Malo ko može reći da nije bio iskreno iznenađen ishodom britanskog referenduma o izlasku iz EU. A pogotovo malo ko sa pouzdanjem može tvrditi da zna šta će se u narednom periodu dešavati. Jedino se sa sigurnošću može reći da je u pitanju prvorazredan (tektonski) politički događaj koji značajno menja geopolitičku kartu ovog dela sveta. U svakom slučaju, od pada berlinskog zida, raspada SSSR i bombardovanja SR Jugoslavije u Evropi nije bilo potencijalno dalekosežnijeg događaja.
Možemo se mi sada – kao što se masovno i radi – ostrviti na „ksenofobnu, sredovečnu englesku provinciju“ koja je dominantno stala iza „bregzita“. Činjenica je da Faraž i drugovi jesu dosta demagogisali i igrali na kartu egzistencijalne nesigurnosti i straha širokih slojeva britanskog stanovništva. Ali Faraž nije ni malo kriv za stanje koje je milione ljudi navelo da budu tako zahvalna publika za njegove demagoške poruke. Uostalom, šta tek reći za kampanju pretnje i straha koju su vodili zagovornici ostanka u EU, apokaliptički predstavljajući sve ekonomske i političke strahote koje Britaniju i Britance čekaju ukoliko se pogrešno opredele?
Nisu Faraž i engleska provincija krivi što se „evropska ideja“ sapliće i pada praktično pri svakom suočavanju sa narodnom voljom. Setimo se samo neslavne sudbine tzv. „evropskog ustava“ koji je svojevremeno takođe propao na referendumima u Holandiji i Francuskoj 2005. (Pa su nakon tog fijaska tvorci čvršćih EU integracija digli ruke od ustava i prešli na „Lisabonski sporazum“, kao najviši konstitucioni akt, za čije usvajanje nije bilo neophodno raspisivati referendume po zemljama članicama.)
Nisu Faraž i engleska provincija krivi što se „evropska ideja“ sapliće i pada praktično pri svakom suočavanju sa narodnom voljom.
Konačno, iako nije presudna, nije bez značaja ni činjenica da su, nasuprot Faražu i Borisu Džonsonu, koji su projektu „bregzita“ bili posvećeni i privrženi „do koske“, stajali Dejvid Kameron i Džeremi Korbin, ozbiljni i kredibilni ljudi, ali za koje baš i ne bi moglo da se kaže da su strasni i bezrezervni „evroentuzijasti“. Zapravo, sem u hodnicima briselske administracije i pojedinim balkanskim („kandidatskim“) urvinama, danas niko ozbiljan nije i ne može biti bezrezervni pristalica EU u obliku u kom se ona trenutno pojavljuje. I za to takođe nije kriv ni Faraž, ni sredovečna britanska domaćica, niti nezaposleni radnici iz predgrađa Mančestera i Njukasla.
EU, ovakva kakava je trenutno, nikome ne treba. Pa, čak ni Nemačkoj, iako je ona, realno, od nje imala najviše koristi. Nemačkoj treba čvršće integrisana Evropa, jedinstvenija u političkom, privrednom, fiskalnom, monetarnom i bezbednosnom smislu – u protivnom će čak i Nemci početi da gube interesovanje. S druge strane, veliko je pitanje hoće li na tom kursu čvršće integracije Nemačku hteti i moći da prate Francuska, Italija, Španija, Grčka i skandinavske članice.
Ako je „Imperija“ – a pod tim imenom ne mislim ni na koju pojedinačnu zemlju, nego na razuđenu mrežu nadnacionalnih organizacija i neformalnih grupa koje, navodno, kreiraju, ili dominantno usmeravaju globalne finansijske i političke tokove – dakle, ako je ta struktura bar upola onako moćna kao što to predstavljaju razni teoretičari zavere kada govore o „vladarima iz senke“, Britaniju u narednom periodu čeka pravi „pakao“. Mada će, siguran sam, vrlo brzo krenuti teorije o tome kako je baš ovaj i ovakav ishod referenduma odgovarao tim zakulisnim „gospodarima“. Ali nije. I SAD i Brisel i Nemačka i vodeći centri svetske ekonomske moći – svi su, razume se, iz različitih razloga bili protiv bregzita. I zato je pobeda „bregzitaša“ još slađa. Što ne znači da se pomenuti krugovi neće brzo reorganizovati i pokušati da saniraju materijalnu i političku štetu.
I SAD i Brisel i Nemačka i vodeći centri svetske ekonomske moći – svi su, razume se, iz različitih razloga bili protiv bregzita. I zato je pobeda „bregzitaša“ još slađa.
S druge strane, ako neka pojedinačna evropska zemlja uopšte ima šanse i kapacitet da se odupre pritisku i sačuva suverenitet i nacionalno dostojanstvo – onda je to Britanija. U ovom će slučaju „kaznenu ekspediciju“ (mada ne sumnjam da će uslediti) ipak biti malo teže organizovati nego, recimo, protiv Grčke. Zato sve ono što će se u vezi i nakon „bregzita“ dešavati u Britaniji i oko nje predstavlja unikatan eksperiment čiji će ishod imati ne samo dalekosežne geopolitičke posledice, nego i važne teorijske i epistemološke implikacije. Jer ako uspeju da naprave pakao Englezima, čemu onda mogu da se nadaju Srbi, Grci i ostali.
Uostalom, već u prvim satima i danima nakon odluke o „bregzitu“ saznali smo da funta propada (na stranu što se evro survao više), da se Škotska i Severna Irska otcepljuju, a mladi masovno uzimaju irske pasoše i spremaju da odu iz zemlje. Zvuči li vam sve ovo odnekud poznato? Nije li to klasičan repertoar koji pripadnici evropske kvaziliberalne kvazielite aktiviraju svaki put kada se neko negde suprotstavi njihovim planovima i interesima. (Setimo se „lenjih Grka“ i „južnjačkih parazita“, od pre par godina. A o „srpskim koljačima“ da i ne govorimo).
I kad smo već kod Srba, mislim da bi za sve bilo mnogo bolje da je Premijer i Madatar Vučić preskočio da povodom bregzita poruči „nekim ludacima“ da u Srbiji neće biti nikakvog referenduma – jer su, navodno, „izbori bili referendum“. (Na stranu što je i ovaj britanski primer jasno pokazao kako izbori i refendum nisu i ne mogu biti isto.) Sve u svemu, uskoro ćemo videti da li su Englezi sa „bregzitom“ pogrešili. Ja se nadam da nisu, iako, iskreno govoreći, u to nisam sasvim siguran. Ali sam zato potpuno, apsolutno i bez trunke dileme uveren da mi sigurno grešimo što sa svojim „evropskim putem“ nastavljamo – uprkos sve brojnijim svedočanstvima i dokazima da taj put vodi jedino u bespuće. Bespuće u koje nas slepi vođa sve bešnje zavodi, delom iz ličnog interesa, delom iz konvertitskog inata, delom iz kukavičluka, a delom iz svoje nesposobnosti.
Đorđe Vukadinović
NSPM
