Branko Dragaš: Suze

1
1137
Foto: pixabay

Suze su spoljni izražaj osetljivosti naše duše. Što smo osetljiviji, to češće suze lijemo. Suze tuge ili suze radosnice. Suze nam čiste dušu i oslobađaju misli. Kada zaplačemo, onda se oslobađamo. Unutrašnje napetosti. Koju moramo negde da ispraznimo. Moramo negde da se izlijemo. I bude nam lakše. U mladosti sam bio preosetljive prirode. Danas sam samo nepopravljivi emotivac. Koji je godinama nekako naučio da se kontroliše. I da suzbije svoj dinarski, violentni temperament. U mladosti sam, sve do petog razreda, često plakao. Plakao sam na nepravdu, povišen glas, popreki pogled ili grubost odraslih.

Nikada nisam zaplakao u direktnoj tuči ili posle tuče. Koje su počele negde pred sam polazak u školu. I koje su se završile u vojsci. Nikada me fizički udarac nije mogao da povredi kao izgovorena reč. Fizički udarac boli samo telo, izgovorena reč povređuje dušu. A moja duša je bila previše osetljiva. Ranjiva.

Mogao sam da osetim u vazduhu loše međuljudske odnose. Koji su me najviše boleli. I zbog kojih sam patio. Nikada mi nije bilo jasno zašto su ljudi zli i pokvareni. Koji je smisao pohlepe i nasilja? Zašto ljudi imaju potrebu da povređuju druge ljude? Zašto su ljudi sebični i lažljivi? Zvuči danas groteskno,jer sam investicioni bankar, ali meni do kraja osmog razreda nije bila jasna funkcija novca.

Živeo sam u ubeđenju da su odnosi između ljudi važniji od novca. I tako sam se i ponašao. Pomagao sam ljudima ne zbog interesa, nego zato što sam se dobro osećao. I kada bih nekoga usrećio i kada je on to, u znak zahvalnosti, pokazao, ja sam, opet, plakao. Dirnula me ta iskazana pažnja. Uzvišena ljudska dobrota. I to osećanje pripadnosti ljudskoj zajednici. Koja se sve više gubila u našim odnosima.

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

Plakao sam kada je moj ujak povredio moju majku. Na koju sam bio preosetljiv. Plakao sam kada sam video da se izgubila rođačka ljubav. I da se udaljujemo jedni od drugih. I da ne negujemo zavet naših predaka. Plakao sam kada sam čitao Belu Grivu. I na kraju „ Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu“. Suze su mi tekle nad „ Jamom“ Ivana Gorana Kovačića. I nad stradalom decom na Kozari.

Plakao sam nad sudbinom 1.247.435 žrtvovanih u Prvom klanju. I plakao u maju mesecu na Kajmakčalanu. Plakao sam nad sudbinom 1.903.000 ubijenih u Drugom klanju. I nad mojim Srbima koji su proterani iz Krajine. I nad tragedijom kosovskog mučenika Đorđa Martinovića. Nikada se nisam stideo svojih suza.

Stideo sam se samo za one koji nisu imali stida. Gledam pre neku noć dokumentarac o stradanju Indijanaca u Americi. I završetak nekog filma o zločinu belaca nad crncima. Duša me zaboli. I suze same potekoše. Ljudi koji plaču iz duše, ne mogu da se bave politikom. Politika uprlja i ubija dušu.

Znam gde mi je mesto. I ne pristajem da izgubim dušu. To je moj izbor. Spas zalutalog čovečanstva počinje spasom izgubljene duše. Spas mora da dođe iz same duše. Koja voli ljude. I koja ne krije svoje suze. Vaše suze su naša poslednja nada. Plačite. Lijte suze. Slobodno. Samo da ne izgubimo tu nadu.

Branko Dragaš

dragas.biz

1 KOMENTAR

  1. Слажем се, треба да плачемо. Бар из два разлога. О једном говори Мирко Божић у „Неисплаканима“; како деца, кад им је тешко, увек нађу срећно олакшање у плачу, а ми, одрасли, стидимо га се, живимо са бременом суза, и умиремо тако, неисплакани. Други, важнији, је оно о чему говори Брехт, да треба да плачемо кад се људи смеју, и да се смејемо кад плачу, јер плач показује да схватају колико је свет тужан и окрутан, а схватање тога је прва претпоставка промене на боље. Плачимо, јер само док не заплачемо можемо себе да лажемо да је још увек „подношљиво“…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime