Sve sam u životu bio: i strani plaćenik, i domaći plaćenik, i izdajnik, i komunista, čak i peder, i rumunski špijun i, na kraju, dočekao sam da budem i hrvatoljubac. Kad saberem sve ovo, biće da sam gori od Pere Lukovića i Nataše Kandić zajedno. Za čudo divno, i dalje dobro spavam, nemam muke savesti što sam ovakav i onakav, a psovači i mrzitelji mi se nikako ne pojavljuju na vratima, već stoje čvsto ukopani u Fejsbuk šančevima.
Odmah da bude jasno: ne pada mi na pamet da se izvinjavam nekoj hulji, koja je rođena pre dvadeset-trideset godina i koja sada srbuje iz komunističkog stana, što sam rođen i odrastao u SFRJ. Nisam birao zemlju, nisam birao ni narod kome ću pripadati, ali neću bitangama da se izvinjavam što nisam klero-nacionalista. Bila mi je mladost dobra, u onoj zemlji.
Imam nekoliko prijatelja Hrvata i ni malo se ne osećam manje Srbinom zbog toga. To su, po imenice ih navodim, ovako za prvu ruku, a možda sam nekog i zaboravio: Josip, Krešo, Ante, Tomo i – Zvonimir. Ovom poslednjem je ime, zapravo, pseudonim. O njemu na kraju, jer sam s njim veoma dobar prijatelj.
Dakle, zovu me telefonom, jednog dana, braća Ante i Tomo, Hercegovci koji imaju neku kafanu u Zagrebu i slatko se ispričasmo. Pričaju slobodno, jer ostala braća neće saznati sadržaj razgovora. Sadržaj je, zapavo, banalan: kažu mi da im se dopada to što radim, te da, u Hrvatskoj niko ne sme tako slobodno da priča. Ništa naročito. Ništa naročito – ko ne zna tamošnji milje. To što su meni rekli telefonom, u zaista srdačnom razgovoru, ne bi smeli da ponove ni pred širom familijom. Takav duh vlada Hrvatskom. Ljudi i kad ne mrze Srbe, moraju da se prave da ih mrze, inače ne bi bili prihvaćeni kao rodoljubi. Tamo agresivni brđani određuju šta je patriotizam i šta je duh nacije, te ko je dobar Hrvat, a ko nije. Zagorci i Istrani se slabo pitaju. Nešto slično našim desničarima, koji određuju meru srpstva, a često i srBstva, koji ti mere svaku latiničnu reč, koji bi, da vlast imaju, jednako porazbijali latinične table, kao Hrvati ćirilične i…da vam ne širim priču, sve znate. Razlika je što su ovde desničari karikatura, a tamo je domoljublje obavezno i vezano je za samo postojanje nacije. Bez srbomržnje, domoljubi ne nalaze u sebi patriotizam, što baš i nije neka sreća. Dobar Hrvat je samo onaj Hrvat koji mrzi Srbe.
Naravno, budalaste definciije nisu tačne. Hrvati koji ne mrze Srbe nisu u većini, ali za njih ne važe manjinska prava: ne smeju ni da pisnu, ako neće da navuku sebi domoljube na vrat. Zato Tomo i Ante ne bi smeli da sa mnom razgovaraju onako kako su razgovarali, u prisustvu druge braće. Srbi to ne razumeju: po našim kafanama retko se nalaze srpske zastave, dok je tamo odsustvo hrvatske zastave, ili slike Ante Gotovine, indikacija na manjak patriotizma. Takvu kafanu bi Hercegovci zaobilazili u širokom luku.
Krešo mi čestita uredno svaki praznik i njegova uljudnost je izuzetna.
Josip je moj kolega politikolog (nikad mu prezime nisam izgovorio, da mu ne bih pravio probleme, ako neko od domoljuba sluša) i dostigao je toliki stepen razumevanja i znanja, da se odatle ne može mnogo više. Primećujem kod njega da ne odvaja sudbinu Srbije i Hvatske, jer vlada širom slikom i vidi zajedničku propast kao posledicu pozapdnjačavanja i građanskog duha. Da me neko pita, rekao bih a je on ozbiljan, veoma ozbiljan hrvatski patriota, koji istinski brine za otadžbinu i shvata da su srpsko-hrvatski odnosi, ma kako napeti bili, zapravo periferija jednog grandioznog procesa, koji potapa i nas, i njih. Ne dao mu Bog da tako nešto kaže u kafani, ili na ulici: duh hrvatskog naroda još uvek nije spreman da prihvati bilo kakvu političku konstrukciju u kojoj nema prostora za mržnju prema Srbima.
Mala međupriča: imam rođaka, zeta zapravo, koji je pola Hrvat, pola Srbin i u svojoj struci je dostigao vrh. Ne mogu da kažem o kome se radi, ali predaje na četiri fakulteta-dva srpska, dva hrvatska. Otprilike je pola godine tamo, pola ovde. Ima i familiju u Hrvatskoj, kod koje uglavnom i odseda, kad predaje na tamošnjim fakultetima i ima dvojni identitet, što je doista retko na ovom području: ne može da ubije ni Hrvata, ni Srbina u sebi. Jednom sam ga pitao gde bi radije živeo, kad bi morao da bira? Brzo mi je odgovorio: u Srbiji. U Srbiji zbog toga šro postoji širok spektar gledišta na sve, neka vrsta duhovne anarhije. Tamo je (u Hrvatskoj – citiram njegove reči) politički stav đubretara i akademika isti, iako ovaj drugi to lepše izlaže. Nema raznolikosti, uglavnom vlada kliše. I, naravno, penali za one koji nisu u klišeu.
Beč i Vatikan su stvorili hrvatsku naciju; ne mislim da hrvatski narod nije postojao i ranije, ali bio je razvučen na relativno velikom prostoru, tako da su Varaždinac i Imoćanin bili prilično strani jedan drugom, od govora, do načina života. Crkva i Beč su poravnali sve i stvorili političku naciju. Mi, Srbi, međutim, često zaboravljamo da smo mi iz naroda u naciju prešli tek posle Prvog sv. rata, kada su delovi srpskog naroda, koji su imali veoma različit razvoj, spojeni u jednu naciju, prvi put živeći u istoj državi. Piroćanac i Užičanin su se razumeli taman koliko i onaj Imoćanin i „Varaždinec, domovine sin“. Razlika je mala, ali i nije: u stvaranju srpske nacije je daleko manje učestvovao verski momenat. Nije da crkva nije gurala nos, pokušavajući da iz srpstva istisne sve što nije pravoslavno, ali Srbi, u to vreme, nisu naročito fermali crkvu, već su živeli svoju narodnu veru, s one strane učenog pravoslavlja, a i srpski vladari nisu voleli da im crkva vodi politiku. Srpska nacija je manje verska, više buržoaska tvorevina. Ovde je klero-nacionalizam bezizgledan, dok je u Hrvatskoj notorni oblik u kome egzistira nacija.
U svakom klero-nacionalizmu ima nečeg duboko veštačkog, lažnog, nečega što nije intimno osećanje, već eksterna emocija, nešto što je za prikazivanje drugima i pred drugima. Zamislite da naši klero-nacionalisti, lažni patrioti kao i oni hrvatski, odsudno, u razmerama nacije, nameću svoje agresivne stavove i da igraju svoju omiljenu igru, koju ja zovem „nadsrbljivanje“, odnosno takmičenje ko je bolji Srbin i razumećete „nadhrvaćivanje“, koje je omiljena i najzastpuljenija društvena igra u Hrvatskoj. To ume da ode daleko: prvi srpski film koji je titlovan na hrvatski, bio je film „Rane“, Srđana Dragojevića. Pola filma se nije čulo od smejanja publike, jer većina Hrvata vidi budalaštinu, ali joj se smeje samo u mraku bioskopa. Kad se popale svetla, svi su domoljubi.
Da stvar bude interesantnija: „Seljačku bunu“ Augusta Šenoe, Hrvat iz Hercegovine ne razume, njemu treba pre prevod te njegove nacionalne literature, nego prevod srpskog filma. Istraživanje haplogrupa je pokazalo da smo međusobno genetski najsličniji, jezik nam je gotovo isti, a mešovitih brakova ima prilično, što bitno podriva čitavu konstrukciju vatikansko-bečke tisućljetne nacije. Stalno se, upravo zbog ovih paradoksa, podgreva srbomržnja, kao armatura nacije. Po mom mišljenju, to nije na korist hrvatskog naroda, ali je to njihova stvar. Niko ne treba da voli svoj narod mrzeći tuđ.
Sad dolazim do Zvonimira, mog druga, koji često piše ispod mojih objava. Nekim mojim prijateljima to deluje onako, pritivsrpski, a prohrvatski. Donekle to i jeste, ali on je Hrvat, bilo bi glupo očekivati da zauzme naše stanovišta, kao što ni mi ne bismo njihovo. Ono što hoću da kažem je sledeće: Zvonimir je lično prešao ogromnu barijeru, koju mi, ovde, ne osećamo. Iskoračio je iz mržnje i netrpeljivosti. Drži svoje, ali ne sere po tuđem. Ko ne zna Hrvate, ne zna koliki je to korak: pričati sa Srbima bez psovanja, vređanja i mržnje.
Neki dan sam pustio jedan klip, u kome sam pokazao da i mi, i Hrvati, imamo iste pesme i svojatamo ih. I mi, dakle, i oni, pevamo „Tamo daleko“, „Koja gora, Ivo“, a „Hvala tebi, čiča Dražo“ i „Evo zore, evo dana“ imaju istu muziku, kao i neke druge pesme. Naravno, da sam se uhvatio u raspravu s nekim drugim Hrvatom, prvo bi mi se ispominjao majke srbočetničke, ali Zvonimir je mudar: u dve rečenice smo skapirali stvar. Ne možemo da znamo šta je čije, što znači da bi moglo biti i naše, i njihovo, da ne postoji siguran način za razlikovanje. Slovenačku pesmu, ili makeodonsku, odmah poznate. Zato je Zvonimir, iako hrvatski patriota, što podrazumeva šahovnicu, pesme i slično, ipak napravio korak od sedam milja i nisam siguran da bi njegovi zemljaci blagonaklono gledali na njegov odnos prema Srbima. Ovo kažem bez zlobe: u Hrvatskoj je ne biti srbomrzac ozbiljan podvig. Pre svega, lični podvig.
Da me neko ne razume pogrešno: nikad nisam video Hvar, Brač, ili neku sličnu turističku destinaciju. Išao sam u Pulu, na filmske festivale i svedočim: Istra je Kosmos za sebe. Ne sanjam neku novu Jugoslaviju i ne bih želeo da je neko stvori. U Sloveniji sam se osećao teskobno, u Bosni se živela laž. Šiptari, to sam znao već u prvom razredu srednje škole, ne žele s nama. Ipak, nisam nikad našao u sebi snagu da ih, mislim na sve njih, mrzim. Čovek ne može da promeni druge, može samo sebe. To važi i za nacije. Tuđman je bio u pravu kada je rekao da je NDH izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda. To našem uhu ne godi, ali to je tako. Našem uhu ne godi ni očigledna činjenica da je Kosovo van Srbije, ali naš ukus za tuđe poduhvate i shvatanja, neće izmeniti realitet.
Mnogi Srbi, koji su proganjani i čiji su preci u jame bacani, imali su priliku da odbiju putovnicu i domovnicu i tako pokažu koliko su ih ustaški zločini pogodili. Ko je propustio priliku da odbije, danas treba da ćuti. Ko je odbio putovnicu i domovnicu, ima pravo na svoju ljutnju.
Ne bih želeo da vređam ni osećanja svog naroda, ali stariji pamte da je Simo Dubajić, sa svojim Krajišnicima, pobio grdne ustaše i to ne samo u Blajburgu. Mi to doživljavamo kao pravednu odmazdu, što negde možda i jeste, mada je teško poverovati da su tamo proveravali kome su ruke krvave, kome ne. Biće da su ih klepali kao i oni Krajišnike – otprilike. Nasuprot, među srpskim ppostkomunističkim nacionalistima široko rasprostranjenog mišljenja, da su Hrvati dobitnici Jugoslavije, ja ne mislim tako. U Jugoslaviji su narodi nadrljavali srazmerno veličini – najveći najviše, pa onda redom. Dobitnici Jugoslavije su Makedonci i Muslimani, koji su prvi put dobili naciju. Uostalom, komunisti su Hrvatsku banovinu skratili za trećinu i od nje napravili SR Hrvatsku. Ne verujem da to Hrvati smatraju dobitkom.
Postoji jedna razlika između nas i Hrvata, koja je znatna: da su jači od nas, zgazili bi nas kao buve. Da smo jači od njih, ne bismo prstom mrdnuli. Postoji razlika između četnika i ustaša: četnici su ratovali protiv Bugara, Turaka, Švaba, Nemaca, partizana, a nekad i međusobno; ustaše su ratovale samo protiv Srba. To je vojska koja drugog neprijatelja nije imala, niti će imati.
Sa porastom opšteg ateizma u Evropi, pa i u Hrvatskoj, javlja se i jedna mala, ali mudra grupa hrvatskih intelektualaca, koja vidi da će Hrvatska propasti sa Srbima, ili bez njih, svejedno, usled pljačke, demografskog pada, osiromašenja itd. Taj je glas još slabašan, ali će, kako vreme prolazi, biti sve jači i to ne zato što počinju da vole Srbe, nego zato što će početi da voje dupe više vole, nego što Srbe mrze. Od one priče, s početka Devedesetih, „hrvatska lisnica u hrvatskom džepu“, završilo je sa „hrvatska lisnica u džepu hrvatskih tajkuna i stranih gospodara“. Istorija ne prašta onima koji ne razumeju procese. Ni nama, ni Hrvatima, jednako.
Dolaze teška, veoma teška vremena i, iako moja reč nema težinu ni kod Srba, kamo li Hrvata, ta vremena neće nagraditi mrzitelje i pseudopatriote. Ako smo nešto naučili, a valjda jesmo, to je sledeće: dok se neko bogati, a neko gine, tu patriotizma nema. Tu je on samo parola, kojom bogataši turiraju sirotinju, da izgine za njihove interese. Istina, sirotinju i nije teško naterati da gine: u svakoj zemlji, za nju se bore oni koji imaju najmanje benefite od nje.
Ako ovoliko ne možemo da naučimo, onda zaslužujemo da propadnemo i mi, i oni.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
