Britanska politika uvek je bila izolacionistička
Odluka britanskih građana ne bi trebalo da čudi, s obzirom na britansko istorijsko nasleđe. Ono što treba da začudi jeste nepoznavanje britanske istorije koju pokazuju analitičari, ali i britanski premijer Dejvid Kameron.
A u Londonu muk… Tako u filmu „Munje“ jedan od junaka opisuje trenutak kada je Dule Savić postigao gol protiv Arsenala. Kada su rezultati referenduma o izlasku Britanije iz EU objavljeni, situacija u Londonu bila je dijametralno suprotna.
Muk izazvan šokom zavladao je svuda u Evropi. Svi su očekivali da se Britanci, vođeni računicom, odnosno pogledom u novčanik, izjasne za ostanak. Rezultati referenduma, međutim, jasno govore da ekonomske preference građana ne igraju ključnu ulogu pri donošenju političkih odluka.
Taj momenat promakao je mnogim analitičarima, a promakao im je zato što se nisu dovoljno duboko zagledali u britansku istoriju. Da su analizirali britansku istoriju bilo bi im mnogo jasnije zašto Britanci (pre svega Englezi) ne žele da budu čvrsto vezani za evropski kontinent.
Istorija engleskog izolacionizma je dugačka. NJega su prvo razbili Rimljani, uključujući prostor današnje Engleske u okvire svoje imperije, kasnije, 1066. godine, englesku izolaciju probio je normanski vojvoda Viljem Osvajač. Još kasnije, englesku (u to doba već britansku) izolaciju pokušali su, istim metodama koje su koristili Cezar i Viljem Osvaja, da probiju Napoleon i Hitler.
Napoleon je išao mnogo dalje, pa je pokušao Kontinentalnom blokadom da izoluje Britaniju od ostatka Evrope. Možda je suvišno reći da se Britanija tokom trajanja blokade osećala više nego komotno.
Englezi su se uvek osećali komotno u nekoj vrsti izolacije od političkih dešavanja na evropskom kontinentu. Zato su neubedljivo zvučale izjave premijera Dejvida Kamerona da „kad god okrenemo leđa Evropi, pre ili kasnije zažalimo“. Na osnovu te izjave može se zaključiti da britanski premijer nema pojma o istoriji svoje zemlje.
Iz političkih igara srednjovekovne Evrope, Englesku je izbacio poraz od Francuske u Stogodišnjem ratu. Time je ostrvskoj kraljevini učinjena velika usluga. Jer umesto da ratuje po evropskom kontinentu, a da njome vlada ratnička kasta, Engleska se okrenula izgradnji demokratskih institucija koje postoje 800 godina.
Porađanje demokratije u Engleskoj je trajalo dugo, Engleska je prolazila kroz periode građanskih ratova i međudinastičkih sukoba, ali izolacionizam je ostao konstanta engleske politike.
Drugi važan korak u pravcu izolacionizma bio je odbijanje kralja Henrija VIII da se povinuje odlukama rimskih papa Klimenta VII i Pavla III. Formiranjem Anglikanske crkve pokidana je još jedna spona sa Evropom. Henrijeva ćerka Elizabeta I ostala je usedelica zato što nije htela da se uda za nekog od evropskih vladara kako bi zemlju držala dalje od evropske politike.
Kasnije, holandska i nemačka dinastija, čiji potomci pod prezimenom Vindzor i danas vladaju Britanijom, prihvaćeni su pod striktnim uslovom da se povinuju odlukama Parlamenta.
Prethodnik Dejvida Kamerona iz 18. veka bio je Robert Volpol. Period njegove vladavine poznat je kao Volpolov mir. Izolacija od evropskih sukoba u njegovo vreme bila je zlatno doba procvata kulture i industrijske revolucije u Britaniji. Volpol je ponosito 1734. godine govorio kraljici Karolini od Ansbaha, supruzi kralja Džordža II:
„Gospođo, ove godine u Evropi je ubijeno 50.000 ljudi, od toga nijedan Englez.“
Čak i u vreme kada je izgrađivala prekomorsku imperiju, za vreme Volpolovog naslednika Vilijema Pita Mlađeg, početkom 19. veka, Britanija se trudila da se drži van evropskih sukoba. I dok su pobede na moru admirala Horacija Nelsona imale presudan uticaj na britansku budućnost, kopnena operacija protiv Napoleona, krunisana pobedom kod Vaterloa nije imala nikakav uticaj.
I viktorijanska Britanija držala se podalje od evropskih poslova, sa malim izuzetkom — nije dozvoljavala nijednoj evropskoj sili da odnese prevagu na kontinentu. Jedina britanska intervencija na tlu Evrope tokom vladavine kraljice Viktorije bio je Krimski rat, ali i on je završen katastrofom za britanske vojnike.
Još jedan Kameronov prethodnik na premijerskom mestu iz tog doba, lord Solzberi, poučen krimskim primerom, govoreći o mešanju u poslove drugih država (što je, složićemo se, crvenim slovima upisano u dužnosti EU), rekao je da „nema prakse koju iskustvo nacija više osuđuje“.
Kameron je, ne jednom, pokušao da ubedi Britance da glasaju za ostanak u EU pozivajući se na istorijske primere. Tako su, prema njegovim rečima, i Prvi i Drugi svetski ratovi mogli da budu sprečeni da se Britanija ranije umešala u evropske poslove.
Prvi svetski rat sigurno ne bi bio sprečen ranijim mešanjem Velike Britanije, jer njegov početak nije zavisio od britanskog mešanja. Radilo se, a to su pokazali istoričari za taj period daleko kompetentniji od britanskog premijera, o agresivnom ponašanju Nemačke, koja je želela novu podelu sveta.
Drugi svetski rat predstavlja jedini izuzetak. Britanija je mogla ranije da interveniše protiv Hitlera, međutim, Britaniji je tada bilo komotnije da ostane u izolaciji i to je, sa britanskog stanovišta, jedini put u dosadašnjoj istoriji da im izolacionizam nije koristio.
Britanija je možda jedina država u istoriji na čiji razvoj je izolacionizam delovao blagotvorno. Sa izolacijom se raskida u trenutku kada Britanija pristupa EU. Dug period koji su proveli u okviru „evropske porodice naroda“ trebalo je da Britance izleči od te boljke.
Zato analitičari, pa ni premijer Kameron, i nisu uzimali u obzir istorijsko nasleđe kada su prognozirali ishod referenduma.
Kada su učenici jednom prilikom upitali Konfučija šta je najvažnije za opstanak jednog naroda, on je odgovorio
„Vojska, hleb i duh predaka. Vojske i hleba narod se može odreći, međutim duha predaka ne može, jer duh predaka je narod sam“, zaključio je kineski filozof.
Britanci su, izgleda, svesni te Konfučijeve mudrosti i ne odriču se lako istorijskog nasleđa.
Nikola Joksimović
Sputnjik
