Branko Ružić – Maneken laži i prevare

Svi političari koje sam upoznao, lagali su me. Neki su opušteno plasirali netačne informacije, neki su se trudili da, detaljima i digresijama, ulepšaju i upotpune svoje spletke. Svako je lagao na svoj način, ali niko tako brutalno i beskrupulozno kao Branko Ružić.

„Dok gledam drvene afričke maske – izobličenih crta lica, razjapljenih usta, razrogačenih očiju i nabreklih žila – shvatam koliko je teško biti zao“, napisao je Breht.

Da je video Ružića, shvatio bi da pravo zlo može da ima napuderisanu bejbi-facu, širok osmeh, tupav pogled i sposobnost da imitira ljudska osećanja prema potrebi prevare koju u određenom trenutku realizuje. Nažalost, imao sam priliku da se u kratkom vremenskom razmaku suočim sa svim njegovim izdanjima.

Ružića sam upoznao u leto 2006, ne svojom voljom. Dok sam bezazleno radio svoj posao, u redakciju mi je banuo Nemanja Đorđević, zvani Krmača. U stilu Del Boja, slatkorečiv i nametljiv, pozvao me na piće u obližnji kafić. Tamo nas čeka Bane, baš bi voleo da me upozna.

Po običaju, prihvatio sam đavolji poziv. Ni posle dve kafe i sat i po razgovora nisam shvatio šta je povod za susret. Tek kad su iscrpljene opšte teme, Ružić je prešao na suštinu. Zamolio me da sutra obavezno dođem na suđenje, kako bi se, posle mog saslušanja, konačno završilo i to višegodišnje natezanje po Palati pravde.

– Čeka se da još samo ti daš iskaz, pa da Ana odustane od tužbe i da to zaboravimo. Hajde, molim te, doći će i Vučko… Nije dobro da se mi, drugovi, povlačimo po sudovima… – smejao se, cupkao na stolici, u jednoj rečenici po deset puta ponavljao tu divnu reč „druže“…

Kad sam mu rekao da nisam dobio nikakav poziv, odmah je pozvao Dragana J. Vučićevića i proverio termin ročišta i broj sudnice. Pošto se s njim već ranije dogovorio za zajednički odlazak na suđenje, preda mnom je samo potvrdio dil.

Pristao sam, što ne bih?

U magazinu „Ekskluziv“, koji sam uređivao 2001, objavio sam intervju D.J. Vučićevića s Mirjanom tzv. Anom Đurović, tadašnjom portparolkom SPS-a i Ružićevom suprugom. Vučićević, koga sam tada slabo poznavao, doneo mi je kratak i plitak tekst, pun hvalospeva „srpskoj Pameli“, „novoj zvezdi političke scene“. Da učinim Vučku, objavio sam tu primitivnu odu ženi njegovog drugara iz fakultetskih dana, taman da popunim 17. stranu.

I, umesto zahvalnosti, eto mi tužbe. Gospođa tužilja je pretrpela stres kad je videla „intervju“, koji to nije. Procenila je da njeni duševni bolovi vrede 2.000.000 dinara, što je bilo oko 40.000 maraka.

Suđenje se oteglo, menjale su se sudije, poništena je jedna oslobađajuća presuda i, posle Ružićkine žalbe, postupak je ponavljen. Iako nisam dobio poziv, odazvao sam se Ružićevoj molbi i došao na ročište. Sreli smo se pred sudnicom i nekoliko minuta opušteno ćaskali o političkim temama.

Kad je rasprava počela, čim je dobio reč, svedok Branko Ružić je skinuo masku i pokazao pravo lice patološkog lažova. Što god je rekao, slagao je.

Uz mnoge nebitne neistine, sav uplakan tvrdio je da je njegova supruga „zadobila komplikaciju u trudnoći koje nije imala pre“. Da bi dobio 40.000 maraka, bez imalo moralnih dilema, lažima je izazivao sažaljenje sudije, pozivajući se na opasnost u kojoj se našlo njegovo nerođeno dete.

U monstruoznu konstrukciju uvukao je dvoje lekara. Milica Berisavac, sa Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra, i Jovan Rodić, iz Instituta za majku i dete, svedočili su da je njihova pacijentkinja Mirjana Ružić imala komplikacije „koje nastaju zbog fizičkog ili psihičkog stresa“. Lekari su samouvereno i sugestivno zastupali stavove tužilje i njenog supruga. Dok nije izvršen uvid u nalaze koje su sami potpisali. Iz medicinske dokumentacije videlo se da je tužilja kontrakcije i srčane tegove imala mesec dana pre objavljivanja teksta i da su problemi nastali zbog hormonskih poremećaja. Lekari su znali istinu, znali su da su pod zakletvom da na suđenju govore samo istinu i opet su lagali.

Hvala im, verovatno je njihov besmislen pokušaj da, suprotno materijalnim dokazima, podrže Ružiće uticao na sud da odbaci tužbu kao neosnovanu.

Po završetku ročišta, sprečio sam Ružićev pokušaj da pobegne niz hodnik.

– Kako te nije sramota da tako lažeš? – pitao sam, zajapuren kao Vučićević.

Nije odgovorio. Bezizražajnog lica, nekoliko trenutaka je gledao u mene, okrenuo se i bez reči otišao da nekog drugog laže i vara.

Dok sam se spuštao niz stepenište Palate pravde pozvao sam njegovog drugara Nemanju Krmaču. Moje urlanje mu je bilo smešno:

– Ne čudi me što je Bane tako postupio. Nije on loš momak, ali slab je, mora da radi što mu žena kaže…

Slabića više nikad nisam čuo i video. Oko 0,26% greha oprostio sam mu kad je u Skupštini Srbije čitao moju knjigu o Aleksandru Vučiću. I tu fotografiju je koristio u skladu s trenutnim potrebama. Kad mu je trebalo da se predstavi kao „tvrdo krilo SPS-a“, služio se s njom kao dokazom da je toliko hrabar da prkosi čak i Vučiću. Kad mu je bilo isplativije da podvije rep, zvao je svog moralnog dvojnika Zorana Panovića da u drugom izdanju promeni kompromitujuću fotku kako ne bi naljutili zajedničkog vođu.

Po svim moralnim karakteristikama, Branko Ružić je zaslužio status manekena naprednjačko-socijalističkog kartela na vlasti.

PS

Drago mi je što je Mirjana Ružić rodila dečaka, nadam se da ne liči na tatu.