je urbana faca, široko obrazovan, prihvatljiv većini građana Srbije, koji nije političar, koji nema afere i koji je DOBRO LICE jedne nove i oslobođene Srbije.

Ime tog našeg zajedničkog kandidata odredilo bi se posle zajedničkih dogovora i predloga političkih pokreta, nevladinih organizacija i uglednih javnih ličnosti. Više imena bi bilo u igri. Pobedio bi onaj koji dobije najviše glasova i oko koga bi se napravio stručan tim za pobedu na predsedničkim izborima.

Samo takvim timskim radom može da se pobedi ovaj satrap na vlasti i da se Srbija oslobodi od političkog ludila.

Smatrao sam da je bilo važno samo da se prvo okupimo i dogovorimo o načinu našeg daljeg političkog rada i delovanja u obaranju totalitarnog režima i pobedi na izborima nad jednim autokratom i psihopatom.

Bio sam spreman da svu svoju energiju, ugled u javnosti i veze po svetu stavim na raspolaganje tom stručnom timu i našem zajedničkom kandidatu.

I?

Šta se dogodilo?

Ništa.

Niko nije bio zainteresovan da se sistemski i organizovano ide na predsedničke izbore.

Svi su izbegavali da razgovaraju o zajedničkom kandidatu.

Svi su čekali neku svoju priliku. Svi su nešto muljali i petljali.

Svi su špekulisali i šibicarili.

Nisam mogao da razumem to jajaranje.

Jednostavno, nisam iz tog filma.

Zar interes države i nacije nije iznad naših ličnih interesa?

Zar svi o tome toliko ne govore? Puna im usta rodoljublja i poštenja.

Ali, kada se dođe kod konkretnih razgovora, sve brzo pada u vodu.

Svi prave kalkulaciju kako da se dobro preprodaju i udome.

Danas su sve maske pale.

Istina je bolno surova i potresna.

To moram vama, koji pratite moj rad, da saopštim.

U Srbiji nema istorijski odgovorne elite koja je spremna da se žrtvuje za spas države i nacije, koja je spremna da državu zaštiti od ludila jednog pobesnelog egomanijaka.

Nemojte više da se lažemo!

To je naša politička realnost.

I nju moramo da prihvatimo.

Važno je bar da znamo na čemu smo.

Obavio sam na hiljade razgovora. Pristao sam da se sretnem sa svima koji su me kontaktirali i izrazili želju da pomognu Srbiji u ovom teškom istorijskom trenutku, kada postoji opasnost da izgubimo suverenost i da nam se narod iseli iz okupirane države.

Da Vas podsetimo:  Povratak u budućnost – Glas patriotizma, glas Srpstva!

Mnogi zapaljeni pojedinci su dolazili do mene uspaljeni i odlučni, spremni da poginu za Srbiju, ali su se još brže hladili i odlazili kada su čuli moj stav da se zalažem za Platformu, Principe i Načela oko kojih moramo da se složimo, da nema voluntarizma, da moramo dobro da se organizujemo i da tek posle toga dogovora, ako budemo imali dovoljno kvalitetnih ljudi oko sebe, koji će činiti stručni tim, možemo organizovano da izađemo na izbore i da pozovemo razočarane, opljačkane i osiromašene građane da toj novoj političkoj opciji ukažu poverenje.

Dolazili su i oni koji su pričali o oružju i državnim udarima, ali je bilo jasno da su to provokatori, psihopate, masturbatori i kukavice, koji su se plašili svoje senke, koji na internetu pod lažnim profilima pozivaju na oružje i krvoproliće, dok klikću po komjuteru i samozadovoljavaju svoju seksualnu izopačenost.

Političkom ološu, bilo da su vlast ili opozicija, odgovaralo je ovako stanje beznađa i apatije u Srbiji i na svakom mestu su nastavili da obesmišljavaju dnevnu politiku i nastavljali su da kradu državu i narod.

Razočarani građani su se sve više povlačili iz javnosti, dok su stručnjaci i mladi masovno počeli da beže iz nesrećne zemlje koja nema nikakvu perspektivu sa ovakvom nakaradnom nacionalnom politikom.

I tako Srbija leluja i propada.

Gospodo drugovi, ovo je naša stvarnost.

Tuga, jad i čemer.

I šta sada?

Imamo samo dva rešenja.

Jedno, da prihvatimo ovakvu prljavu i lažljivu politiku, jer ne verujemo da može nešto u društvu da se promeni, da pristanemo da nas kradu i varaju, da zatvaramo oči i da glumimo da će sve samo od sebe da se reši, da će doći neki politički mesija koji će nas izvesti iz sadašnje tragedije, da izlazimo na izbore i da glasamo za manje zlo, pristajemo da budemo izmanipulisani, da se ne bunimo i da tako, srljajući i propadajući, konačno bankrotiramo i da izgubimo državnu samostalnost i nezavisnost i da naš narod bude raseljen po čitavom svetu.

Drugo rešenje, da ne pristanemo, da se pobunimo, da sve odbacimo, da ne glasamo za politički ološ, da ih prezremo, da im se suprostavimo, da odbijemo saradnju, da odbijemo da glasamo , da ne prihvatimo njihovu igru, da se samoorganizujemo, da se udružimo, da se povežemo, da prosvetlimo naš narod, da ga povedemo, da mu pokažemo put spasenja, da mu pokažemo put izbavljenja, da budemo istrajni, odlučni, nepotkupljivi, da se borimo do kraja i da radimo na pridobijanju ljudi za našu novu političku ideju i za stvaranje nove društvene zajednice.

Ova naša borba nije sprint na sto metara, nego maratonska trka.

Pobeđuju uporni, dosledni i oni koji imaju politički zanos.

Mislim da još uvek nije sve izgubljeno.

Građani se sve više bude. Od brzine njihovog buđenja zavisi naš uspeh.

Ne možemo bez kritične mase da krenemo u završnu pobedu.

Zato i pišem, objašnjavam, tumačim i predlažem, čekajući narastanje te kritične mase, koja može sve da promeni.

Ulazimo u zonu učestalih izbora, jer sadašnje političke stranke i pokreti nemaju nikakvo rešenje za izlazak iz ove propasti.

Naše rastakanje i poniranje se sigurno nastavlja.

Vođenje države je ozbiljan, odgovoran i težak posao.

Državu mogu da vode samo državnici.

Kojih neće biti na prolećnim izbornim listama.

I koje moramo zajedno da nađemo i podržimo.

Pridržavajući se dogovorene političke Platforme, Načela i Principa političkog organizovanja i delanja.

Uz uslov da svi mi koji ovo pokrećemo i koji se javno eksponiramo ne smemo da budemo na državnim funkcijama, jer tek tada pokazujemo da nemamo nikakve lične interese u preobražaju društva i spasu države.

Tako se jedino vraća izgubljeno političko poverenje.

Koje je neophodan uslov za promenu sadašnje politike.

Koje je preduslov za moralnu katarzu u drušvu.

Bez obnnove morala u društvu nema spasa države.

Branko Dragaš

www.dragas.biz

2 KOMENTARA

  1. Значи, почињемо од нуле. Реално, то је увек борба Давида против Голијата. Не зато што су шићарџије у већини, него зато што се продају оном ко има новац и моћ. И што у борби за политичку власт не бирају средства. Некима вероватно треба времена да еволвирају из традиционалног политичког миљеа – ако се нешто боље довљно дуго нуди као опција – али и тада би то вероватно била мањина. Једино што ја видим да би могло да покрене масе је добро смишљена и организована, дуготрајна кампања у социјалном медијима, технички слична онима које су изродиле арапско пролеће и Мајдан. Наравно, и за то су потребна средства и кадрови.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime